Хаиме Лабастида РЕЧИ, РЕЧЕНИЦЕ, НИШТА

[…]

Одакле се рађа, питам ја, поезија?

Зар из тишине, из дубоке

тишине смрти, из закаснелог запрепаштења

што провоцира тишину небеских тела,

из мирног хропца тог безданог неба,

из огромних празнина које свака сићушна

животиња поседује? Зашто не, напротив,

из самих речи, из звука који узнемирује,

из чудног начина на који се братиме

слова и ствари, знак и чула,

зелено црнило лишћа и урлици

грлени који ништа не значе

и који инсистирају, ипак, да се роде

из најдубљег бунара једњака?

 

А изнад слова и речи,

није ли реченица и њен тежак одјек?

А испод реченице и говора,

нису ли мисли и све оно

што казују? Гласови, речи,

слова и синтакса, опрез, о богови, ниче

језгро атомско и сурово, казивање,

оно што се скицира у структури.

Шта могу да урадим? Биће боље да заћутим,

да слушам у тишини тај дубок шапат ствари.

 

Превод са шпанског: Соња Штајнфелд

Со би имала укус прашине, Агора, Зрењанин, 2016