Анђелија Лазаревић СВОМЕ ЧИКА УРОШУ

 

Сећате се, можда, пролетос је било,

Облаци су тешки по небу се вили.

Ми смо дошли Вама, у атеље Ваш,

И после смо скупа на балкону били.

 

Остали су одмах латили се платна

У чувене светске галерије зашли.

Али Ви и ја смо тражили даљину,

У природи много лепих слика нашли.

 

Ваша седа коса имала је боју

Облака, што небо прекривају широм,

А Ваше су очи, спокојне и благе,

Гледале са једним неизмерним миром.

 

У њима се крило задовољство тихо

Стечено у борби многих тешких дана,

Док је моју душу још кидала сумња.

Неспокојство, туга, бол крвавих рана.

 

Ал’ док тако дуго зборисмо у сутон

Гледајући Дунав где равницом тече

И на мене паде мир што га донесе

Ваше благе речи и пролетње вече.

 

Ни слутили нисте да су речи Ваше

Утишале јаде као да су прошли

Мада сте ми, кад сам примила Вашу руку,

Рекли „баш је лепо што сте данас дошли”.

 

Анђелија Лазаревић, јун 1918. године

 

Урош Предић

 

 

Николај Берђајев ТАЈНА ЧОВЕКОВОГ ПОСТОЈАЊА

***

Човек не може бити самодовољан, то би значило да га нема. У томе је тајна човековог постојања: оно доказује постојање вишег реда него што је човек, и у томе је човеково достојанство. Човек је биће које превладава своју ограниченост, које трансцендира ка вишем. Ако нема Бога као Истине и Смисла, ако нема највише Правде, све се чини површним, нема ка коме и ка чему да се развија. Ако је, пак, човек Бог, онда је то најбезнадежније, најповршинскије и ништавно. Свака квалитативна вредност већ показује да је у људској пути оно што је више од човека. И то што је више од човека, тј. божанско, није спољашња сила која над њим стоји и њиме господари, већ то што га у њему самом чини пуним човеком јесте његова највиша слобода. Овде је сама разлика трансцедентног и иманентног терминолошки условљена и указује на неодређену парадоксалност у условима нашег времена. Човек је у освит свог постојања претпостављао постојање божанског, мада у најгрубљем облику. Ако нема Бога, ако нема правде која се уздиже над светом, онда је човек у целини потчињен нужности или природи, космосу или друштву, држави. Слобода човека је у томе да осим царства Ћесара постоји још и царство Духа. Постојање Бога открива се у постојању духа у човеку. И Бог није налик ни на силу природе, ни на власт у друштву и држави. Бог је слобода, а не нужност, не власт над човеком и светом, не врховни узрок који делује у свету.

Превод: Никола Кајтез

Човек и Бог. Духовност. Царство духа и царство ћесара, Светови/ Добра вест, Нови Сад, 1992.

 

Михаил Нестеров

 

Данило Киш ТАЈНА МИРИСА ЉУБИЧИЦЕ

***

Једна белопутна госпођица у црној кецељи гимназијалке седи у некој кристалној светлости што долази кроз полуспуштене жалузине. Сунце црта на љубичастим боцама с колоњском водом звездице од злата.

Е, па, ево тајне мириса љубичице: госпођица која продаје сличице лептирова и дивљих звери, као и парфеме, од свих мириса  највише воли мирис љубичица. И ставља га свуда штедро: на дланове, на бујну риђу косу (мада би риђој коси, по свој прилици, боље пристајао неки други мирис)…

Требало би компоновати фугу за оркестар и јоргован. Износити на подијум у мрачној сали љубичасте бочице оплемењених мириса.

Оне који би тихо, без крика, изгубили свест, износили би у другу салу, где би лебдео детињасти, лековити мирис липе и камилице.

 

Из књиге Рани јади

 

Миодраг Павловић НЕВЕРНИК

Неверник кућу чува. Домаћину следује изгнанство. Или смо погрешно прочитали списак улога које нам је понудио Усуд? Друкчије би било да смо се кретали по некој нижој висоравни. Један део нас хоће нешто да спасе, други: да све из себе испразни или унакази. Посланик више не верује у посланство, а Пуномоћеник не зна где је оно писмо које потврђује његова права и садржи списак тог што потражује. Свако је био ковач своје среће, на почетку, после се видело да му срећу неко други одређује, узима на себе и о свему погрешне вести шаље на небеса.

 

Исход, Поезија III, Просвета, Београд, 2000

Војо Станић

 

САВРЕМЕНА ПОРОДИЦА И ЊЕНИ ИЗАЗОВИ (Из радова за Светосавски конкурс ученика првог разреда Карловачке гимназије)

***

Оно што ја мислим, јесте да не постоји савремене и некaдашње породице, већ само – породице. Њих чине људи који се неизмерно воле и који пролазе кроз све заједно, било то добро или лоше.

Ања

***

У данашњим породицама оптерећеним новчаним проблемима, голи живот је на првом месту. Због зараде којом треба да плате рачуне и прехране своју децу, родитељи много времена проводе радећи, понекад и по два посла. То доводи до све слабијег виђања, до удаљавања родитеља и деце, али и читавих фамилија. Иако живе у истим становима, чланови породице постају појединци који воде усамљене животе под истим кровом. Као што нема ко да се брине о деци, нема ко да се брине ни о старима. Родитељи понекад постају растрзани између бриге о својој деци, својим немоћним родитељима, а о себи и свом здрављу престају и да размишљају. Због исцрпљености и незадовољства таквим животом деца, али и родитељи „скрећу са пута“ и тада се у породици појављују свађе, разводи, прељуба, болести зависности, породично насиље…

Модерна породица живи у суровом друштву. Када погледам око себе, чини ми се да је већина породица несрећна и болесна, да се распадају. И поред грозних услова у којима живимо породица може да опстане када у њој постоји велика љубав. Ако чланови породице поштују једни друге и разумеју се они ће све препреке пребродити заједно. Без обзира колике невоље биле, када затвориш врата свог дома у њему ћеш се осећати сигурно.

Ђорђе

***

Неке данашње породице имају толико озбиљних проблема да су на ивици да се сруше ко домино плочице. Нажалост, таква су времена дошла и породица не сме да одустане да се бори против својих проблема.

Циљ породице је да су сви на окупу и да се сваки члан породице осећа пријатно у окружењу са својим најмилијима. Никад не треба одустати од породице, иако можемо живети без њих, живот је лепши када си члан неке породице.

Кристина

***

           Оно што ме данас највише брине код мојих другара јесте недостатак повезаности и блискости са њиховим родитељима. Ретки су они који још увек имају, како моја мама каже: „породични састанак“, где заправо са својим најближима причају  о стварима које им се дешавају и о свему што се мења. Не разумем родитеље који равнодушно реагују на приче и важне догађаје њихове деце, мислим да је то прилично хладно. Зар не треба да деле и пролазе заједно кроз најлепше тренутке њиховог одрастања? Односи су данас превише затворени и неискрени. Телефони су заменили припремање колача са мамом и баком, играње друштвених игара са татом или дедом… Браћа и сестре знају само за свађе. Зар вам се не чини да се, нажалост, све мање времена проводи заједно за трпезаријским столом током оброка? Често ми је драже да останем једно вече код куће гледајући филм са породицом него да изађем са друштвом, јер за мене и та ситница чак представља повезаност. Све те мале ставке су као пузле у нашем животу јер никада не знамо када ћемо поново проводити то мало времена са њима.

            Све чешће чујем за насиље у породици због чега ми је заиста жао. Волела бих да људи шире љубав а не бес. То што неко држи у себи бол и муку никада не сме да буде разлог да подигне руку на жену или рођено дете. Не постоји оправдање за такво понашање. Увек размишљам о осећањима тих повређиваних људи и шта бих ја радила да сам у таквој ситуацији. Међутим, као дете,  верујем да се све увек може решити разговорима и разменом мишљења.

           Као што сам већ рекла, поверење је највеће благо и не гради се годинама без разлога. Некад смо у стању да га нарушимо због утицаја друштва, не размишљајући о томе шта се дешава када се вратимо и закорачимо на праг куће. Искрено, никада нисам могла мирно да спавам знајући да сам слагала. Али оно што чини праву породицу јесте да изађем пред њих и јасно кажем када сам направила глупост,колико год тешко било.

            Породица за мене представља нешто најважније и највредније на овом свету јер као нека занимљива књига, сваким даном ређа свакаква изненађења које је најзанимљивије проживљавати са таквим особама. Тренутно не могу да замислим живот без њих али сам свесна да ћу једног дана морати да се одвојим и исто тако оснујем своју. Трудићу се да наставим да негујем заједништво које чини породицу и да, данас – сутра на своју децу пренесем своја искуства.

Исидора

***

Ниједна породица не жуди за савршенством,нити га достиже јер је појам савршене породице нестваран и погрешан. Права породица је она која се кроз све невоље и изазове не мења и кроз све то изађе још јача.

Дуња

***

Као биљка што се негује да би порасла и ојачала, тако и породица треба да се негује, чува и воли како би опстала у једну чврсту тврђаву слоге и мира која се не може срушити.

Марина

***

 Данас најчешћи изазов породице јесте преживети развод брака. Некада, док је још развод био срамотан поступак завршетка живота неког брака, иако неидеални они су опстајали, али данас људи ступају у брак са мишљу „увек могу да се разведем ако ми не буде одговарало“. То доводи до још већег броја деце разведених родитеља који се повуку у себе и постану једноставно психички нестабилни, јер им је не замислив живот без оба родитеља у кући. Полако дете почиње да губи самог себе у алкохолу, цигаретама и дроги, али постоје и они који виде корист у томе. Користе родитеље тако што их доводи до те ситуације да се такмиче ко ће да испадне бољи родитељ. Тим поступком родитељи само још више покопавају своје дете.

Можда, само треба да одустанемо од потребе да будемо савршени и барем на један секунд будемо оно што јесмо.

Алекса

***

Уколико ћерка гледа то како се њен отац опходи према њеној мајци, у њеној глави се ствара барикада у којој она ствара слику где су сви мушкарци исти као и њен отац. То доводи да се она никада не веже за неку особу са којом би могла да оснује породицу и на крају остане сама читав живот, због траума из детињства. Свакако је јасно да породично насиље разара личности чланова и да уништава начин њиховог размишљања. Из разлога што деца не виде излаз из проблема, окрећу се улици и проблематичним друштвима. Онда се родитељи питају како је то могуће и криве своје дете за грешке које потичу од њих, да су они обраћали мало више пажње на њих не би они тражили пажњу на другим местима.Све то доводи до уништења односа између деце и родитеља, што утиче на будућност обе стране.Развод је следећи корак који је релативно мач са две оштрице. Колико представља удаљавање од проблема којима смо били окружени, толико доводи до шока који се ствара променом околине и начина живљења. Осећај да им је један родитељ на неки начин ускраћен често је главни узрок депресије која се јавља код данашње деце.

Проблеми који муче данашње породице су све чешћи, наравно друштво које нас окружује узима велики удео у настанку проблема. Јасно је да се то неће променити све док се не рашири свест о томе каква је заиста ситуација.

Тамара

***

Љубав, другарство, брижљивост морају бити узајамни међу брачним паровима,  иначе брак вероватно пропада.  Настало разочарење доводи  до  развода.  Поред бракова који се завршавају разводом,  постоје многи бракови у којима родитељи остају заједно,  али су емоционално отуђени један  од  другог.

Драгана

***

Не знам да ли сте приметили, али данас је све мање паметних и угледних Срба и других људи, а све више вуцибатина које преко сналажљивости и тетке из Немачке долазе до успеха. Савремено време је изгубило на квалитету и деци је данас све на дохват руке. Људи су све мање окренути Богу, разводе се, свађају и нападају своје најближе због толико глупих ствари уместо да се држе чврсто, воле и подржавају. Новац и имовина су данас растуриле многе сложне фамилије, а то се све догађа због тога што су толико глупи да не могу да схвате да је љубав оно најважније у породици и животу.
Благо оним породицама које су и поред ових ставки остале сложне и пуне љубави.

„Породица је веза са прошлошћу и мост ка будућности“ Алекс Хејли

Никола

***

Постоје још многи изазови у савременој породици, али мислим да је најгори мањак комуникације и пажње. Сви су преоптерећени послом и зарадом, па лако забораве на све око себе. Труде се да издржавају породицу како би имали све што је потребно за нормалан живот, преоптерећују се, а не схватају да тиме запостављају једни друге. Сви ми желимо да дођемо кући и да нас дочека загрљај наших најближих, по која утешна реч или једно како си. Зато треба да отворимо очи и посветимо се једни другима.

     Сви изазови се могу прећи, ако љубав покреће жељу. Можда породица више није иста као што је некада била, али на крају дана схватимо да је она једино што је битно у животу. Каква год да је, треба да је негујемо.

Дејана

***

Додуше, нису деца једина која имају улогу у свом погледу на свет, јер родитељи су они који им држе лупу. Родитељи више не посвећују пажњу и време својој деци и не откривају им чари овог света, већ их окупирају материјалним стварима. Својом непосвећеношћу губе важне и необновљиве тренутке у животима њихове деце и губе шансу да им покажу ствари које сами не могу да виде.

Људски живот је превише кратак да бисмо га провели бринући се пролазним, материјалним стварима. Те ствари нам не могу пружити љубав и утешити нас, али породица може.

Миа

***

Тешко је навићи се на одсуство једног од родитеља. У малом броју случајева дете одржи добар однос са оба родитеља, јер временом деца не примећују да се удаљавају од једног од њих само зато што није ту.

Андреа

***

Породица је институција. Темељ јој је поверење, стубови су љубав и подршка. Да би породица опстала, потребно је трудити се око ње и то константно. Немарност и лењост родитеља, отуђивање деце од осталих чланова породице, насиље у породици – све су то изазови и проблеми са којима се суреће савремена породица, а уколико се обе стране – родитељи и деца – не труде око ње, она неће опстати дуго.

Тамара

***

 Један цитат каже „Породица значи да нико не буде заборављен или остављен са стране.“, али зашто у данашње време то нико не поштује?

Јелена

***

   Не треба лако одустајати и повлачити се из заједница. Данас људи олако то чине јер имају врло низак проценат толеранције.

Анђелина

***

Овај савремени живот младим људима поставља многе замке и стална искушења. Борба је непрестана и дуготрајна, али ако двоје људи имају љубави и поштовања имаће мир и они и њихова деца као и сви око њих.

Марија

***

Када мама уђе у собу да би покушала да разговара са својим дететом о било чему, добија само одговоре који су такви да ће је саму отерати, одмах креће галама, терање из собе и причање детета колико она смара и како неће да га остави на миру и онда се дешава то да и родитељи престају да толико комуницирају са децом и полако почиње уништавање породице и  заокупљеност самим собом. То јако боли и уствари су и деца повређена али то не показују већ упадају у депресију, још више се затварају у себе, постају непробојни као камен и губе вољу за било чим. Наравно да није потпуно све црно у данашњим породицама и да се људи и деца радују и имају породице али једно је сигурно, ништа више није као што је било некада.

   Породица је највеће благо које је дато човеку и зато треба да да сву своју снагу како би је одржао живом.

Јелена

***

Дом је топло место где нас увек чекају отворена врата и тањир супе без обзира на то шта смо урадили. Неки то понекад забораве. Који год да је век породица треба да остане на окупу.

Наталија

***

Да би модерна времена омогућила срећу сваком човеку и породици на првом месту треба да буде љубав. Љубав у браку, љубав између родитеља и деце и између браће и сестара. У томе лежи смисао читавог живота. Породица мора да буде та која ће усадити љубав у срца младих људи која ће то касније пренети својој деци. То омогућава да будемо приснији једни с другима. Та љубав не сме да буде на речима него на делу.

Алекса

***

Китникес се хлади на кибиц фенстеру, супа је врућа, а свеж мирис тек испеченог хлеба се увлачи у просторију. Вечера је спремна. Домаћица поносно брише руке о крем кецељу док гледа постављен сто. Лице јој се озарило јер све изгледа раскошно као и увек док атмосферу потпламсава мисао на сложну породицу. […]

Да, породица више није оно што је била пре пар деценија. Али питање је да ли то значи да је породица као институција угрожена у модерном времену? Не. Уништена је само визија идеала који је био тако дуго зашивен у људску подсвест. Истина је да је породица наша основа, а основа мора да буде сачињена од љубави јер само тако човек добија потпору за одрастање и ако љубав не може да стане у калуп створен од стране друштва,онда једноставно сама мора да обликује свој.

Нина

***

Мислим да свако дете заслужује да има примерену породицу, која ће да му пружи љубав и топлину. Породица је била и остаће најважнија подршка за свако дете, јер сложна породица представља најбољу основу за здраво одрастање.

Клара

***

Породични живот у развоју сваког детета је основа за формирање будуће личности. У овом случају ни једна установа не може да се пореди са породицом, јер ништа не може да се пореди са љубављу родитеља и деце. У породици се негују обичаји и навике које је одржавају и чине је стабилнијом.

Заједничка славља и празници, рођендани, похвале, подржавање, казне, савети, забране, опомене, разумевање неки су од васпитних средстава које треба да примењује свака породица. Сви смо свесни да се савремена породица налази у кризи а да излаз из те кризе зависи од нас самих. Ако се више посветимо једни другима, бољој комуникацији а време посветимо нама најближима мислим да се ова криза може превазићи. Данас је модерно да кажеш да си презаузет послом и обавезама, да си у сталној гужви и да немаш времена, сем за друштвене мреже, онако да би био обавештен.

За крај један цитат : „Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица је несрећна на свој начин.“

Неда

fotografije: Norman Rockwell

 

 

Романо Гвардини О МЕЛАНХОЛИЈИ

Меланхолија превазилази домен психијатрије и улази у домен дисциплина које се баве смислом људског постојања.
…
Она је чежња за врхунском љубављу и добротом, за бесконачним. Али та чежња сједињена је са дубоким убеђењем да је узалудна. У дубини бића она се суочава са метафизичком празнином и коначношћу, са осећањем пролазности, са тугом и јадом. Питање које које се поставља јесте зашто је човеку дато да буде поприште тог немогућег сукоба? Који је његов смисао?Верујемо да се ту ради о нечему што има везе са дубинама наше љускости.
…
Ова осетљивост чини човека рањивим: рањава мањак у етичности, мањак моралне отмености пре свега, племенитости душе. А нарочито дубоко рањава оно ниско, просто, обично. Овде се ради о нечем урођеном. Одлучујуће место или моменат не налазе се у спољашњим околностима и потресима, него у унутрашњости самог бића. У свему томе може се назрети и нешто велико, осетити да се из све те беде уздиже такође нешто драгоцено и племенито. Меланхолик је тај који са пуноћом постојања има најдубље односе. Он до самог дна осећа моћ створених обличја. Из његовог бића шикља гејзир живота, и његово искуство кадро је да му разоткрије силовитост свеколиког постојања.
Али увек, чини ми се, у спрези са добротом, у спрези са жељом да се живот оконча у доброти, у пријатности, и у доброчинствима према другима.
…
Ова дубока жудња и чињеница да она не настаје у неком засебном одељку бића, него у самом његовом средишту и прожима целину, чини да је читаво биће меланхолика натопљено Еросом (Највишим Добром) и да Ерос има ту особеност да уједно жуди и за љубављу и за лепотом, која је и сама дубоко угрожена. Биће које воли је отворено, спремно да крене у сусрет другоме и да га прихвати, да да и да прими.Оно је пуно поверења. Оно је без заштите…

 

Из часописа Градац, издање 2006-2007
Превод са немачког: Душан Ђорђевић Милеуснић

 

Andrew Wyeth

 

Петар Кочић КРОЗ СВЈЕТЛОСТ

Такође објављено исте године и у истом часопису, у Српском књижевном гласнику, III/1903. књ. X, бр. 6 , што недвосмислено упућује на то да је све те ствари Кочић истовремено писао и чак, вјероватно, истовремено Ј. Скерлићу, уреднику Гласника, послао.

    ___

    Кад се све зазелени, и кад оштра, врела свјетлост облије земљу, па земља замирише оним освјежавним, пријесним мирисом на зелено, њега обузме топло, нијемо дрхтање. Пробуде се успомене и мила сјећања на минуле дане. Како је све то преливено нечим тајанственим! Како то све боно дира и прија уздрхталој, раздраганој души као мека мјесечева свјетлост кад се у миришљавој, љетној ноћи разлије по обамрлим брдима и ћутљивим долинама, кроз које једнолико шушти вода, а отуд из мрке, јелове шуме допире потмуло шапорење и некакви неразговијетни, дубоки уздаси! Сва су се сјећања стишала на дну душе, па одатле, у топле ведре дане, снажно замиришу као увела кита милодува, предишући слатком тугом за бурно прохујалим добом делијања и ашиковања.

    Све прође и мину. Само га још запахњује мирисни, слатки дах сјећања и успомена на прошле дане. И кад сунце залази, и кад се изнад модрих планинских овршака полагано уздижући рађа, увијек га то на нешто подсјети, и њега облада туга и насртљива, пламена чежња за нечим нејасним и растегљивим као дах. И душа се скупи да потајно, нечујно загрца и пропишти за данима пуним свјетлости, мириса и зеленила, за данима који се неће никада, никада вратити.

    Сваког – сваког прољећа, кад се пуна, једра свјетлост разлије по миришљавом, планинском зеленилу, њега обузме врело, грчевито дрхтање, узнемиреном душом му заструји преголема туга, и он се сјети оног првог дана.

    Јахао је. Поносито се усправио у седлу, затегао узду, па језди као какав делија преко планинске долине. Ражљућен коњ гризе помамно ђем, фркће и баца млаку, густу пјену, мека се земља угиба под копитама, а око њега струји свијетли, врели, прољетни дан. Поврх њега, у топлом треперавом ваздуху, нешто ври, дрхће и као да лагано шуми: прољеће, прољеће!

Andrew Wyieth

    По округлој долини расуле се овце с јањцима, а бјеличаста, узаврела свјетлост расплинула се по мекој, свиластој вуни, па се овце и јањци бљеште и прелијевају као овеће груде блиставог, препаданог, планинског снијега.

    Околна брда, као мало намргођена, утонула у густу, устрепталу тиморину, па као да нешто крупно, радосно шапћу. Кроз тиморасто плаветнило још се бјеласају, на једном врхунцу наврх Мањаче испод суморних јела, разбацани, нестопљени снијежни сметови као овце кад полегну на пландишту. Далеко још тамо бљешти се у сунцу хан, осамљен на друму, а иза хана, на стрмој, врлетној страни, стрше оштро кроз пуну, дрхтаву свјетлост јеле и оморике с оним чудноватим премлазом дубоке туге и неизмјерне, вјечите чежње.

    „Хану, хану!’’ ври у њему силна, распламћела жеља, па све јаче, оштрије боде коња мамузама и, весео, раздраган, отвара пожудно уста да се надише освјежавне сласти која се око њег разлијева.

    Откад је дошао кући, све га нешто вуче тамо на друм. Воли он друм, воли хан, воли ону чудновату, вечерњу, друмску тишину, кад само сломљени и прашинасти пијесак на друму под ногама шкрипи и тупо одјекује, а изнад хана уједначено шуморе мрке јеле; оморике кроз прозрачни, вечерњи сутон. Слатко му је, преслатко Видино враголасто, меко шапутање. Заноси га њезин гипки поносити ход, пуна заобљена њедра, озбиљно напрегнуто лице, и онај дубоки, топли сјај што јој се свијетли у крупним и као угљен црним очима. И увијек кад на њу помисли, раздраганом душом му затрепери њежна сјета и он пане у меке, сладосне сањарије.

Andrew Wyieth

    Синоћ је до великих вечерница сједио с њом на диванани пред ханом. Свијет је пролазио друмом. Изломљено камење прштило је и одјекивало под колима и под тешким, снажним корацима, а оздо, од Кадине Воде, уз друм, разлијегала се она позната кочијашка пјесма:

    Дојке расту, јелеци пуцају,

    Срце иште, удати се хоће.

    Вида је сва задрхтала. Топла, влажна румен облила јој је образе, и она је стидљиво оборила главу. Он јој је нешто неспретно, збуњено рекао и изгубио се, сав дрхћући у врелој раздраганости, у млаком вечерњем сумраку.

    Данас је, на овом ведром свијетлом дану, још више раздраган. У грудима му се буди и диже живо, дрхтаво, топло врење. Навиру нејасни, снажни, досад непознати осјећаји. Кроз душу му струји слатка, неодољива чежња. За чим – ни сам не зна. Нешто у њему ври, некаква неизмјерна сласт испуњава му разњежене, уздрхтале груди. Сад би га обузела притајена, њежна сјета, сад би опет, весео раздраган, некуд далеко, далеко полетјео. Куда, коме – ни сам не зна. Али силно осјећа да се нешто топло у њему диже, да му се нешто слатко и врело прелијева у души.

    Трза узду и несвјесно, помамно боде коња. Из загријане земље диже се и шири млака, миришљава свјежина, а око њег се титра и као пјенуши пуна, једра свјетлост. Са свију га страна запљускује и обузима нешто пријатно, голицаво, језиво. Дрхће, заноси се, и чини му се да не јаше на коњу, већ да га носе некаква мека, снажна крила кроз ову милу планинску долину, пуну свјетлости, мириса и зеленила. Очи му се засјенише. Само назире непрегледно зеленило, обливено у свјетлости, како се пред њим шири и подрхтава, а осјећа како све око њег примамљиво шуми, дрхће, стрепи. Угиба се, увија се, ломи се и крши, а кроз сву снагу, кроз све живце струји нешто врело и неизмјерно слатко!

    Све помамније, грчевитије боде коња. Пред њим се разлио Понор, па се кроз свјежу, живо зелену бујад вијуга и прелијева под сунцем као растопљено сребро. Са пландишта ричу и бучу бакови, долигају говедари; са перила одјекују ударци пратљача, бијели се на обали прострто убијељено платно и женске бошче, а на облим дјевојачким њедрима пресјајивају се дуги, блистави гердани. Двије се дјевојке загрлиле на перилу, па се, уз раздраган, необуздан кикот натпјевају:

    Љуби, драги, колико ти драго;

    Само немој изгристи по лишцу,

    Да ми мајка не позна по лишцу

    Умиљати, једри гласови, пуни уздрхтале радости, пуни пробуђене, животне снаге и свјежине, весело дрхћу и трепере испод ведрог, распламћелог неба, а тамо далеко, у модрим планинским врхунцима, као да се разлијежу дрхтави, заносни одјеци: прољеће, прољеће!

    Ти га снажни, врели гласови још више раздрагаше, занијеше, опише. Помамно, бијесно ободе коња, у трку прелетје преко Понора, и у тренутку се створи пред ханом.

    Врата на дућану затворена. Нити се ко види ни чује, као да је хан опустио. Он узлети уз басамаке и одшкрину врата на малој собици. Вида је спавала на бијелом као снијег кревету, обучена, замршене косе. Јастук јој се исплазао испод главе, те јој се глава пресамитила преко њега. Кошуља јој се размакла на заобљеним прсима, а врело, животворно сунце пробило кроз прозор па се распрштило по глаткој, влажној, бјеличастомраморастој удољици између оне двије округласте, месасте јабуке. Жеже и пали узаврела врућина, али она, сирота, не осјећа, већ слатко, заносно, убрзано дише. Обла се, пуна њедра дижу и спуштају, те се и бијела, танка, мало овлажена кошуља на грудима сад снажно затегне, сад опет шумно попусти и улекне. За свијетлом, накићеном тканином виде се кључеви од дућана и два, три стручка увела милодува.

    У чистој, миришљавој собици дубока тишина. Само је тихано претрзава Видино бурно, убрзано дисање. Он је гледа и као да јој топло, мирисно дисање прождире, а нека снажна милина разлијева му се по грудима, и он дрхће и стрепи.

    Поче у сну бунцати. Око усана јој затрепери растегнут, задовољан, стидљив осмјејак. Види се да Вида нешто слатко сања.

    Наједном диже главу увис као змија, склопи чврсто мало отворене очи, раскрили руке, па као да нешто тражи да грли и љуби. Под грлом јој пуче пуце, и обле се, бијеле груди указаше. Држи раширене руке, дрхће и отегнуто, испрекидано, страсно мрмља: „А-а-а!“ У том буновном, несвјесном мрмљању цело јој се лице оштро затегну и као да се претвори у саму, необуздану, пламену страст. Њега обузе силна жалост што се она тако пати, нешто га снажно привуче њој, и вреле, пожудне усне грчевито се спојише!… Дуго га је, дуго, у заносном бунилу љубила, грлила, гризла, док се онесвијешћена, изнемогла, блиједа, не завали на кревет, па заплака.

    Он сав задрхта, занесе се у некакву чудновату земљу, пуну свјетлости, мириса и зеленила, у земљу гдје све примамљиво шуми, дрхће, стрепи. У том заносу завуче јој главу у врела, миришљава њедра, загризе снажно зубма, као бијесно пашче, у обло тијело, па од силне, опојне раздраганости зајеца. Он љуби и грчевито јеца, топле се сузе слијевају на мило, онесвијешћено тијело, а напољу, кроз дрхтаву, бјеличасту свјетлост и густу тиморину, као да заједно са њиме јецају пуни, снажни, тајанствени звуци: прољеће, прољеће!

 

Andrew Wyieth

 

Матија Бећковић ДВА ПРИЈАТЕЉА

Два пријатеља што се сваког дана

Састају испред „Три листа дувана“

 

Целога живота досадног и дугог

не виде нико једнога без другог.

 

Толико су они нераздвојни били

Да су целоме свету дојадили.

 

Али једног јутра изненада

Они неће проћи кроз свој део града

 

На састанак што ће тога јутра бити

Први пут ће један од њих закаснити

 

И од тад милијарде дана и недеља

Неће се видети та два пријатеља.

 

Дуже од живота о, мртва ће бити

Два најбоља друга ко што смо ја и ти.

 

https://www.youtube.com/results?search_query=arsen+dva+prijatelja

 

Andrew Wyeth

 

Maша Калеко ПО КИШИ…

Стојиш ли и ти сад и тугујеш у јесен

Пред окном које магла роси?

Пролазиш ли и и ти сад напуштен парком

И пушташ да те ветар као суви лист носи…

 

Седиш ли и ти док лампа дуго гори

Пишеш дуга писма и бацаш их у кош

Ослушкујеш ли као ја напољу кад неко говори

И да позваће те неко надаш ли се још

 

Нема ни гласа. Са прозора само капље киша.

Што се мене тиче: тако сама сам.

Корњача коју чувам најрадије бих била

И утонула у дубок зимски сан.

 

Превод: Јелена Радовановић

 

 

 

О НЕСАНИЦИ

Фјодор Тјутчев  НЕСАНИЦА

 

Једнолик одбој сата, знан:
Та мучна повест ноћи, завет!
Тај језик што је сваком стран
И јасан сваком, као савест!

Без туге – да л је ко од нас
Сред свемирскога слушао мука
Та јецања времена, мукла,
Пророчко-опроштајни глас?

Чини нам се: осиротели свет
Сустиго усуд; куд и не би!
У борби с природом целом, опет
Препуштени смо самима себи.

И живот наш ту, пред очима
Ко привид на крају земље лебди,
И с нашим веком и друзима
У сумрачној даљини бледи…

И ново неко, младо племе
Под сунцем управо стасава!
А ми, пак, друзи, И наше време
Већ смо под сметом заборава!

Покаткад само, обред жални
Док врши у поноћни час –
Тај погребни глас метални
Оплакује, каткада, нас!

 

Бато Дугаржапов

 

Иван В. Лалић  ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

 

Бесане очи које виде више

Но мрљу јутра, шару на тапету,

Прочитаће у рукопису кише

Читаву повест о будућем лету:

За усуд сваког листа једне црта

Сведочи облик: семантика капи

Садржи облик будућега врта

Ил празног неба што блиста и вапи.

 

У страшном благослову ноћног бдења

Стрепња изнутра размрежава очи

И корен вида шири се и мења

Да новим путем нова слика крочи –

На некој звезди море се расцвета,

У чаши воде заискри тишина,

Свака је прошлост стално започета,

А море, то је најлепша горчина.

 

У несаници другог сна је корен:

Способност да си другачије будан –

И нови дан, по слици прошлог створен,

Добије сенку, није узалудан;

Облачиш капут, палиш мотор: тачност

Покрета твојих инородна бива;

На семафору пева вишезначност,

Тробојна шара неког новог ткива…

 

Онај што ноћу посумња у време

Друкчије дан ће, час по час, да споји –

И поштујући прости закон шеме

Питаће себе: да л шема постоји?

У несаници другог сна је корен:

Сна који пуни, ко пустињу вода,

Јаву у којој изнова си створен:

У несаници светлуца слобода –

 

Д р у г е  су ноћи оних који бдију –

На некој звезди море се расцвета,

Прадавне шуме загрцнуто пију

Ваздух и воду будућега лета;

Последња слика: као ретровизор

Пун друма што се одмара у ништа

Бесане очи рајски назру призор

Потоње несанице, уточишта.

 

Arthur Streeton

 

Душко Бабић  ПОЗНЕ НЕСАНИЦЕ

 

 

Куд год да кренем, ја угледам тебе.

На свакоме зиду цртам твоје лице.

Као дете мајку, као Нарцис себе,

Траже те моје руке и зенице.

 

Ушла си у моја свитања и ноћи,

Пронела бакље кроз подруме доње;

Свему разлог дала – дерту и самоћи.

Сребрне кочије и крилате коње

 

Вратила у мртве, дроњаве улице.

У том сну и чуду окрилатих и ја,

Комична луда, уморна од свега.

 

Заволех своје позне несанице

И мисли дивље, без страха и стега.

Срећан док траје ова чаролија.

 

ПЕСНИЧКИ МЕРИДИЈАНИ СМЕДЕРЕВА, XLVII међународни фестивал поезије, Смедерево, 2016

 

Ferdinand du Puigaudean

 

Иван В. Лалић НЕСАНИЦА

 

 

Све више у сећању, гутљај мање

У чаши воде на столу;

                            Мајко

Чудно се рачвају стазе у твојој башти –

А на сваком заокрету

Све мање могућности да решим ову ноћ:

Како ме плаши будуће моје лице

У огледалу, када сване –

Као да сам већ био на том месту

Што ми га змија уступа и склања се у грм;

Дозволила си ми да наслутим врата

Одшкринута љубави, да походи нас она

И остане – можда – у овом простору

Што може у реч да стане, чим склопим очи

(А узалуд);

                   Но како да закорачим

Срцем у срце твоје загонетке?

Јутро растура твој врт

Рукама хладне ватре; звезде су скоро исцуреле

На запад, као песак низ бол клепсидре,

И бол једне слике иза капака ево попушта,

Зараста као одсечена шака,

                                              Без ожиљка:

Но сан није решење, него милост;

Чудно се рачвају стазе у твојој башти,

Мајко,

            И змијски језик трепери

На трепавици ми, у тренутку

Пре него што усним.

 

Сметње на везама, Београд, 1975.

 

Александр Заварин

 

Тања Крагујевић  НЕСАН

 

Можда ће ме зауставити

Неки ветар зао

Можда прва окука

Можда река

За моје ломне лађе неповољна

И опака

 

Можда ћу застати

Као ткаља пред игром

Самовољних нити

Можда ће се међу путоказима

Кобна завера збити

 

Можда ће ме сан задесити благи

Можда паун златокрили

Можда звезда изнендна и далека

Завичајна јабука

У наручју плота

Можда брег

Можда несавладива лепота

 

 

Casey Klahn

 

Ана Ристовић   ИЗ ВЕЧЕРИ У ВЕЧЕ…

 

Из вечери у вече

Месец кокетно зури

У издувани пластични замак полегао

По трави у уснулом луна парку

И покушава да трампи осећај

Тешке, колективно одговорне

Месечне пуноће

За осећај

Сваковечерње неоптерећујуће

Празнине

По којој би се, сирот, најрадије

Простро целом дужином

Да може.

 

Joan Fullerton

 

Чарлс Симић    ЗА СНОВЕ

 

Још станујем на свим адресама,

Тамне наочаре ни у кући не скида,

Кревет у тајности делим

С фантомима, у глуво доба ноћи

 

У кухињи проверавам славину.

Касним у школу, а тамо кад стигнем

Као да ме нико не препознаје.

Седим повучен, одбачен, непризнат.

 

Те мале радње где купујем непримећен

Само су ноћу отворене,

Биоскопи са улазом кроз оронула дворишта

Још приказују трепераве филмове мог живота.

 

Главни јунак је увек претерани оптимиста,

Хоће ли на крају све изгубити? – Шта год то беше –

Кад закорачи у хладну неверицу светлости

Што стиснутих усана чека на излазу.

 

Stanislaw Maglowski

 

Адам Загајевски НОЋ ЈЕ ЦИСТЕРНА

 

 

Ноћ је цистерна. Сове певају. Избеглице се вуку пољским путевима

У шуму и жамору вечне несреће.

Ко си ти који идеш изгубљен у забринутој гомили.

И ко ђеш постати, у кога ћеш се претворити

Када се врати дан и скори дочек затвори круг блискости.

 

Ноћ је цистерна. Последњи парови плешу на народном балу.

Са мора се чује крик високих таласа и ветар њише бор.

На истоку нечија рука повлачи прву црту свитања.

Бледе светиљке, грца мотор аутомобила.

Пред нама стаза живота и кратак тренутак астрономије.

 

Sophus Jacobsen

 

 Едит Седергран У МРАКУ

 

 

Нисам нашла љубав. Нисам никог срела.

У јесењим ноћима сам дршћући пролазила поред Заратустриног гроба:

Ко ме још на Земљи чује?

Тада се нека рука лако спустила око мог струка –

Нашла сам сестру…

Вучем је за златне увојке –

То си ти, немогућа?

То си ти?

Са неверицом гледам је у лице…

Тако се богови играју са нама?

 

George Inness

 

Иво Андрић  О НЕСАНИЦИ

 

Још један сан за време несанице. Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају, у другој околини.

Корачам обасјаним путем између ливада и ретких дрвета и полагано се пењем врхунцу који не видим. Све је у светлости, преливено и прожето њоме. По навици говорим о дрветима, путу и ливадама. У ствари, ту постоји само светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом. Светлост као постојање и свет. И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. Осећам још само да корачам са лаким отпором пред собом, али бодро корачам као човек који све дубље гази у воду. Газим све дубље у светлост и губим се у њој. Оборене главе видим како ми груди постају сјајне, па прозрачне, пре него што се неповратно претворе у житку светлост без граница.

Ни на јави ни у сну није могућно тако сазнање, али у заносу несанице ја сам наслутио: да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једни облик постојања.

 

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1976

Бато Дугаржапов