RSS

Месечне архиве: април 2017

Вислава Шимборска ОСМЕСИ

Свет с већом надом гледа него што слуша.

Државници морају се смешкати.

Осмех значи да не губе дух.

Иако је игра замршена, а интереси контрадикторни,

Резултат непоуздан – увек је утешно

Када је зубало бело и срдачно.

 

Морају благонаклоно показивати чело

У конференцијским салама и на аеродромској писти.

Кретати се бодро, изгледати весело.

Овај оног дочекује, онај се с оним опрашта.

Насмејано лице је веома потребно, за објективе и гомилу.

 

Стоматологија у служби дипломатије

Гарантује спектакуларан резултат.

У опасној ситуацији не могу недостајати

Кљове добре воље и сложни секутићи.

Још нису таква времена да се на лицима види обична туга.

Збратимљено човечанство, по мишљењу сањара,

Претвориће земљу у предео осмеха.

 

Сумњам, државници оставимо то,

Не би се морали толико смешкати.

Већ само повремено: зато што је пролеће, зато што је лето,

Без нервозног грча и журбе.

Људско биће по природи је тужно.

На то чекам и унапред се радујем.

 

Превели: Бисерка Рајчић и Петар Вујичић

Трећи трг – Чигоја штампа, Београд 2014.

lazni-osmeh

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 28, 2017 in Вислава Шимборска

 

Ознаке: , , , , ,

Ернесто Сабато СЕЋАЊЕ НА ДОДИР ВОЉЕНЕ РУКЕ

Памтим је како стоји на улазним вратима, како ми лагано маше десном руком, одмахивала је једва приметно, таман посла да ја помислим да је њој….., таман посла. У Трећој улици крошње дрвећа полагано су распростирале нему загонетку сутона. Још једном сам се осврнуо да је погледам. Она је поново бојажљиво махнула руком. А онда је остала сама.

Толико сам страсно у то време био посвећен трагању, да нисам био у стању да наслутим да сам тада своју мајку последњи пут видео здраву, на ногама, и да ће тај бол заувек потрајати, као што траје и ове вечери када је се сећам са сузама у очима.

Између живота какав желимо да проживимо, и безначајне јурњаве, у којој нам прође највећи његов део, ствара се јаз који човека дели од среће као што избеглицу раздваја од завичaја. Јер, док је моја мајка стајала тамо, непомична, немоћна да задржи свога сина, не желећи да то учини, ја сам, глув за њен тихи зов, већ јурио за својим грозничавим утопијама, верујући да на тај начин одговaрам на најдубљи зов природе.
…..
Што су ме више прогониле тмине ноћног света, све више сам се приклањао платонском свету, јер што је већа наша унутрашња бура, тим више тежимо да се окружимо некаквим поретком. И тако се догађа да нам наше трагање, наши пројекти или наш посао ускраћују могућност да видимо  лица која нам се касније јављају као истински весници управо онога за чим смо трагали, и истовремено бива да су управо они особе уз које је требало да останемо и да их штитимо.

Како само мало времена посвећујемо старијима! Сада када сам и сам зашао у позне године, колико пута сам се, у самотим часовима који су неизбежни пратилац старости, с болом сећао ње (мајке) како ми последњи пут маше руком и с тугом примећујем какву беспомоћност доносе године, колико у данашње време људи запостављају старије особе, родитеље, деде и бабе, све оне којима дугујемо живот.

Наше „напредно“ друштво занемарује оне који не производе. Господе Боже! Како су они сами, онако препуштени својим мислима! Како смо само изгубили осећај поштовања и захвалности! Какву је пустош донело време, какви су се понори отворили  с годинама, колике су се илузије изгубиле због хладноће и животних бура, због разочарења, неостварених планова и смрти вољених бића!

Сваки пут када сам осећао бол, ја сам покушавао да се успнем на планину, да нађем склониште у њеним висинама, јер је ТА планина нерањива; сваки пут када би ђубре постајало неподношљиво, јер је ТА планина беспрекорно чиста; сваки пут када би ме мучила временска пролазност, јер у ТИМ висинама царује вечност. Али ме је на крају увек сустизао људски жамор, који се шуњао кроз пукотине и пео се из мојих сопствених дубина.

Јер свет није само оно што је изван нас него се налази у најскровитијем кутку нашег срца. И кад-тад она висока беспорочна планина учини нам се као тужно привиђење, као бег, јер свет за који смо одговорни је овај овде: једини је који нас рањава болом и несрећом, али је исто тако и једини који нам даје пуноћу живљења, ову крв, овај жар, ову љубав, ово ишчекивање смрти. Једини је који нам нуди врт у смирај дана, додир вољене руке.

 

Е. Сабато, одломак из есеја Између добра и зла

http://www.srodstvopoizboru.com

baka

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2017 in Сабато

 

Ознаке: , ,

Маја Стокин, ПОЕЗИЈА – СО ЖИВОТА

„Чему песници у оскудно време”
Хелдерлин

Поезија је свечани духовни чин у којем песник своја лична искуства сажима употребом симбола у најважније наговештаје. Чин, који је до једног тренутка, био искључиво личан, сада се отеловљује у светионицима – речима. У њих је песник положио све своје искуство. Чак и када поезија звучи имперсонално, каже Иван Лалић, имперсоналност – уколико је „песник заиста талентован, само је маска. Бели завој испод којег, ако је песник аутентичан, осећате рану.” Тај пут, од ране до Љубави – код великих уметника, након песника, прелази и читалац, изнова, пратећи док плови мрачном пучином, светло које просијава из стихова.

Песма, уз помоћ речи које је одабрао песник, позива читаоца на имагинарно путовање које, уз помоћ маште и симбола, оживљава његов или му отвара потпуно нов духовни свет. Стога и тумачити поезију подразумева оживети амбијент и атмосферу коју је песник покушао да нам пренесе.

Мотиви за писање могу бити различити. Понекад песник пише да би освојио срце вољене жене, понекад се бори са својим унутрашњим немирима, у неким ситуацијама изражава своје незадовољство појединим друштвеним приликама. Из сличних разлога и читамо. Гушимо своје немире, лечимо своје туге, а у ствари, УВЕК, свесно или несвесно, трагамо за суштином и преображавамо се. Тај преображај кроз тугу у свом есеју сликовито објашњава и Рилке. Он каже да је од велике важности бити осамљен и пажљив кад наиђе туга: јер привидно безначајни и неми тренутак у којем наша будућност ступа у нас много је ближи животу него онај други, бучни и случајни час када нас она, као да долази споља, заиста и задеси. Уколико смо тиши, стрпљивији и отворенији у тузи, утолико дубље и слободније улази оно ново у нас, утолико га боље стичемо и утолико више оно постаје наша судбина, и ми је у дубини душе осећамо сроднијом и ближом када нас једног дана „задеси” (Рилке, Писма младом песнику: 31).

Све што упијамо у себе, преображава наше судбине. Песму прочитати значи подићи се на ниво свести песника у тренутку док ју је писао. Једном прочитана песма наставља да живи у нама као магловито „сећање на Рај”, неисказано „осећање Бога”, као свест о „Другом простору” у којем „све разлике ћуте”, и ненаметљиво, тихо, невидљиво усмерава нам понашање, поступке, животни пут саображавајући наше биће са његовим Творцем, који је на трен, само на трен, у песми (врхунској), промолио своје лице да нас подсети ко смо.

Управо на том путу преображавања и сазревања, човеку подстрек пружа и поезија. Кроз поезију оживљавамо своја потонула узбуђења, слике својих снова, значајне тренутке из прошлости, суочавамо се са најдубљим осећањима у најприснијем часу, док читамо неку песму, укратко, постајемо свесни себе. Трагајући за смислом песник промишља о животу, а пажљиви читалац га прати. И један и други су Смислотражитељи, Боготражитељи. Стога поезији и јесте место, као што каже Љубомир Симовић, у коферима прогнаника, у затворима, у болницама, на фронту… Свуда где живот болном ватром топи хладни гвоздени оклоп човечији, преображавајући га у Светлост и топлину.

Достојевски је рекао: „Лепота ће спасити свет”, Метју Арнолд да ће свет спасити поезија, Бродски лепо закључио да свет нећемо више моћи спасити, али да појединца увек можемо, а ја бих додала: као што зрно соли дâ укус безукусном јелу, тако и поезија указује на Смисао, у наизглед бесмисленом свету, огрезлом у патњу и бол. А када наш бол добије смисао – патња престаје; тако и Поезија постаје један од путева укидања патње спознајом Смисла.

Истина је да Поезију чита, на начин како сам дефинисала читање поезије, веома мали број људи. Мањина мањине! Али као што је Поезија со живота њима, тако су и ти људи со овога света и, како лепо закључује Маргарет Мид: „Никад не сумњајте у то да мала група промишљених, посвећених грађана може променити свет. Заправо, свет се једино тако и мењао”.

А један од тих посвећеника, који су мењајући нашу свест мењали овај свет, један од највећих српских песника XX века, Иван В. Лалић изјављује: „(…) што се тиче спаса, или спасења, када бих мислио или осећао да га нема – зацело не бих уопште писао песме. Јер моје песме покушавају да свету кажу ДА, хватајући се у коштац са заводљивом представом о свопштем бесмислу света.”

И зато на крају хоћу да кажем да Верујем! Верујем у „сунце над животом и сан од чисте воде”, верујем у Живот, верујем у Поезију – со живота, и хоћу да се придружим Лалићу и осталим Смислотражитељима који су овом свету, баш оваквом какав је, рекли једно велико, радосно, љубавно – ДА!

 

Извор: Маја Стокин, ПОЕЗИЈА – ВЕЛИКО ЉУБАВНО „ДА!“ ЖИВОТУ

so zivota

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2017 in Стокин

 

Ознаке: ,

Душко Бабић ПОЗНЕ НЕСАНИЦЕ

Куд год да кренем, ја угледам тебе.

На свакоме зиду цртам твоје лице.

Као дете мајку, као Нарцис себе,

Траже те моје руке и зенице.

 

Ушла си у моја свитања и ноћи,

Пронела бакље кроз подруме доње;

Свему разлог дала – дерту и самоћи.

Сребрне кочије и крилате коње

 

Вратила у мртве, дроњаве улице.

У том сну и чуду окрилатих и ја,

Комична луда, уморна од свега.

 

Заволех своје позне несанице

И мисли дивље, без страха и стега.

Срећан док траје ова чаролија.

 

ПЕСНИЧКИ МЕРИДИЈАНИ СМЕДЕРЕВА, XLVII међународни фестивал поезије, Смедерево, 2016

pozne nesanice

Николета Томас Каравиа

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2017 in Бабић

 

Ознаке: ,

Митрополит Антоније Блум ЧОВЕК У ВЛАСТИ ВРЕМЕНА

[…] Сви се ми налазимо у власти времена, али својом кривицом, време с тим нема везе. То што време тече и то што ми некуда журимо су две потпуно различите ствари. Журба представља унутрашње стање; а деловати брзо, тачно и прецизно јесте сасвим друга ствар. Ево шта можете да узмете као пример: дешава се да човек на распусту у селу веома брзо иде пољем, бодро и живо, никуда не жури, зато што нема куда да жури, а понекад видиш: човек носи два кофера, и још три завежљаја и страшно жури, а креће се као пуж. Ужурбаност се састоји у томе да човек жели да буде за врх од игле испред себе: не тамо где се налази, већ све време мало испред. И док човек тако живи, он се неће молити, јер човек којег овде нема не може да се моли, а онај човек који овде јесте – он се не моли. Ето, то је све. И чини ми се да је ово изузетно важно.

Једну карактеристичну особину времена сам открио у уопштено узев, веома срећним околностима. За време немачке окупације у Паризу био сам официр француског покрета отпора и био сам ухапшен. Догодило се следеће: ушао сам у метро и ту су ме ухапсили. У том тренутку сам открио да је моја прошлост отишла у неповрат из два разлога: као прво, зато што ако ме некуда одведу нема више никакве прошлости, и ја ћу лежати у затвору, а оно што је раније било више не може да ме дефинише, а као друго, све што се заиста десило, одвешће ме на губилиште, и зато ништа не треба да постоји, ову прошлост треба у потпуности да одсечем и да одмах измислим прошлост која би ми добро дошла. Будућност, ако се замислите над собом, постоји у нама, зато што можемо да је предвидимо и да је планирамо. На пример, кад човек хода у потпуном мраку, у тами, будућност не постоји, идеш и ништа не очекујеш иако си на све спреман. Она будућност којој ми стално тежимо је реална само због тога што нам је директно пред очима, као на пример аутобус који одлази, или зато што идемо ка њој; идем кући, идем у биоскоп… Али ако се то одсече или ако човек постане свестан: сад су ме ухапсили, ја уопште не знам шта ће са мном бити; он може да ме удари у лице, он може да ме убије,, може да ме одведе у неки немачки затвор, он може да учини нешто друго и сваки тренутак ће бити такав, односно то неће бити тренутак кад могу да знам шта ће се следеће десити. У том случају се испоставља да будућности нема.

Ми живимо као да садашњост не постоји, као да се котрљамо из прошлости у будућност. А садашњост је онај тренутак кад се котрљаш, и у ствари се испоставља да је једини реалан тренутак – сад, сад сам ја сав овде. И тада сам схватио, оно што има у виду један од отаца-аскета из петог века када говори: „Ако желиш да се молиш, врати се под своју сопствену кожу…” А ми не живимо испод своје сопствене коже, ми живимо овде, тамо, онамо. Размислите о себи када седите  за столом: очи вам лутају, ви сте и у краставцима, и у риби, и у квасу, и тамо, и овамо. Ваша личност се раштркала по читавом столу. А ако размислимо о животу уопште – ми не живимо испод своје коже, раштркали смо се на све стране, у замислима, у жељама, пријатељствима, непријатељствима, надама, тежњама, у чему год хоћете. Не желим да кажем да је све то лоше, већ желим да кажем да испод коже остају само унутрашњи органи, али је читав човек ван себе, као нека течност истерана из посуде. Дакле, врати се испод коже: само те ухвате у метро и одмах се нађеш испод коже. И осећаш како си се на ту кожу навикао и како не желиш да јој се било шта лоше деси – то је прво. И, као друго, осећаш како ти је у тој кожи тако удобно и уопште не желиш из ње да изађеш. И још: и прошли тренутак је опасан, будући тренутак је још гори: ох, само да овај тренутак – сад, што дуже траје! И испоставља се да човек може да се увуче под кожу, да му је удобно да седи у њој, да је садашњост једино реална и да страшно жели да остане у тој садашњости. И, реците, шта се дешава с временом? Па оно тече без вас! Ви мислите да се време креће ако се ви крећете? Уопште није тако. Време тече само по себи.

Превод: Ксенија Кончаревић

Данашњи човек пред Богом, Борба за православни духовни живот у глобализованом свету, Библиотека ОЧЕВ ДОМ, Београд, 2008

zurba

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2017 in Блум

 

Ознаке: , , , ,

Иван В. Лалић КРИТИКА ПИЛАТА

 

Могао је, можда, још једном покушати,

Да заустави механизам, пребаци скретницу

И тако оде у блажени заборав. Могао је,

Свакако, спречити барем оне своје дрипце

Да се онако зезају са ухапшеником,

И убити тако у зачетку метафору

Круне од трња. Могао је, најзад,

Бити опрезнији када поставља питања,

Макар и реторичка; опасно је тражити

Шта је истина, када историја,

Као ветар пред зору, мења правац,

И звекећу ветрокази. Ипак, рекао је:

Што писах, писах, и тако спасао

Нешто од самопоштовања. Златну мрвицу,

Утабану у прашину на губилишту.

Оно што није рекао мора се одболовати

У свакодневном напору достојанства,

И то је најгоре: како заобићи

Његов установљени узор понашања,

Обнављање праведности у здели воде

И мирну савест: злочин, то су други.

СТРАСНА МЕРА, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

pilat

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 15, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Шандор Мараи О ИСТИНСКОМ ЦИЉУ СВАКОГ ЉУДСКОГ ЖИВОТА

Једног дана ће устати један јунак и рећи да истински циљ сваког људског живота – индивидуалног и заједничког подухвата – није Држава, није Партија, није Европа, него човек сам, личност. И о њему је реч. Тог човека ће убити. Али то ће бити први, прави револуционар. И ако разумеју шта је рекао, то ће бити прва, права револуција на свету.

Избор и превод: Сава Бабић

ДНЕВНИК 1943 – 1947, АЕД студио, Београд

sah

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 14, 2017 in Мараи