Josif Brodski JEZIK I PESNIK

• I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedne rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo.Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fantastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi od jezika i zove pesnik.
• Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojim su se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku.
• Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih.
• Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost.

Čovek se laća da napiše pesmu iz raznih razloga: da bi osvojio srce voljene žene, da bi izrazio svoj odnos prema stvarnosti koja ga okružuje, bio to pejzaž ili država, da bi zapečatio duševno stanje u kojem se u datom trenutku nalazi, da bi – kako on misli tog trenutka – ostavio trag na zemlji. On pribegava toj formi – pesmi – iz pobuda, pre svega, nesvesno-mimetičkih. Crni vertikalni stub reči na sredini belog lista hartije očigledno podseća čoveka na njegov vlastiti položaj u svetu, na odnos prostora prema njegovom telu. Ali nezavisno od razloga zbog kojih se on laća pera i nezavisno od efekta koji se postiže onim što izlazi ispod tog pera pred auditorijum, bio on mali ili veliki, neposredna posledica tog poduhvata je osećaj stupanja u direktan kontakt sa jezikom – tačnije osećaj trenutnog padanja u zavisnost od svega što je na njemu već izraženo, napisano, ostvareno.

Ta zavisnost je apsolutna, despotska, ali ona i oslobađa. Jer budući uvek stariji od pisca, jezik poseduje ogromnu centrifugalnu energiju koju predstavlja njegov vremenski potencijal – tj. sve vreme koje leži ispred njega. A taj potencijal ne određuje toliko količinski sastav nacije koja govori tim jezikom, mada i to, koliko kvalitet pesamam napisanih na njemu. Dovoljno je setiti se autora grčke ili rimske antike, dovoljno je setiti se Dantea. Ono što se danas stavara na ruskom ili enegleskom jeziku garantuje postojanje tih jezika tokom sledećih hiljdu godina. Pesnik je, ponavljam, sredstvo postojanja jezika. Ili, kako je rekao veliki Odn – on je ono čime jezik živi. Nestaće mene koji pišem ove stihove, neće biti ni vas, čitalaca, ali jezik kojim su napisani i na kojem ih čitate ostaje – ne zato što je dugovečniji od čoveka, već i zato što je bolje prilagođen mutaciji.

Onaj što piše pesmu, međutim, ne piše je zato što računa na posmrtnu slavu, mada se često nada da će ga pesma nadživeti, makar i na kratko vreme. Onaj što piše pesmu piše je zato što mu jezik došaptava ili diktira sledeći stih. Kad počinje pesmu pesnik po pravilu ne zna kako će je završiti, i povremeno biva veoma začuđen onim što je ispalo, jer se često dobije bolje od očekivanog, često njegova misao odlazi dalje no što je računao. To i jeste trenutaka kada se budućnost jezika meša u njegovu sadašnjost. Kao što znamo, postoje tri načina saznanja: analitički, intuitivni i način kojimsu se služili biblijski proroci – posredstvom otkrovenja. Poezija se razlikuje od ostalih oblika književnosti po tome što se istovremeno služi svim trima načinima (dajući prvenstvo drugom i trećem), jer se sva tri načina nalaze u jeziku. I s vremena na vreme, pomoću jedne reči, jedene rime, pisac pesme uspeva da se nađe tamo gde pre njega niko nije bivao – i dalje, možda, od onog što bi i sam želeo. Onaj što piše pesmu piše je pre svega zato što je stvaranje stihova fanstastični ubrzivač svesti, mišljenja, osećaja sveta. Kada jedanput iskusi to ubrzanje, čovek više ne može da se odrekne ponavljanja tog eksperimenta, on počinje da biva zavisan od tog procesa, kao što postanu zavisni uživaoci droga ili alkohola. Smatram da se čovek koji na takav način zavisi i od jezika i zove pesnik.

J. Brodski – Lice sa posebnim izrazom (odlomak), 1987

Prevod: Neda Nikolić Bobić