Рајко Петров Ного МОЈЕ ЈЕ

Све пре мене моје је

Што цвета а не вене

Докле памћење сеже

А несећање слути

 

И кад сам сена сене

То сунашце ме греје

И обличје ми среже

У окатој минути

 

То зрнце златног праха

Краденога са фреске

Светлуца око главе

 

И целебне су реске

Речи самртног страха

Док очи не поплаве

 

Гастон Башлар ОД ПОКРЕТА ДУШЕ ДО ПЕСНИЧКЕ СЛИКЕ

У много случајева мора се признати да је поезија ангажовање душе. Свест повезана с душом је сталоженија, мање интенционална од свести везане за феномене духа. У песмама се манифестују снаге које не пролазе кроз сфере знања. Дијалектика инспирације и талента се расветљава ако се узму у обзир оба пола: душа и дух. И душа и дух су неопходни за проучавање феномена поетске слике у њиховим разним нијансама, а нарочито су потребни да би се пратила еволуција поетских слика од сањарења до извршења. Сањарење је само по себи једна психичка инстанца која се и сувише често брка са сном. Али, кад је реч о песничком сањарењу, о сањарењу које не само да ужива у себи самом него припрема за друге душе песничке ужитке, онда добро знамо да нисмо више на падини сањивости. Дух може да буде и опуштен, али у песничком сањарењу душа бди, без напетости, одморна и активна. Да би се написала комплетна, добро конструисана песма, дух мора да је претходно замисли у облику пројекта. Али за једну просту поетску слику нема пројекта, за њу је довољан покрет душе. У песничкој слици огледа се присуство душе.

Тако један песник потпуно јасно поставља феноменолошки проблем душе. Пјер Жан Жув пише: Поезија је душа која инаугурише један облик. Она је ту првобитна сила. Она је људско достојанство. Чак и ако је облик већ познат, виђен, скројен од општих места, он је пре песничког унутарњег осветљења био за дух обичан предмет. Али сада је душа инаугурисала облик, настанила се у њему, нашла у њему своје место. Фраза Пјер Жана Жува може се дакле узети као јасна максима за једну феноменологију душе.

 

Превод: Фрида Филиповић

ПОЕТИКА ПРОСТОРА, Градац, Београд – Чачак 2005. стр. 11–12.

 

 

 

 

Бранислав Живановић ХИЉАДУ РАДОСТИ

Писање је радост хиљаду

отшкринутих шкољки,

гласова керамичких вулви;

враћање и изнова рађање

првих плачева, мокрих

од суза муза набреклих груди.

 

Припрема за смрт

лишена свог почетка

траје и завршава

као једини лек против свих болести.

 

Желим да умрем на јавном читању;

под лампом или лектиром јутра;

у пола речи загрцнут,

у синкопи,

полуритму,

између четвртина;

прекинут бесповратно,

заустављен у безвремену,

а вечно будан за откуцаје света

под жељеним загрљајем

од ког пуцају ребра.

 

Јер не пишем за фарисеје,

господаре и литерарне конфекционаре,

бирократе белих рукавица, чела и јетре

од извештачене разборитости

краткометног растојања,

 

већ за хендикеп и жуту мрљу срдачности,

емотивно растројене,

гуке и скршене руке,

подрумаре весеља и сребро усамљености

дуговечног окончања.

 

Пишем за гробове

без имена и датума у костима,

за писмо достојно лажног патоса

ових редова.

 

Јер више нема хероја и великих жеља.

Постоји само радост написаног;

епифанија која скида рамена

и не бира крила, већ канџе и падобран

за силазак у вазнесење,

где сваки пад је успон

и сваки успон је пад

у неминовност

нових-истих форми,

нових-истих шкољки,

нових-истих вулви,

нових-истих гласова

првог плача

разбијеног

у хиљаду радости писања.

 

Carol Hart

 

 

Гастон Башлар ПОЕЗИЈА И СЛИКАРСТВО КАО ФЕНОМЕНОЛОГИЈА ДУШЕ

Georges Rouault

[…] Слика, у својој једноставности, не захтева никакво знање. Она припада наивној свести. По начину изражавања она је још нов, млад језик. Новином својих слика песник је увек на извору језика. Да бисмо тачно одредили шта може тачно да буде феноменологија песничке слике, да бисмо утврдили да слика постоји пре мисли, требало би рећи да је поезија пре феноменологија душе него феноменологија духа. […] Пошто филозофија поезије мора да обухвати све снаге речника, она не сме ништа да упрошћава, ни да укрућује. За такву филозофију дух и душа нису синоними. […] Реч душа је бесмртна реч. Она је неизбрисива у неким песмама. То је реч даха.

Georges Rouault

Чак и у области сликарства, у којем се чини да реализација подразумева одлуке које припадају духу, одлуке које проналазе обавезе у свету перцепције, феноменологија душе може да открије као зачетак дела. У лепом предговору који је написао за изложбу Руоових дела у Албију, Рене Иг каже: „Ако бисмо хтели да пронађемо како Руо постиже експлозивност својих дефиниција… требало би можда да оживимо помало занемарену реч која се зове душа.“ Рене Иг затим доказује да онај који жели да схвати, да осети и да воли дело Руоа „треба да се баци у центар, у срце, у жижу одакле све добија свој извор и смер: а ту ће опет пронаћи ону заборављену или осуђену реч, душа“. Руоово сликарство показује да душа поседује унутарње зрачење, оно зрачење које „унутарња визија“ познаје и преноси у свет жарких боја, у свет сунчеве светлости. Зато се од оног који хоће да, волећи га, схвати Руоово сликарство тражи потпуна промена психолошких перспектива. Он треба да буде озарен унутарњом светлошћу која није одраз светлости спољашњег света. Без сумње, често се и сувише олако употребљавају изрази „унутарња визија“ и „унутарње светло“. Али ту говори сликар, неко ко ствара светлости. Он зна из ког извора долази осветљење. Он доживљава интимни смисао страсти за црвено. У основи таквог сликарства налази се душа која се бори. Фовизам је изнутра. Такво сликарство је, дакле, феномен душе. Дело треба да искупи страсну душу.

Georges Rouault

Превод: Фрида Филиповић

ПОЕТИКА ПРОСТОРА, Градац, Београд – Чачак 2005. стр. 9–10.

Georges Rouault

 

Мајстер Екхарт КАКО ДУША ДОСПЕВА ДО СВОГ НАЈВИШЕГ САВРШЕНСТВА И ДИВОТНОСТИ

Кад душа својим разумом усвоји божанско, то се пружа даље вољи. Ова се тиме толико прожима да постаје једно са тим што је у себе узела. Тек тада она га носи даље и усађује га у сећању. Тако се Бог носи и сади у души. И сад из божанског извора љубави почиње уливање у душу, тако да се горње снаге уливају у доње, а доње у спољашњег човека и уздижу га изнад свега ниског, тако да цело његово деловање постаје продуховљено. Јер као што дух делује божански подстакнут, тако и спољашњи човек мора да делује подстакнут духом. О, чуда над чудима кад помислим на сједињавање душе с Богом. Он учини да душа од радости и задовољства истиче из саме себе. Ништа више што има име није јој довољно. Пошто је и сама само именована природа, то ни сама себи није више довољна. Божански извор љубави тече преко ње и одваја је од ње саме у безимено биће, у њен праизвор, у Бога. Јер премда му је створење дало име, он је ипак безимено биће. Тако душа доспева на врх савршенства.

 

Превод: Мирјана Аврамовић

 

Мајстер Екхарт, ЈАКА КАО СМРТ ЈЕ ЉУБАВ, Адреса, Нови Сад, 2007.

 

 

Јела Спиридоновић Савић ЈУТРОМ

 

Свакога ранога јутра уз румених крила хуку,

Безбројно лептира бисерну шкољку вуку

Препуну сребрне росе.

 

Да једва крила их носе.

 

И лију капљу по капљу:

На поља, руже и људске косе.

Те из незнаних даљина

Сребрн поздрав нам носе

 

Сваког раног јутра.

 

ЧЕЖЊЕ, Службени гласник, 2012

 

Борислав Радовић МЛЕКО И МЕД

Да нам је знати, теби и мени,

чија је оно кућа у шуми,

навраћали бисмо пред њен праг, трагајући

за дупљом где се скупља мед,

за вименом из којег се пушта млеко;

ноћивали бисмо у њој чело уз чело:

„близнаке језгре у коштици“.

Да нам је сести, теби и мени,

с вечера за сто у оној кући,

ослушкивали бисмо време како гребе

и цијучући подрумом тумара,

док између тебе и мене –

као међ непцем и језиком –

млеко и мед на трпези

уливају присност у земљане посуде,

уводе сјај бића у разговор очију.