RSS

„Куда побећи у овај час кристално празан, слеп и чист?…“ (ПЕСМЕ О ЗИМИ)

09 јан

Војислав Илић ЗИМСКО ЈУТРО

 

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,

А танак и бео снег покрио поља и равни,

И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези

И круже видокруг тавни.

 

У селу влада мир. Још нико устао није,

А будан петао већ, живахно лупнувши крилом,

Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом

Тај мир у часу милом.

 

Ил’ каткад само тек звиждање јасно се чује

И тежак, промук’о глас. То ловац пролази селом,

И брзе мамећи псе, погурен у поље жури,

Покривен копреном белом.

 

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе —

А свежи јутарњи дах прoлêћê долине мирне,

И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом

У голе гранчице дирне…

 

 

sneg 1

Walter Launt Palmer

 

Десанка Максимовић ПРВИ СНЕГ

Боље би било у томе пространству

без иједне живе душе

да ни речи нисмо изрекли,

да се на беле љуљашке нисмо пели,

да смо са грлицама снежним

ћутке сели за разбоје.

Боље би било да нисмо будили снег

из сна детињега,

да нисмо сребрне јеленске рогове

шумом ломили.

Боље би било да смо са потоком

уз ледени наковањ стали.

 

 

sneg 2

Ana Bregman

 

Јован Дучић ЗИМА

 

Стоји ред дрвета тужно покрај пута

Као ред просјака одрпаних, голи’;

Превијају се усред вјетра љута

Ко да свако тужи, преклиње и моли.

 

Залеђена р’јека не шуми нит’ тече

Обале јој празне тешки мраз огрно

А над мојом главом пада туђе вече

Ко мртвачи покров жалосно и црно.

 

Мисо ми се отме да се жудно вине

Моме драгом Југу у небеса плава,

Али полумртва, ко тица с висине,

Пада доље у лед и тужно смрзава.

 

 

sneg 3

Peter Fiore

 

Петар Пајић    ЛЕДЕНИ БРЕГ

 

Пишем вам из престонице леда.

Овде се глас кочи. Вид сужава.

Овде курјак залеђен спава

У небу које је као креда.

 

Нек се спасава ко то може.

Из ваздуха ничу оштре секире.

Около чујем звекире.

Кристали ми расту испод коже.

 

Пишем вам далек од свега.

Чујем глас: тамо иди

Где се ништа друго не види

Само сјај леденог брега.

 

 

sneg 5

Claude Monet

 

Рајко Петров Ного    ДОК ПАХУЉИЦЕ ЛЕТЕ

 

Све чешће бива тако у мени нема мене

И празан бунар тела одјекује ми туђе

Ја шапнем своје име а оно у ме блене

Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе

 

У тај брисани простор где ме све чешће лиже

Бео језичак смрти нежно ко своје дете

Само ти буји паји земљици све си ближе

И густој успаванци на изворима лете

 

Само ти спавај синак – и тако све се љуља

На танком зраку свести у снегу задње зиме

Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете

 

Прирасти за колевку у уши наспи уља

Пуст ветар заборава избрисаће нам име

Труне крстача века Док пахуљице лете

 

 

sneg 8

Claude Monet

 

Стеван Раичковић У ЗИМСКИ СУМРАК

 

Куда побећи у овај дан?
У густи снег? У пусти врт?
Пасти у меки болесни сан
Као на смет, под лед, у смрт?

Куда побећи са овог дна?
Високо негде? Још дубље? Где?
Ево већ тешке руке сна
Прибијају те коцем за тле.

Куда побећи у овај час
Кристално празан, слеп и чист?
О где су врата? Где је спас?

То тонеш већ у тупи сан.
Срце тек шушка ко суви лист.
Зар никуд побећи у овај дан?

 

sneg 9

Claude Monet

 

Драган Лакићевић    ЧИСТА РОСА

 

Уђеш ли у шуму, у белини,

Где смрзле јеле глас проносе,

Далеко од света, у тишини

Наћи ћеш капљу прве росе.

 

Око те расте цвеће снежно

И вучји урлици свест ти носе –

У тој ћеш шуми неизбежно

Пронаћи извор чисте росе.

 

Срасташ у мирни пејзаж снега

И мећаве ти тело носе –

У тој ћеш шуми, препун бега,

Пронаћи море чисте росе.

 

sneg 7

Wassily Kandinsky

 

Живка Комленац     БЕЛО

 

Бели песак.

Бели несан.

Ваздух зидан измаглицом.

Бела машта у празнини:

Нигде стабла.

Нигде куће.

Хуји пустош у нигдини.

Нема дана.

Нема ноћи.

Нигде никог у белини.

Тек хладноћа,

Као дрхтај.

У таласу прође језа…

Изван бола

Дах за издах.

Од тишине обликован,

Меки шапат

(бели памук)

Изнутра ме сасвим прожме.

Бели покрет твоје сене,

Слутим,

Чека тихо

Испред мене.

 

sneg 10

Сава Шумановић

 

Димитрије Митриновић   ЗИМА ДУШЕ

 

Све се бијели. Пахуљице лете
Влажне и меке и засипљу крај;
Кроз удолину оштар сјевер мете
А под њим пишти огољели гај.

Небески свод је безбојан и сив,
Свјетлуца сњежна магла у висини
Једна се звијезда смрзла на планини;
У зимској гори не чује се жив

Ни један звук… У души ми је исто –
Пусто и голо, замагљено, мразно,
Пресахо занос, смрзнула се машта,

Одбјегнула ми сва надања ташта…
А сјевер звижди силно и поразно:
Мртво је све. У души ми је исто.

Срђ, 1908.

sneg 11

Сава Шумановић

 

Војислав Илић ЗИМСКО ЈУТРО

 

Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров, У даљини губе се брези
И круже видокруг тавни.

У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан  и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.

Ил’ кадкад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промуко глас. То ловац пролази селом,
И брже мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.

Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе
А свежи, јутарњи дах, прелеће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне…

 

sneg 12

Сава Шумановић

 

 

 

 

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 јануара, 2018 инч поезија

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
<span>%d</span> bloggers like this: