Ноћу
кад ја спавам
можда у некој башти
ти крадеш јабуке за мене
јабуке за које ја ни не знам.
Ноћу, кад ја спавам
мојом улицом ти
можда водиш речи у шетњу,
оне речи за које ја ни не знам.
Можда ме мало и волиш
а ја ни не знам,
јер то је ноћу
кад ја спавам.
-
фебруар 1964.
Трн о свили, Изабране песме, Београд, 2016
-
јули
Жеља која надвладава, разара
Вреднује доносећи задовољство и бол
Време које цури као створени свет
Али испод, дубље је Вечност
Радост као непролазна основа
По којој клизи бол који одлази као музика
Сав јад се као пролазност губи у Вечности
Која је чиста Радост
„Неко као да се бола са уздахом реши
Дрвеће се чини као да се смеши
Роса сја на рубу сваког листа
Облак таму пара
Неки човек пева испред „куће”
Прозор се без шума полако отвара”
Сетио сам се ове Ревердијеве песмице
Радост Вечности
То је нешто најбитније што се догађа
У животу, уметност нас стално подсећа на то
Догађај првог реда: „Живот”
Све остало је мање важно
Или чак неважно
Питома религиозна размишљања, Културни центар Новог Сада, 2012
Ознаке: Културни центар Новог Сада, Питома религиозна размишљања, Слободан Тишма, поезија
препознавања 