Шандор Мараи О ЗНАМЕНИТОСТИМА ГРАДОВА

***

Никада ме истински није занимао један град, нити један предео – стварно су ме увек занимали само људи. Смисао Фиренце није Уфици, није ни Боболи врт, него једна Енглескиња, или један тоскански обућар у једној од уских уличица у близини Вија Торнабуони. Када затворим очи и помислим на Париз, прво не видим улице, или Сену, него једно људско лице које се бледо издваја из декора предела. С пута кроз Суецки канал оштро  и истински се сећам само интонације једног емигранта Сиријца. Изгледа, од свега што доживимо, једини је и прави смисао човек. Све остало само обележава, обухвата и објашњава човека. Највећи смисао Стромболија за мене је глас Р., која ме равнодушно пита, нагнута изнад ограде брода: Зашто је тако немирно једно брдо? Стромболи сам већ заборавио, не бих умео да га нацртам. Глас Р. Нисам заборавио. За мене је вулкан ништа. Један човек – све.

Избор и превод: Сава Бабић

 

Шандор Мараи, ДНЕВНИК 1943–1947
АЕД студио, Београд

 

Луција Ступица ИЗБОР КЉУЧА

Премало је времена, да би се играо камењем

И састављао приче. Дан је превише кратак,

и када оклеваш и плашљив си,

Време је крвник који те не воли. И

Даље оклеваш, и попут пса си

Кога је ударио ауто и сада опрезно прелази улицу;

Оклеваш, гризеш усне и онда

Увек стигнеш прекасно, као гост у туђини,

Увек као гост, који узима погрешан кључ

И седа за погрешан сто.

За све се треба изборити. Али, премало је времена.

Осећати, само осећати како се затвара круг,

И ниси заробљеник, већ се шеташ

По његовој кружници и видиш провалије и брда,

Видиш сва годишња доба која још увек припремају своја

Испитна питања: осећати, само осећати

И сачекати на лепршање птичијих крила

Као на велики аплауз намењен животу.

 

Превела: Ана Ристовић

ЧЕЛО НА СУНЦУ, Агора, Зрењанин, 2008.

 

 

Хаиме Лабастида РЕЧИ, РЕЧЕНИЦЕ, НИШТА

[…]

Одакле се рађа, питам ја, поезија?

Зар из тишине, из дубоке

тишине смрти, из закаснелог запрепаштења

што провоцира тишину небеских тела,

из мирног хропца тог безданог неба,

из огромних празнина које свака сићушна

животиња поседује? Зашто не, напротив,

из самих речи, из звука који узнемирује,

из чудног начина на који се братиме

слова и ствари, знак и чула,

зелено црнило лишћа и урлици

грлени који ништа не значе

и који инсистирају, ипак, да се роде

из најдубљег бунара једњака?

 

А изнад слова и речи,

није ли реченица и њен тежак одјек?

А испод реченице и говора,

нису ли мисли и све оно

што казују? Гласови, речи,

слова и синтакса, опрез, о богови, ниче

језгро атомско и сурово, казивање,

оно што се скицира у структури.

Шта могу да урадим? Биће боље да заћутим,

да слушам у тишини тај дубок шапат ствари.

 

Превод са шпанског: Соња Штајнфелд

Со би имала укус прашине, Агора, Зрењанин, 2016

 

 

Шандор Вереш ШТА ЈЕ ПЕСНИЧКО НАДАХНУЋЕ?

Шта је песничко надахнуће? И постоји ли оно уопште? Многи се песници показују пред нама као да стварају у натприродној успламтелости, узвисујући се готово до демијурга, можда чак сједињени с надземаљским силама. Други говоре да је писање песама једноставан умни рад и ништа више, као решавање неког математичког задатка. Разноврсне изјаве, алузује, наговештаји пре замућују него што расветљавају психолошки проблем надахнућа. (…) Будући да је надахнуће управо душевно стање које погодује уметничком стварању, оно, дакле, очигледно постоји; премда није надљудска опседнутост, него људска психичка појава. (…) Решити какав рачунски задатак, написати чланак могу у свако доба, изузев у сасвим крајњим, изванредним душевним стањима – али за писање поезије неопходна је посебна духовна констелација; ову посебну констелацију називамо надахнућем (…).

Који су безусловни критеријуми душевног стања у коме настаје песма? Понирање у себе ослобођено утицаја спољашњег света: ненамерно или намерно усредсређење наше конституције, њена еуфорија, што омогућује да ни функционисање наше версификаторске и састављачке умешности не буде само механичко: то је надахнуће, дакле концентрисаност не само мишљења него и нервног система целокупне  духовне енергије. Приликом писања поезије интелектуална и нервна напетост скоро да су равноправни сарадници; и ту ништа не мења чињеница што на понирање у себе и тоталну напетост можемо да се навикнемо, то стање једва и опажамо, оно се већ готово „пали на дугме”, с лакоћом се у њега укључујемо, и исто тако лако из њега излазимо. Када је наше душевно стање  чврсто повезано са спољашњим светом и у доброј мери проистиче из спољашњих околности, у таквом стању могуће је писати највише, можда, пригодну песму, али не поезију; узалуд имамо „тему” ако нам управо недостаје могућност стваралачке напетости. Ако ни надахнуће није све: ако у нама није присутан садржај сазрео до исказивости и уколико се ни из струјања наше тренутне мисли не формира ништа ухватљиво, онда задубљеност у себе само зјапи попут мрачне, празне провалије. Човек се може обликовати само на одговарајућој температури: међутим, узалудна је температура ако нема челика.

Степен јачине надахнућа може бити сасвим различит, од смиреног деловања свести изоловане од спољашњег света, до помамног заноса – али из интензитета надахнућа уопште не произилази степен вредности дела. Успелости песме често више доприноси унутрашња хармонија него екстатичко узбуђење.

Одломак из есеја Рађање песме: у зборнику: Поезија – Рађање модерне поезије, Београд, 1975.

 

Тања Крагујевић ВИКЕНД АРАНЖМАН

Преко пута седела је жена

са шалом мекоте јутра.

 

А сумрак је освајао.

Жмиркавост једног

од оних дана. Без диоптрије.

 

Под аутобуским светиљкама

њене усне. Странице

Запечаћеног вина.

Херметични еротизам.

 

Никоме и ништа нису хтела рећи

напрегнута нехотична слова

у њеној коси. Шналице

неурона које дубоко

испод потпетица потпирује

земља предуго учена патњи.

 

Преко пута седела сам ја.

Огледало звезде која

умире без гласа била ми је.

 

А требало је у овом простору

без овог времена

да уђемо насмејане

у путну агенцију.

 

Да прихватимо било који

викенд аранжман.

 

Да понесемо са собом

мајушне торбице са дечјом

шминком. Јабукама.

И стиховима од свиле.

 

За пут на далека острва.

Ту. У орбити срца.

Ван историје.

 

Трн о свили, Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије, Београд, 2016

Edouard Vuillard