Што су се ближе примицали крају Шанца, ветар је био све јачи. Мрак је падао брзо. Ту су наишли на усамљену, младу, тек одскоро пресађену липу. Одупирући се ветру, ухватили су се за њено глатко и голо стабло као за катарку бродића. И остали су ту. Девојка се наслонила леђима на стабло. Без речи, без мисли предомишљања, он је обгрлио и њу и танко дрво. Отпора није било.
Мрак се склопио над њима и ветар је беснео све јаче. Љубили су се без мере, без свести о себи и о свему што је око њих, што је било и што ће бити; љубили су се не као двоје младих са одређеним именом и друштвеним положајем, него као да се све живо на земљи што може да љуби и да буде љубљено слегло вечерас ту и свило око стабла које се, заједно са њима, повија од ветра. Ветар им није више сметао, нису га ни примећивали, јер су пловили упоредо са њим. Везани за младо дрво дизали су се и падали, летели земљом и небом, бродили са таласима и тонули, на безбрижном мору срећни бродоломци. Он није ништа видео и осећао осим њеног лица. То лице са склопљеним очима и напола отвореним устима која су примала пољупце не враћајући их, светло, као сребрно, хладно од вечерње влаге, заклањало му је свет. Окренута према сивом небу, занесено и непомично, она је дочекивала пољупце као земља росу и сунчеву светлост.
Омер-паша Латас, одломак
