Јани Рицо НЕИЗВЕСНО

Тамо где престаје земља, почиње небо ‒ рече ‒

Тамо где почиње небо, престаје туга.

 

Био је сам, није био жалостан,

Јер је могао да гледа облаке,

Јер су облаци били ружичасти,

Јер је мислио да су облаци лепи.

 

Затим, између прстију ноћи,

Звезда му погледа право у очи. Није му

поверовала.

 

Избор и превод:

Иван Гађански

Ксенија Марицки Гађански

Танеси, Београд 2009

 

 

Светислав Стефановић ПОГЛЕД

У души мојој, кô у телу врви Безбројно мноштво света чудна, жива, И силна бића разновсних крви Тужна и ведра, зла и милостива. У часовима осаме најдубље Светови моји у мени се буде И свладају ме живље тад и грубље, Него сви ланци друштвености худе. И често њиној власти се подајем, Рођена душа постаје ми […]

via Светислав Стефановић, ПОГЛЕД — СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ

 

Иван В. Лалић МЕЛИСА

Ово је зид Мелиса, а врт је иза зида,

У врту зује пчеле које су твоје тело,

А врата нема и птице ничу на небу,

Птице црвене боје смрти што падну на чело

 

Да искљују истинит сан што спава иза вида;

Мој сан је хлеб, Мелиса, а ти си ружа у хлебу,

И хлеб је иза зида, тамо где зује пчеле,

И видим црвене птице на челима пролазника

 

Који не знају ништа и пуне своје зделе

Обичном храном живих, јер заблуда је јача;

Ово је зид, Мелиса, неначет снагом крика

 

Који сам забио, као нож, међу два камена,

И нож је пуко, и птица ми лети око рамена,

И зид твог врта, Мелиса, за мене је зид плача.

 

 

Иво Андрић ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

***

Не постоје четири стране света, него само једна, а та нема имена. Не зна се и не пита се више шта је доле, а шта горе, шта иза а шта испред. Жив сам, али у свету поремећених односа и димензија, без мере и видела. И Јелена је присутна, али само утолико што знам да негде пружа руку којом хоће нешто да ми дода. И ја живо желим да подигнем десницу и примим ситан, невидљив предмет који ми нуди. Тако остајемо дуго у том болном положају једног започетог и једног нерођеног покрета, а не знамо где смо ни на чему смо, ко смо ни како се стварно зовемо. Оно што је живо и јасно у мојој свести, то је наша жеља која је једна. По тој жељи и знам да постојимо, она је једино што нас везује и све што знамо једно о другом.

У том се положају не може издржати дуго; из њега воде два пута: или у потпуну несвест или у буђење.

 

 

Иво Андрић ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

***

Ах, кад би лећи било исто што и заспати, живот не би био ово што јесте: смрт без мира и извесности. Даљи и недостижнији од свакога блага и најсмелијег светског рекорда, сан је лежао негде у даљини, океан сна, а ја сам гинуо за једином капи његовом. Заспати, спавати сном без снова, мртвим сном у коме нема ни кофера, ни плача, ни женске косе, ни жена, ни стварних, ни аветињских.

[…] Како је мален и збркан свет опипљивих ствари према врелим, недогледним регионима несанице! Како је мутно и ружно оно што отворене очи могу да виде! Вртлог који је болна земна светлост наго отворила преда мном кружио је све спорије. Најпосле, све се ствари зауставише, свака на своме месту: врата, велико огледало, диван, писаћи сто, телефон. […] То што је, после свега, још остало од мене могло је да лежи мирно, као љуштура поједене шкољке, коју нико не дира. И заспао сам брзо и тврдо, али то није био онај сан који сам жудео пре мога устајања. То је била несвест непотребног и одбаченог тела.

Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њихово право подручје . Дан је само бела хартија на којој се све бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим, мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и успомена.

 

Иво Андрић О ЛЕПОТИ

***

Лепота. Тајна, неухватљива, раскошна лепота жене, коју би требало насликати. Срећан је онај коме то пође за руком, а још срећнији који у тој слици уме да види оно што је,  а не звезде и облаке и луде, опасне обмане! Лепота, највећа од свих варки човекових: ако је не узмеш – нема је, ако покушаш да је узмеш – престаје да постоји. И не знаш да ли то она привлачи нас својом снагом или је то снага која извире из нас и ломи се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту.

Омерпаша Латас

 

***

Око лепоте су увек или мрак људске судбине или сјај људске крви.

Разговор са Гојом

 

***

Никад неће умрети лепота, а све кад би се и то догодило, преживела би је жеља за лепотом.

Кроз Аустрију

 

***

Лепота је видљива, али недостижна и незадржљива; не да се ухватити, не може се украсти, нема се за што купити, нити се може од људи отети ни од бога измолити; као привиђење је нестварно и кратковеко, а драже од свега што је живо, стварно и надохват руке.

На обали

 

***

Никад се није десило да је лепота из оних предела где је има прешла у оне где је нема и где је, по свој прилици, не може ни бити.

Сусрет

 

***

Нема пута за лепотом која неповратно пролази мимо нас.

Сарачи

 

***

У неумереном је тајна лепоте. Ексцеси имају виши смисао.

Антун Густав Матош

 

***

Верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање.

Мостови

 

***

И сањана лепота се плаћа.

Травничка хроника

 

***

Велика, сјајна лепота сама себе не зна, сва од среће и поверења у све око себе.

Младић у поворци