RSS

Иво Андрић ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА

16 јул

***

Ах, кад би лећи било исто што и заспати, живот не би био ово што јесте: смрт без мира и извесности. Даљи и недостижнији од свакога блага и најсмелијег светског рекорда, сан је лежао негде у даљини, океан сна, а ја сам гинуо за једином капи његовом. Заспати, спавати сном без снова, мртвим сном у коме нема ни кофера, ни плача, ни женске косе, ни жена, ни стварних, ни аветињских.

[…] Како је мален и збркан свет опипљивих ствари према врелим, недогледним регионима несанице! Како је мутно и ружно оно што отворене очи могу да виде! Вртлог који је болна земна светлост наго отворила преда мном кружио је све спорије. Најпосле, све се ствари зауставише, свака на своме месту: врата, велико огледало, диван, писаћи сто, телефон. […] То што је, после свега, још остало од мене могло је да лежи мирно, као љуштура поједене шкољке, коју нико не дира. И заспао сам брзо и тврдо, али то није био онај сан који сам жудео пре мога устајања. То је била несвест непотребног и одбаченог тела.

Сва искушења, сва испаштања и све патње у животу могу се мерити снагом и дужином несаница које их прате. Јер дан није њихово право подручје . Дан је само бела хартија на којој се све бележи и исписује, а рачун се плаћа ноћу, на великим, мрачним и врелим пољима несанице. Али ту се и све решава и брише, коначно и неповратно. Свака пребољена патња нестаје ту као река понорница, или сагори без трага и успомена.

јелена 1

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 16, 2017 in Андрић

 

Ознаке: ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: