RSS

Месечне архиве: јун 2017

Емили Дикинсон НЕДЕЉА У ВРТУ

 

Неки недељу проводе у цркви ―

Ја у врту славим је.

Птице ми певају у хору,

А воћњак за ме ― храм је.

 

Неки празник у одежди славе,

Ја на крилима својим сневам;

Уместо да размахује звона тешка

Мали звонар умилне песме пева.

 

Проповед држи Бог ― свештеник врли,

Проповед недугу, и тако

Уместо да у небо стигнем ― на крају,

Ја тамо идем у тренутку сваком.

 

У име пчела и лептира,

У име поветарца и птица,

Док вечна мелодија свира

Озарујући људска лица.

 

Превод: Иван В. Лалић, Лепотица Амхерста ― по-

зоришни комад написан на основу живота Емили Дикинсон.

 

jutro

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 25, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Емили Дикинсон БОРАВИМ У МОГУЋНОСТИ…

***

Боравим у Могућности,

Од прозе лепшој кући ―

Крај више прозора можеш стати

На више врата ући

 

Свака одаја као кедар ―

Ту не може да продре око ―

А вековечни кров јој чине

Небески забати ― високо.

 

Гости су племените врсте ―

А чиме бавим ту се?

Ширим руке своје уске

Да рај саберем у се.

 

Превод: Иван В. Лалић, Лепотица Амхерста ― по-

зоришни комад написан на основу живота Емили Дикинсон.

 

eden 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 24, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Емили Дикисон КАД УМИРАХ ЗАЧУХ МУХЕ ЗУЈ…

***

Кад умирах, зачух мухе зуј.

Тишина собе моје

Беше к’о она што се

у предаху олује чује.

 

Свуд очи исцеђене, суве,

Посвуда укочен дах

Пред задњи наступ, кад се

У соби појавио краљ.

 

Завештах све успомене, отписах

Делове свога духа,

Колико смогох ― а тада у собу

Улетела је мајушна муха.

 

Уз плавичаст, трептав, и клецав зуј,

Између мене и светлости је стала;

А кад прозори отказаше, тада

Пут виду свом више нисам знала.

 

 Иван В. Лалић, Емили Дикинсон: Лепотица Амхерста

― позоришни комад, и друге песме Емили Дикинсон, (НИРО/

Књижевне новине: Београд 1976), стр. 92.

 

van gog

Ван Гог

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 23, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ЈУТАРЊА ПЕСМА ГОСПОДИНА ОЛИВЕРА

 

Просто се јутро смеши у тишину

Ко што се смеше стари конобари.

Зрак светла пипа празну паучину,

Разједа сенке пепељастих ствари.

 

Треба се дићи и треба отићи,

Опран сапуном, најежен од јутра.

Зацело треба данас некуд стићи;

Нек стан празнина закључа изнутра.

 

А јутром све су мале зебње ближе,

Ко миш претрче преко прекривача.

Ал кад се пође, некуд се и стиже,

С празнином мисли место огртача.

 

Треба се дићи и скупити шкрто

Сирасте мрве једне добре воље.

У зрцалу се поглед ломи крто.

Под челом фине нити главобоље.

 

Просто се јутро смеши у тишину

На хрпу неизговорених речи;

Осећам испод непца маховину,

Слаткасти трулеж што се тешко лечи.

 

А заправо сам хтео да отпловим

Као на барци, на кревету уском;

Над димњацима да шишмише ловим,

И звезде, младе кестене са љуском.

 

А заправо сам хтео да се шетам

У папучама испод дрвореда,

Да витке нимфе испод лишћа сретам,

Од узбуђења бео као креда.

 

И још сам хтео да на море одем

И квасим ноге поред неког брода,

Па да полако све зебње набодем

На јарбол, два-три педља испод свода.

 

Јер даске мог се пода тихо тресу;

Можда се земља врти мало брже.

Завидим оним што носе на месу

Модрице страха, а ведро се држе.

 

Знам једно: нема на мени кривице

Што зидови су тањи сваке ноћи,

И што ми, кад крај мртве прођем птице,

Мехурић језе мора жало проћи.

 

Јутро се смеши. Да, треба отићи

Улицом крхком, као сваког јутра,

И након пола сата некуд стићи;

Зацело тамо где стижем и сутра.

 

Бојим се само да једном не нађем

Ујутро срушен град, сред пустопоља,

Па да кад затим из куће изађем

Мој стан празнина закључа и споља.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

belski

Николај Богданов Белски

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 22, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Милета Јакшић СТВАРИ КОЈЕ СУ ПРОШЛЕ

Ствари које су прошле, где су оне?

Скривено од нас у даљине сиве

Све што је било добро, лепо, мило –

Ствари које су прошле да л’ још живе?

 

Да ли нам прошлост даје знаке живота

Кад из давнине драга слика њена

Сине кадикад у дубокој ноћи,

У сну – у трагу наших успомена?

 

Можда у свету негде, непозната,

Изван живота има област нека,

Круг у ком траје оно што је било

С прошлошћу нашом која на нас чека?…

 

Ствари које су прошле, где су оне?

Ако су живе, ако их још има,

Видећемо их кад прођемо и ми,

Када будемо једном дошли к њима.

 

Каирос, Сремски Карловци, 2013.

mileta 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 22, 2017 in Милета Јакшић

 

Ознаке: , ,

Рајко Петров Ного СТВАРИ КОЈЕ СМО ВОЛЕЛИ

Ствари

које смо волели

зар изгубљене су заувек:

зелена столица, очева шкриња

и благи мир са њима.

У пустоме свету осаме

ја сањам блиске ствари.

 

О како силан јер узалудан

напор је мојих прстију

тај блиски мир да ухвате,

у шкољку руку затворе;

 

ти прсти – пужа рогови

на друге, на јаве додире.

 

 

nogo 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 21, 2017 in Рајко Петров Ного

 

Ознаке: ,

Рајко Петров Ного СУНЦОКРЕТ

Већег лудака нема…

 

Шија му се од тежина искривила –

нејак је то ослонац за главу блесаву,

од сунца обневиделу,

у светлост лудо заљубљену

ко монах онај звездочатац

што у самштини скапа

(док му се ласте по рукавима гнезде)

низ реку пиљећи у звезде.

 

Па и кад оболео, од туге свео,

стидљиво огромну главу срцу ближе пригне,

и кад му зенице ситне поиспадају,

он и тад сунце упорно сања–

као у мају.

 

Лудака већега нема…

david burliuk

David Burliuk

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 20, 2017 in Рајко Петров Ного

 

Ознаке: , ,