Ишуњао сам се из твога стана
и док ходам кишним улицама чини ми се
да сваки пролазник кога сретнем
у мом блиставом погледу види
моју пресрећну, спасену душу.
Пошто-пото хоћу да успут
сакријем од света своју радост;
односим је журно кући
и затварам у дубину ноћи
као златни ковчег.
А онда износим на светлост дана
комад по комад скривеног блага
и не знам куд пре да гледам;
јер је сваки кутак моје собе
претрпан златом.
То је безгранично богатство
какво ноћ никада није видела
нити роса окупала;
више га има него што је икада
иједна млада добила љубави.
То су богате дијадеме
са звездама место драгог камења.
Нико то не зна. Ја сам, о драга моја,
као краљ међу тим богатством
и знам ко је моја краљица.
Рилкеово писмо упућено Лу Андреас-Саломе, Минхен, јун 1897.
Ознаке: Лу Саломе, Рајнер Марија Рилке, писмо
Понекад могу да схватим људе Истока кад много очекују од СУТРА. СУТРА је млађи брат прождрљивог, насртљивог ДАНАС. Мушки, међутим, треба примити на себе терете које нам намеће ДАНАС. Али, мишљу морамо бити окренути где нас чека СУТРА. Од њега треба све очекивати, у њега своју наду стављати и тврдо веровати да ће бити бољи него његов старији брат… Можда, кажем можда, а то није тако слаба и несигурна реч као што би се могло судити по месту које заузима у нaшем језику. Можда, то је коцка коју играмо сами са собом, у овом нашем животу пуном неизвесности, стешњеном између два тамна океана непостојања. Оног, који се простире испред нашег рођења, и оног, који нас чека после наше смрти.
Ознаке: Иво Андрић, О данас и сутра
У касној ноћи, у испражњеној и готово поспалој непознатој варошици, стојим пред кућом са два осветљена прозора. Чекао сам овај скровити мрак као једну врсту природне и најбезболније одступнице – ако се поколебам у својој замисли. Још нисам поколебан, али се увелико колебам: игла мог расположења – као на некој флуоресцентној бусоли коју у својој тами пратим широко отворених чула – неумољиво се помера ка оном полу који обележава нулту тачку у мојој доскорашњој намери да закуцам на једно од ових осветљених приземних стакала.
Далеко склоњен од велеграда – у којем већ годинама живимо све неприметнији један за другога – проводи своје рано лето у овој кући мој давни, на почетку и нераздвојни, пријатељ, из младости.
У ову планинску варошицу, чији је избор био готово случајан, бануо сам пре неколико дана ради промене ваздуха: месецима нисам успевао да залечим свој најновији бронхитис (у који све чешће и све дуготрајније западам). У дубини, постојао је и други, можда и јачи разлог мог отискивања из велеграда. Али, овај разлог је још увек недефинисан и у самоме мени. Вероватно је то нека скривена и све учесталија потреба за изменом предела, у које бих – бар с неком надом на промену – као некакав кријумчарски товар премештао своју усамљеност, у коју сам последњих година, без моје кривице, такође дубоко забасао.
Јутрос, уз прву кафу, један мештанин, случајни сабеседник за кафанским столом – уз реч по реч –рекао ми је да је мој пријатељ тренутно овде и објаснио где се налази и како ћу препознати његов дом: једина дрвена кућа, у планинском стилу, у уличици повише оне у којој смо седели!
Док минути увелико одмичу, ево ме сада преко пута њених осветљених прозора, на којима се као на два паралелна екрана, са два посебна програма, одвија брза и само мени видљива, наизменична прича: о нашој заједничкој и истој прошлости и раздвојеној и различитој стварности у којој већ одавно живимо.
… Овога тренутка гледам како дубоко заваљени у претрпаном фијакеру, омамљени од алкохола и априлског сунца грабимо кроз топчидерско зеленило. Наши гласови се упорно труде да надјачају ударе коњских копита и буку све заошијанијих точкова.наизменично, настављајући се тачно један на другога, нас двојица изговарамо и наизуст докрајчујемо исту песму – једну од оних које су подједнако утицале на нашу заједничку веру у премоћ поезије над свим и свачим, па и над самим нашим животима.
Kawase Hasui
Ову слику очас смењује друга, из далеког палићког парка. Налазимо се на суседним клупама увелико захваћених сумраком. И поред мене и поред њега седи по једна мештанка, које смо тек упознали. Стидљиви и невешти, кришом погледујемо једни у друге: проверавамо докле је који пар стигао у својој тек отпочетој љубавној игри – поспешујући тако и сопствену храброст на наизменичним примерима оних који су тренутно смелије и даље одмакли у овој заједничкој ствари која се одвијала на двема поприлично размакнутим клупама…
У мраку, непомичан, стојим пред осветљеним прозорима, лишен сваке сујете и свих лукавстава који би на било који већ опробан или неки нови начин могли и целу ову нејасну и немилу причу да преокрену, бар за длаку, у моју корист.обрнуто од тога, осећам да је мој стари пријатељ – који се засигурно није нашао баш у оваквоме искушењу у каквом се ја сада налазим пред његовим прозорима – у извесној предности нада мном: можда, можда би он ипак закуцао на моје окно? Понављам у себи можда иако у то нимало не верујем. Али, кад се све сабере и одузме, ипак је на његовој страни остала бар још та сићушна, али отворена речца, а у мени су сви путеви до њега, осећам, сасвим затворени.
Обојица смо готово подједнако остарени у животу: тас на којем се ја налазим и онај на коме је мој пријатељ – одавно се већ пред свима налазе у истој равни.
Ја њему ни на чему не завидим, а верујем да би он имао још мање разлога да због било чега позавиди мени.
Ништа, апсолутно се ништа изузетно није никада испречило између мене и мога пријатеља из младости: мало-помало нас је раздвојио сам живот.
… Наши случајни сусрети на улицама велеграда из године у годину дешавали су се све ређе и постајали све краћи. Последњи пут, после најдуже паузе, прошао сам поред свог старог пријатеља правећи се да га нисам ни приметио. Ако и он, то исто, није учинио овом приликом, мора да је тако нешто слично већ обавио, пре мене, рецимо – при нашем претпоследњем сусрету (за који ја и не знам).
Једини човек кога познајем у овој огромној и усамљеној ноћи седи у својој соби иза крхких стакала милиметарске дебљине, која се још увек светле на неколико корачаји од мене… и од моје руке.
Али… она игла на мојој бусоли одавно већ као укочена мирује на самој нули. Изгледа да тај хладни, ирационални механизам побеђује и моју најновију, можда и последњу мисао, готово зов: зар није ово ипак јединствени тренутак и као поручена околност који се више никада и нигде неће овако спојити и поновити?
У том се гаси светлост у прозорима.
Ову чињеницу, не знам ни сам како и зашто, покушавам да преокренем у своју корист.
Онда се полако искрадам тамнијом страном улице и све убрзаније грабим у правцу мог удаљеног хотела, у коме, то знам, већ увелико сви спавају.
Сутрадан, уз прву кафу, почиње у мени да ради једна мисао коју дотад нисам познавао: можда сам се и сувише рано помирио са свим и свачим и пре времена поверовао да се нигде и ни у чему не може више ништа поправити?
Мале прозе, Српска књижевна задруга, 2007
Војо Станић
Ознаке: Мале прозе, Пред осветљеним прозорима или сам живот, Српска књижевна задруга, Стеван Раичковић, есеј
Одагнај страхове.
И страх од страхова.
Биће свега довољно
За још пар година.
И хлеба у кутији
И одела у ормару.
Не говори то је моје.
Све ти је позајмљено.
Живи на одложено и погледај
Колико ти мало треба.
Скраси се.
И нека ти кофер буде спреман.
Истина је то што кажу:
Оно што мора да дође, доћи ће.
Не хитај у сусрет болу.
А кад дође,
Погледај му мирно у очи.
Пролазан је као и срећа.
Не очекуј ништа.
И чувај брижљиво своју тајну.
Чак и брат ће је одати
Ако мора да одлучи ти или он.
Нека ти сенка буде сапутник.
Чисти своју кућу
и отпоздрављај суседу.
Поправи ограду и звоно на вратима.
Под кровом у међувремену
Чувај своју рану.
Поцепај планове. Буди паметан.
И држи се чуда.
Чуда су већ уцртана у велики план.
Одагнај страхове
И страх од страхова.
Превод: Јелена Радовановић
Ознаке: Јелена Радовановић, Маша Калеко, Рецепт
***
Једна млада професорица враћа се одушевљена са изложбе гоблена. На Кнез Михаиловој улици сретне неког свог даљег рођака, бившег трговца „гросисту“. У свом заносу она не може да првом познатом човеку на ког је наишла не каже нешто о лепоти оног што је малопре гледала. Заборављајући с ким говори, она препоручује бишем „гросисти“ да свакако оде и види ту изложбу.
‒ Шта имам да гледам кад не могу да купим? ‒ одговара бивши трговац зловољно.
А млада жена му каже насмејано:
‒ Па не можеш да купиш ни залазак сунца, а ипак је лепо.
‒ А то ја не гледам! ‒ рече бивши трговаца са истинским презиром и са неким чисто личним огорчењем против таквих ствари.
Опраштају се расејано. Млада жена иде даље, и у свом заносу заборавља одмах трговца и разговор са њим. Јер ако је он неприступан лепоти, и њен занос је отпоран према његовом тупом презиру, и држи му равнотежу.
Свеске, Сабрана дела Иве Андрића, Свеска седамнаеста, Београд, 1981.
Ознаке: Иво Андрић, Сабрана дела Иве Андрића, Свеске
Кријем се иза једноставних ствари да бисте ме нашли;
Ако ме не нађете, наћи ћете ствари,
Додирнућете оно што је моја рука додирнула,
Отисци наших руку ће се помешати.
Августовски месец сија у кухињу
Као калајисан лонац (то је тако јер вам ја то говорим)
Осветљава празну кућу и њену тишину палу на колена ‒
Тишина увек остаје на коленима.
Свака реч је излаз
На састанак, толико пута отказан,
А реч је истинита када захтева да се састанак одржи.
Избор и превод:
Иван Гађански
Ксенија Марицки Гађански
Танеси, Београд 2009
Ознаке: Јани Рицо, Грчка, Ксенија Марицки Гађански, Смисао једноставности, Танеси, песме
Све су књиге , мање или више случајно, долутале до нас. Кад смо их тражили нисмо их лако налазили. И свако је из друге књиге усвојио нешто друго: реч, израз, мисао. Опис…Заволео ову или ону особу… То је случајни и лични избор ‒ по сродности или по судбини.
Љубавна књижица, Дерета, Београд, 2004
Ознаке: Љубавна књижица, Дерета, Драган Лакићевић, роман
‒ Ви ћете сагорети брзо и бескорисно. Иза вас ће остати само пепео.
‒ Ако! Знаће се бар да смо били ватра. А иза вас ће остати само балав траг, као иза пужа.
Знакови поред пута, Каирос, Сремски Карловци, 1998
Ознаке: Знакови поред пута, Иво Андрић, Каирос
„Марку Марковићу, са другарском поруком: 1) све су Дрине овог света криве; 2) никад се оне неће моћи свеколике ни потпуно исправити; 3) никад не смемо престати да их исправљамо.“ Писцу књиге Крива Дрина на књизи На Дрини ћуприја.
Знакови поред пута, Каирос, Сремски Карловци, 1998
Ознаке: Знакови поред пута, Иво Андрић, Каирос
препознавања 