RSS

Стеван Раичковић ПРЕД ОСВЕТЉЕНИМ ПРОЗОРИМА ИЛИ САМ ЖИВОТ

22 авг

У касној ноћи, у испражњеној и готово поспалој непознатој варошици, стојим пред кућом са два осветљена прозора. Чекао сам овај скровити мрак као једну врсту природне и најбезболније одступнице – ако се поколебам у својој замисли. Још нисам поколебан, али се увелико колебам: игла мог расположења – као на некој флуоресцентној бусоли коју у својој тами пратим широко отворених чула – неумољиво се помера ка оном полу који обележава нулту тачку у мојој доскорашњој намери да закуцам на једно од ових осветљених приземних стакала.

Далеко склоњен од велеграда – у којем већ годинама живимо све неприметнији један за другога – проводи своје рано лето у овој кући мој давни, на почетку и нераздвојни, пријатељ, из младости.

У ову планинску варошицу, чији је избор био готово случајан, бануо сам пре неколико дана ради промене ваздуха: месецима нисам успевао да залечим свој најновији бронхитис (у који све чешће и све дуготрајније западам). У дубини, постојао је и други, можда и јачи разлог мог отискивања из велеграда. Али, овај разлог је још увек недефинисан и у самоме мени. Вероватно је то нека скривена и све учесталија потреба за изменом предела, у које бих – бар с неком надом на промену – као некакав кријумчарски товар премештао своју усамљеност, у коју сам последњих година, без моје кривице, такође дубоко забасао.

Јутрос, уз прву кафу, један мештанин, случајни сабеседник за кафанским столом – уз реч по реч –рекао ми је да је мој пријатељ тренутно овде и објаснио где се налази и како ћу препознати његов дом: једина дрвена кућа, у планинском стилу, у уличици повише оне у којој смо седели!

Док минути увелико одмичу, ево ме сада преко пута њених осветљених прозора, на којима се као на два паралелна екрана, са два посебна програма, одвија брза и само мени видљива, наизменична прича: о нашој заједничкој и истој прошлости и раздвојеној и различитој стварности у којој већ одавно живимо.

… Овога тренутка гледам како дубоко заваљени у претрпаном фијакеру, омамљени од алкохола и априлског сунца грабимо кроз топчидерско зеленило. Наши гласови се упорно труде да надјачају ударе коњских копита и буку све заошијанијих точкова.наизменично, настављајући се тачно један на другога, нас двојица изговарамо и наизуст докрајчујемо исту песму – једну од оних које су подједнако утицале на нашу заједничку веру у премоћ поезије над свим и свачим, па и над самим нашим животима.

kawase hasui

Kawase Hasui

Ову слику очас смењује друга, из далеког палићког парка. Налазимо се на суседним клупама увелико захваћених сумраком. И поред мене и поред њега седи по једна мештанка, које смо тек упознали. Стидљиви и невешти, кришом погледујемо једни у друге: проверавамо докле је који пар стигао у својој тек отпочетој љубавној игри – поспешујући тако и сопствену храброст на наизменичним примерима оних који су тренутно смелије и даље одмакли у овој заједничкој ствари која се одвијала на двема поприлично размакнутим клупама…

У мраку, непомичан, стојим пред осветљеним прозорима, лишен сваке сујете и свих лукавстава који би на било који већ опробан или неки нови начин могли и целу ову нејасну и немилу причу да преокрену, бар за длаку, у моју корист.обрнуто од тога, осећам да је мој стари пријатељ – који се засигурно није нашао баш у оваквоме искушењу у каквом се ја сада налазим пред његовим прозорима – у извесној предности нада мном: можда, можда би он ипак закуцао на моје окно? Понављам у себи можда иако у то нимало не верујем. Али, кад се све сабере и одузме, ипак је на његовој страни остала бар још та сићушна, али отворена речца, а у мени су сви путеви до њега, осећам, сасвим затворени.

Обојица смо готово подједнако остарени у животу: тас на којем се ја налазим и онај на коме је мој пријатељ – одавно се већ пред свима налазе у истој равни.

Ја њему ни на чему не завидим, а верујем да би он имао још мање разлога да због било чега позавиди мени.

Ништа, апсолутно се ништа изузетно није никада испречило између мене и мога пријатеља из младости: мало-помало нас је раздвојио сам живот.

… Наши случајни сусрети на улицама велеграда из године у годину дешавали су се све ређе и постајали све краћи. Последњи пут, после најдуже паузе, прошао сам поред свог старог пријатеља правећи се да га нисам ни приметио. Ако и он, то исто, није учинио овом приликом, мора да је тако нешто слично већ обавио, пре мене, рецимо – при нашем претпоследњем сусрету (за који ја и не знам).

Једини човек кога познајем у овој огромној и усамљеној ноћи седи у својој соби иза крхких стакала милиметарске дебљине, која се још увек светле на неколико корачаји од мене… и од моје руке.

Али… она игла на мојој бусоли одавно већ као укочена мирује на самој нули. Изгледа да тај хладни, ирационални механизам побеђује и моју најновију, можда и последњу мисао, готово зов: зар није ово ипак јединствени тренутак и као поручена околност који се више никада и нигде неће овако спојити и поновити?

У том се гаси светлост у прозорима.

Ову чињеницу, не знам ни сам како и зашто, покушавам да преокренем у своју корист.

Онда се полако искрадам тамнијом страном улице и све убрзаније грабим у правцу мог удаљеног хотела, у коме, то знам, већ увелико сви спавају.

Сутрадан, уз прву кафу, почиње у мени да ради једна мисао коју дотад нисам познавао: можда сам се и сувише рано помирио са свим и свачим и пре времена поверовао да се нигде и ни у чему не може више ништа поправити?

Мале прозе, Српска књижевна задруга, 2007

 

ravnoteya stanic

Војо Станић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 августа, 2017 in Раичковић

 

Ознаке: , , , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: