Михаил Епштејн О ЗАСЛУГАМА ЧИТАЛАЦА ЗА КЊИЖЕВНОСТ

            Појам књижевног дела много је шири него што се то обично тумачи. То није само оно што је створено у књижевности, него и оно што је произвела сама књижевност. Читалац је – такође, књижевно дело. Постоје људи који су у мањој или већој мери производ књижевности, али тешко да се неко од образованих или макар људи који умеју да читају може похвалити тиме да је у целини производ природе или себе (а нема се чиме похвалити). У комуникацији са човеком увек осећаш степен његове словесности и – често се разговара на нивоу оних речи, логоса, од којих је свако од нас формиран захваљујући књижевности. Ево, овог је створио Булгаков. А оног – В. Розанов. Али ето, овог је теже одгонетнути: у њему се чује сребрни век, али и постмодерна. А од овог се, авај, разлеже једино – шуштање новина. Тако да се нећемо крити од себе и нећемо се стидети један другог: сви смо ми помало – творевине. Не као ликови, који су творевине у целини. Него као читаоци који стварају себе у сарадњи са писцима. Чичиков или мадам Бовари више нема куда да се дене од својих твораца, Гогоља и Флобера. А ми, који нисмо написани него смо читаоци имамо широк избор потенцијалних коаутора. Слободни смо да сарађујемо са Хомером и Шекспиром, са Дантеом и Балзаком, са Гетеом и Т. Маном у најфинијој уметности самокоауторства. По сопственој вољи можемо да мешамо разне стилове, да додајемо мало Чеховљевог или Буњиновог, да осенчимо Русоа Волтером, да продубимо Камија Кафком а да густом потезу четкице Л. Толстоја додајемо Прустову прозирност. Ми смо слободни ликви који сами себи бирају ауторе и довлаче читав скуп њих, највећих генија светске књижевности, ради стварања свега једног лика – самог себе. Једино у стварању тог јединственог лика-читаоца могућа је сарадња тако различитих, неспојивих аутора као што су Данте и Рабле или Платон и Ниче. Зачитај се у себе, можда си ти – најважније ремек-дело књижевности, створено заједничким напорима њених највећих генија? Или си ти тек само производ масовног штива, папирног отпада? Све зависи од тога кога бираш за свог аутора.

 

 

 

Никола Милошевић О ПРЕПОЗНАВАЊУ СРОДНИХ ДУША

Јер по чему ће нас распознавати тамо горе, ако не по томе што ће свако од нас и даље имати исте оне особине које је и у овом земаљском животу имао. Ако се, дакле, једном негде на небу и некако нађу душе нас који смо се те далеке године срели у том француском граду, по чему ћемо се препознати.

По физичком изгледу?

По томе сигурно не јер тамо горе нема тела.

Како онда?

Само по оном по чему смо и овде доле били такви какви сад јесмо.

 

Милошевић, Сенке минулих љубави

 

 

 

 

Маша Калеко ПОСТСКРИПТУМ

Од мог старог адвоката стигло је писмо.

Пише као и увек.

Чињенично, стручно. Ваш, одани.

 

Притом, умало превидех

постскриптум.

 

„Сада, када се мој живот ближи свом сутону

И лепет крила оног тамног анђела

У неким је ноћима гласнији од откуцаја срца,

Желим да то, многопоштована, још једном кажем:

Тридесет година сам Вас волео.

 

Сада међу нама лежи океан.

А стално очекујем да још једно писмо,

Не љубавно писмо, али некакав лептир,

Долепрша у мој живот

Тапациран актима.

 

Превод: Јелена Радовановић

 

Иво Андрић СУНЦЕ (одломак)

„Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих се једва могло проћи, и две столице од небојене чамовине.

До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и попреко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке мисли брзо узлећу али брзо и падају.

Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала, отпоче посматрање и трошење самога себе.

Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то зујање јача и расте, и на махове му се причињавало као да ће се оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је бивала све напрегнутија, очекивање све живље, и кад је већ изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу, одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.

У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као двоструко ситно оплетени ланчићи. Празнина је отпочињала исту игру са видом као тишина са слухом. Када се дуго загледа у те руке што мирују на коленима, почиње да замишља да су то нечије туђе руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено, причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте. Ево, сад ће се слободно дићи руке другог живог бића! Али кад машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за њега и утамничене с њиме. Тада само немоћно макне прстима, као напола мртав инсект. А већ идућег тренутка поглед му се укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена унапред на безнадан пад.

На својим непомичним рукама хапшеник је најпре и угледао сунце. Не сунце само, јер оно не допире никад у ову ћелију, него само његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над Средоземним морем, било је ништа према оном једва приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.

–Једно је сунце. Једно исто свуда.

Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је преплављен и заслепљен јарком, неиздржљивом сунчаном светлошћу, и наслоњен на ограду брода – пева.

Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог тела него свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце – у исто време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у покрету, са жаром ватре и свежином воде, и што је главно, неисцрпно и непресушно – сунце.

– Постоји само сунце – говорио је сам себи као пијан, мислећи како би се те речи могле певати као мелодија.

Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблесак тога сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свет и мисао, глас, покрет, име.

Сад то зна јасно и без двоумљења, као што никад ништа до сада у животу није знао. Ето, то је нашао, у дну мрачне и влажне ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.

О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и пространим, иза оне модре, небеске опне, кад се оваква блага од сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у себи свемирске маглице и комете које прелећу небом, када ово јадно људско тело, изгладнело, у сенци и влази, бијено и устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости.

Уистину, највеће чудо било је у томе да се ово тело, под теретом велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-толико, и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и кликтањем, и да се неком чудном, опет сунчаном, противтежом држи да се, уместо кликтаја, не распе у нечујну експлозију као сунчана златна прашина која се губи у сунцу.

Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутарњи сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао болне и дивне тренутке великог, незадржљивог, житког смеха, који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не прсне. А сунце у њему не престаје да сја, свемоћно и једино, неисцрпно, непресушно.

Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве. Делила се вода по ћелијама. Долазило је време спавању. Није ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе, запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне, фантастично одевене људе и жене како се сунцу клањају. А око њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се савијају и шкрипе под теретом богате жетве.

А кад је, сутрадан, у свитање, хладно и сумрачно свитање, био пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанског звона, чудио се, без бола и огорчења, што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро сиво, убого, без зрачка и видела.“

СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ, Просвета, 1976.

 

Иво Андрић НА СУНЧАНОЈ СТРАНИ (одломак)

***

Како се лето примицало крају и сунце излазило све доцније, и у нашој ћелији бивало је све мање светлости. Једног јутра половином септембра, устали смо као обично и као обично били на нашем прозору. Још се црвено сунце борило с маглама. Чекали смо нешто дуже него обично. Прозор се није отварао. Сати су пролазили. (Ми сата нисмо имали, али смо по сунцу, по одлажењу и долажењу чувара и разним шумовима  у кући знали увек колико је сати.) Ни жене ни крлетке. Згледали смо се између себе и опет обарали очи. Најпосле смо се један по један повукли у собу, али би свако од нас искористио прилику да прође поред прозора и баци поглед напоље.

 

Жена се више није појавила, ни сутра ни прекосутра. Пролазили су дани, а нико није отварао онај високи прозор са стаклима оловне боје. Првог и другог дана ћутали смо као ожалошћена породица. Затим су почели разговори и нагађања. Шта се могло десити? Путовање? Болест? Смрт? Нека драма у породици? – Све је могућно и све је предмет дугих разговора код људи у затвору.

 

Чича из угла задовољно се смешкао и правио полугласне подругљиве примедбе које ми, занесени у своје разговоре, обично не бисмо ни чули. Али једног дана дошло је између старца и оног студента Бокеља ипак до сукоба, због којег смо изгубили сунчану страну и били растурени по другим  ћелијама.

 

Некако пред ручак, кад је раздражљивост код људи највећа, разговарали смо опет о нестанку жене са крлетком. Студент је говорио како ће, ако га икад пусте из затвора, одмах отићи да види шта је са њом.

 

• А нећеш прво на концерт? – запитао је пакосно чича из угла.

Студент је раније, у нашим вечерњим разговорима о томе шта ће урадити кад изиђе, заиста увек говорио да ће му прво бити да оде на неки концерт.

 

• Па отићи ћу, дабоме и на концерт, али ћу се прво попети до њеног стана – одговорио је са хладним пркосом младић.

 

То мирно поуздање очигледно је дражило старца, и он је гунђао полугласно нека црна предвиђања о младићевом изласку на слободу. Младић је на то одговарао са смехом да јесте додуше туберкулозан, али ипак верује да ће изићи пре многог другог. Изазван алузијом на овај случај, старац је сиктао:

 

• Изићи ћеш ти, мајчин сине, одавде четвороношке, ако уопште изиђеш, и неће ти на ум пасти ни да главу подигнеш, а камоли да се попнеш до оне твоје…

Старац је жену са крлетком назвао ружним именом. У том тренутку младић се заборавио. Са два скока био је у углу и већ је држао чичу за гушу. Настала је граја и трка. Једва смо их раставили.

 

Сукоб је био такав да се није могао сакрити од тамничких власти. Студент је кажњен са двадесет и четири сата поста у мрачној самици са тврдим лежајем, а нас остале раселили су по другим заједничким ћелијама.

 

Провели смо ту дугу и тешку зиму са другим мислима и бригама и у другачијим разговорима и препиркама. Заувек сам изгубио из вида непријатног чичу из угла, а дуго се нисам видео са оним другом, студентом права. Тек негде поткрај те године срео сам га у тамничкој болници, где сам провео свега два дана. Удесили смо да лежимо једно поред другог. Био је омршавео, грозничав, имао је нездраво руменило по лицу. Међу хапшеницима у болници говорило се да дотрајава.

 

Пошто смо измењали оскудне тамничке вести о положају на светским ратиштима, говор је дошао на наш некадашњи тамнички живот у ћелији на сунчаној страни и на доживљај са старцем из угла. „Поган једна!“ – рекао је мој друг са ватром у очима, показујући своју урођену способност да се над оним што му је одвратно згади и страствено огорчи.

 

Те ноћи смо разговарали дуго, шапатом да не бисмо пробудили друге. Говорили смо о рату, о нашим заједничким жељама, о женама, о животу, све без реда и на прескок, како могу да говоре млади људи у тим приликама. Студент је лежао с рукама забаченим и склопљеним под главом. Није му се спавало и није могао да ћути. У неко доба испричао ми је да је оне ноћи, коју је по казни провео у мрачној ћелији на тврдом лежају, уснио жену са прозора. Дошла је, каже, тихо и неприметно, пришла му сасвим близу, пропела се на прсте, високо дигла руке, обесила изнад његове главе своју крлетку, и исто тако нечујно ишчезла. Целе ноћи крлетка је сјала више његове постеље као сунце. Невидљива птица у њој певала је радосну, једноставну мелодију. И та дивна мелодија, ни право запамћена ни посве заборављена, пратила га је од тада свуда и  – мучила стално. Она га мучи и сада. Све му се чини да је зна: па ипак, нит уме  да је тачно понови, нит може да је се ослободи.

 

Студент је заћутао, као да спава, али мени се чинило да је будан и да у себи нечујно пева, тражећи узалуд чудну мелодију.

 

На сунчаној страни, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ, Просвета, 1976.

 

Nik Helbig

 

Ева Липска БРБЉИВОСТ СВЕТА

У великој брбљивости света

Једва да сам шапат убачен

У акустички fortissimo.

 

Градићи градови земље

Почињу да праве буку

Када се приближујем њиховим границама.

 

Косилица за траву

Примадона оперете

Нашег дворишта

Коси јутарњу тишину

Фушерским либретом.

 

Наоколо гласна осредњост.

Повишени гласови.

Урлајући мотори стадиона.

Политичка дрека.

 

Чак се секунда љубави

Диже до крика.

 

И биће још гласније.

И гласније. И гласније.

 

Док мртва тишина не удари

Свој узвишени тон.

 

Историја као и увек

Придаће томе публицитет

Да би заглушила нечије

Дозивање у помоћ.

 

Превод: Бисерка Рајчић

Из збирке Негде другде, Просвета, Београд, 2006