Већег лудака нема…
Шија му се од тежина искривила –
нејак је то ослонац за главу блесаву,
од сунца обневиделу,
у светлост лудо заљубљену
ко монах онај звездочатац
што у самштини скапа
(док му се ласте по рукавима гнезде)
низ реку пиљећи у звезде.
Па и кад оболео, од туге свео,
стидљиво огромну главу срцу ближе пригне,
и кад му зенице ситне поиспадају,
он и тад сунце упорно сања–
као у мају.
Лудака већега нема…
David Burliuk
