RSS

Иво Андрић НА СУНЧАНОЈ СТРАНИ (одломак)

08 окт

***

Како се лето примицало крају и сунце излазило све доцније, и у нашој ћелији бивало је све мање светлости. Једног јутра половином септембра, устали смо као обично и као обично били на нашем прозору. Још се црвено сунце борило с маглама. Чекали смо нешто дуже него обично. Прозор се није отварао. Сати су пролазили. (Ми сата нисмо имали, али смо по сунцу, по одлажењу и долажењу чувара и разним шумовима  у кући знали увек колико је сати.) Ни жене ни крлетке. Згледали смо се између себе и опет обарали очи. Најпосле смо се један по један повукли у собу, али би свако од нас искористио прилику да прође поред прозора и баци поглед напоље.

 

Жена се више није појавила, ни сутра ни прекосутра. Пролазили су дани, а нико није отварао онај високи прозор са стаклима оловне боје. Првог и другог дана ћутали смо као ожалошћена породица. Затим су почели разговори и нагађања. Шта се могло десити? Путовање? Болест? Смрт? Нека драма у породици? – Све је могућно и све је предмет дугих разговора код људи у затвору.

 

Чича из угла задовољно се смешкао и правио полугласне подругљиве примедбе које ми, занесени у своје разговоре, обично не бисмо ни чули. Али једног дана дошло је између старца и оног студента Бокеља ипак до сукоба, због којег смо изгубили сунчану страну и били растурени по другим  ћелијама.

 

Некако пред ручак, кад је раздражљивост код људи највећа, разговарали смо опет о нестанку жене са крлетком. Студент је говорио како ће, ако га икад пусте из затвора, одмах отићи да види шта је са њом.

 

  • А нећеш прво на концерт? – запитао је пакосно чича из угла.

Студент је раније, у нашим вечерњим разговорима о томе шта ће урадити кад изиђе, заиста увек говорио да ће му прво бити да оде на неки концерт.

 

  • Па отићи ћу, дабоме и на концерт, али ћу се прво попети до њеног стана – одговорио је са хладним пркосом младић.

 

То мирно поуздање очигледно је дражило старца, и он је гунђао полугласно нека црна предвиђања о младићевом изласку на слободу. Младић је на то одговарао са смехом да јесте додуше туберкулозан, али ипак верује да ће изићи пре многог другог. Изазван алузијом на овај случај, старац је сиктао:

 

  • Изићи ћеш ти, мајчин сине, одавде четвороношке, ако уопште изиђеш, и неће ти на ум пасти ни да главу подигнеш, а камоли да се попнеш до оне твоје…

Старац је жену са крлетком назвао ружним именом. У том тренутку младић се заборавио. Са два скока био је у углу и већ је држао чичу за гушу. Настала је граја и трка. Једва смо их раставили.

 

Сукоб је био такав да се није могао сакрити од тамничких власти. Студент је кажњен са двадесет и четири сата поста у мрачној самици са тврдим лежајем, а нас остале раселили су по другим заједничким ћелијама.

 

Провели смо ту дугу и тешку зиму са другим мислима и бригама и у другачијим разговорима и препиркама. Заувек сам изгубио из вида непријатног чичу из угла, а дуго се нисам видео са оним другом, студентом права. Тек негде поткрај те године срео сам га у тамничкој болници, где сам провео свега два дана. Удесили смо да лежимо једно поред другог. Био је омршавео, грозничав, имао је нездраво руменило по лицу. Међу хапшеницима у болници говорило се да дотрајава.

 

Пошто смо измењали оскудне тамничке вести о положају на светским ратиштима, говор је дошао на наш некадашњи тамнички живот у ћелији на сунчаној страни и на доживљај са старцем из угла. „Поган једна!“ – рекао је мој друг са ватром у очима, показујући своју урођену способност да се над оним што му је одвратно згади и страствено огорчи.

 

Те ноћи смо разговарали дуго, шапатом да не бисмо пробудили друге. Говорили смо о рату, о нашим заједничким жељама, о женама, о животу, све без реда и на прескок, како могу да говоре млади људи у тим приликама. Студент је лежао с рукама забаченим и склопљеним под главом. Није му се спавало и није могао да ћути. У неко доба испричао ми је да је оне ноћи, коју је по казни провео у мрачној ћелији на тврдом лежају, уснио жену са прозора. Дошла је, каже, тихо и неприметно, пришла му сасвим близу, пропела се на прсте, високо дигла руке, обесила изнад његове главе своју крлетку, и исто тако нечујно ишчезла. Целе ноћи крлетка је сјала више његове постеље као сунце. Невидљива птица у њој певала је радосну, једноставну мелодију. И та дивна мелодија, ни право запамћена ни посве заборављена, пратила га је од тада свуда и  – мучила стално. Она га мучи и сада. Све му се чини да је зна: па ипак, нит уме  да је тачно понови, нит може да је се ослободи.

 

Студент је заћутао, као да спава, али мени се чинило да је будан и да у себи нечујно пева, тражећи узалуд чудну мелодију.

 

На сунчаној страни, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ, Просвета, 1976.

 

Nik Helbig

Nik Helbig

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8 октобра, 2017 инч Андрић

 

Ознаке: , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
<span>%d</span> bloggers like this: