RSS

Месечне архиве: јануар 2017

Бранко Миљковић ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги пријатељу,

Не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко са њима да ме помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, тј. онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћен положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа маколики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се  ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих:„Један несрећан човек не може бити песник“. Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужаснапатња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим, не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље

Бранко

П.С.

Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.

Поноћ је. Довиђења.

Бранко

 

Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

branko-5

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 15, 2017 in Миљковић

 

Ознаке: , , , ,

Петар Џаџић, О ПЕСНИКУ

Има песника за чији је једини живот меродавна искључиво поезија. Јер песник је много више оно што најбољим делом себе живи у свом делу, много мање онај онај човек који се креће улицама, пребива у свакодневици. Он често наликује на свица, делећи његову двострукост: поетична жаруља која пресеца ноћ и обичан сури мекокрилац, један међу многима, када жар згасне.

Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

svitac

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 15, 2017 in Џаџић

 

Ознаке: , , , ,

Хаиме Лабастида ОБОГАЉЕНЕ РЕЧИ

Када се речи, о богиње,

када се речи обогаљене

таложе у лобањи

и тада говоримо

или пишемо као да знамо

шта смо стварно жудели да говоримо

или шта смо заиста желели да пишемо

и гомилају се црна слова

по белој подлози

или махнити звуци који не желе

ништа друго осим да их неко изговори

или чује (како? зашто?),

и када стигне, као што рекох,

дан у којем речи љубави

надиру једна за другом, шикљајући,

као да се даве у крви,

у грлу и немају

ништа друго да раде

него да потамне овај папир

или овај горки екран светлости

што је начин који присваја данас,

како кажу, модерно писање,

то писање саткано од светла

и од сенки, као сва писања,

па нека су и сачињена од тинте црне и црвене

по кожи јелена,

или оштрим длетом

по каменом воску, или каменом

тврдим о камен, непомичним,

углачаним годинама неолитске

револуције, када смо ми људи

припитомили кукуруз, пшеницу,

коња и чак то говедо слатко и

стрпљиво и петла који нас буди,

уплашен, ноћима,

када нас речи, о богиње,

када нас речи обогаљене

зграбе за руку

и оне саме буду писале,

као да имају свој живот

и нешто сасвим туђе

нашој вољи ће их натерати

да се споје мало-помало једне

са другима, као болесне

љубавнице,као кучке прождиране

глађу, шта треба

да урадимо? Да заувек заћутимо?

Што да не? Која је сврха

писања? Сви ћемо

умрети, несумњиво, једног дана.

 

Дакле, тачно је да ћемо

сви умрети, несумњиво, једног дана,

али пре него што то време дође,

треба да волимо и да пишемо,

треба да уживамо у том тврдом

грумену соли, том успореном погледу

цвећа, тој трунки љубави

без надања. Зашто без надања?

Шта би било ако бисмо, без трунке

љубави без надања, имали,

на дуже време, недељу дана,

рецимо, можда неколико минута, дуготрајну

љубав? Ако би речи живеле

нешто више од једног дана? Живот би,

несумњиво, био другачији. Живот јесте другачији.

 

Превод са шпанског: Соња Штајнфелд

 

Со би имала укус прашине, Агора, Зрењанин, 2016

haime

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 9, 2017 in Лабастида

 

Ознаке: , , , , ,

Eмили Дикинсон ПОСТОЈИ НЕКА ЗАКОШЕНОСТ СВЕТЛА

258

 

Постоји нека Закошеност светла,

У Предвечерја Зимска –

Која, као у Катедрали Песма,

Тешко зна да притиска –

Наноси нам небеску рану –

Ожиљак не оставља,

Већ изнутра разлику прави,

Тамо где смисао обитава –

 

Поучити нас не може – нико –

Том Жигу Безнађа –

Величанствена то је бол

С небеса што нас гађа –

 

Кад дође, ослушкују пејзажи –

Сенке – задрже свој дах –

Када оде, налик је Даљини

Што оставља је смртни прах

 

Избор, превод и тумачења: Александар Шурбатовић

 

Мали врт, Београд, MMXVI

emili-4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 8, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , , ,

Умберто Еко ЧЕМУ НАС УЧИ КЊИЖЕВНОСТ?

***

Јуриј Лотман у Култури и експлозији преузима од Чехова чувену препоруку да ако се на почетку неке приповетке или драме покаже пушка на зиду, онда пре краја та пушка може и да опали. Лотман нам ставља до знања да прави проблем и није у томе хоће ли пушка стварно да опали. Управо зато што не знамо хоће ли пуцања стварно бити, заплет добија на тежини. Читати неку причу значи и бити обузет напетошћу, узбуђењем. Открити да ли је пушка на крају и запуцала нема пуку вредност податка. У питању је откриће да се нешто стварно одиграло, и то заувек, на један одређени начин, изван домашаја читаочевих жеља. Читалац ту фрустрацију мора прихватити и преко ње осетити како га подилазе жмарци због Судбине. Када би се могла одређивати судбина ликова, то би изгледало као одлазак до пулта неке туристичке агенције: „Е па реците, где бисте волели да видите кита, на Самои, или можда на Алеутским острвима?И реците још, када?А хоћете ли ви да га убијете, или то препуштате Квиквегу?” Истинска лекција Моби Дика иде да кит иде куд хоће.

 

***

Помоћу хипертекстуалне структуре, могли бисмо да преиначимо опис битке код Ватерлоуа, учинивши да уместо Блихерових Немаца стигну Грушијеви Французи, а постоје неке war games које то омогућавају, уз поприличну забаву. Но трагична величина тих Игоових страница налази се у чињеници да се (изван наших жеља) нешто одиграва онако како се одиграва. Лепота Рата и мира је у томе што се агонија кнеза Андреја окончава смрћу, колико год ми жалили због тога. Болна задивљеност, коју сваки пут осетимо када читамо велике трагичаре, јесте у томе што њихови јунаци, премда су могли да избегну неки стравичан догађај, ипак бивају слаби или слепи, те не разумеју чему иду у сусрет и сурвају се у провалију коју су властитим рукама ископали. Уосталом, то Иго и каже, пошто нам је приказао какве је све прилике Наполеон могао да искористи код Ватерлоа: „Је ли било могуће да Наполеон ипак добије ову битку? Ми одговарамо да није. Зашто? Због Велингтона? Не. Због Блихера? Не. Због Бога!”

То нам казују све велике повести, евентуално мењајући Бога усудом или неумољивим животним законима. Функција непроменљивих прича управо је у томе: упркос свим нашим жељама да изменимо судбину, приморани смо да својеручно дотакнемо немогућност да се она измени. И отуда, о каквом год збивању приповедале, оне приповедају и о нама, због тога их читамо и волимо. Потребна нам је њихова строга репресивна лекција. Хипертекстуална проза може нас учити слободи и креативности. То је добро, али није све у томе. Већ створене приче уче нас и како да умремо. Верујем да је ово проучавање о усуду и смрти једно од основних функција књижевности.

 

Превод: Милана Пилетић

 

О књижевности, Издаваштво Вулкан, Београд, 2015

eko-1

 

 
1 коментар

Објављено од стране на јануар 8, 2017 in Еко

 

Ознаке: , , , ,

Емили Дикинсон ЦРВЕНА ЈЕ СВЕТЛОСТ

469

 

Црвена је Светлост – Јутро

У Подне је Љубичаста –

Свршава се Дан – кад је Жуто

Након тога – неста –

 

Али Километри Варница – Увече

Откривају сагорелу Ширину –

Сребрнасту територију – Досад

Неоткривену – даљину –

 

Избор, превод и тумачења: Александар Шурбатовић

 

Мали врт, Београд, MMXVI

emili-jutro

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 8, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , , ,

Емили Дикинсон УЗВИШЕНИ ТРЕНУЦИ ДУШЕ

306

 

Узвишени тренуци Душе

Догоде Јој се –само–

Кад пријатељ – и потребе чулне

Удаље се бескрајно –

 

Или кад Она – Сама – узлети

До Висине недостижне

За Спознајом дубљом

Надмоћнијом од Ње –

 

То ослобођење погубно

Ретко је –али дивно

Ко Привид – деспотском

Ваздуху потчињено–

 

Вечности указање

Више воле – ретки –

Од  Величанствене суштине

Бесмртности

 

Избор, превод и тумачења: Александар Шурбатовић

 

Мали врт, Београд, MMXVI

emili-2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 8, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , , , ,