Војислав Илић ЗИМСКО ЈУТРО
Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров. У даљи губе се брези
И круже видокруг тавни.
У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живахно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.
Ил’ каткад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промук’о глас. То ловац пролази селом,
И брзе мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.
Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе —
А свежи јутарњи дах прoлêћê долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне…
Walter Launt Palmer
Десанка Максимовић ПРВИ СНЕГ
Боље би било у томе пространству
без иједне живе душе
да ни речи нисмо изрекли,
да се на беле љуљашке нисмо пели,
да смо са грлицама снежним
ћутке сели за разбоје.
Боље би било да нисмо будили снег
из сна детињега,
да нисмо сребрне јеленске рогове
шумом ломили.
Боље би било да смо са потоком
уз ледени наковањ стали.
Ana Bregman
Јован Дучић ЗИМА
Стоји ред дрвета тужно покрај пута
Као ред просјака одрпаних, голи’;
Превијају се усред вјетра љута
Ко да свако тужи, преклиње и моли.
Залеђена р’јека не шуми нит’ тече
Обале јој празне тешки мраз огрно
А над мојом главом пада туђе вече
Ко мртвачи покров жалосно и црно.
Мисо ми се отме да се жудно вине
Моме драгом Југу у небеса плава,
Али полумртва, ко тица с висине,
Пада доље у лед и тужно смрзава.
Peter Fiore
Петар Пајић ЛЕДЕНИ БРЕГ
Пишем вам из престонице леда.
Овде се глас кочи. Вид сужава.
Овде курјак залеђен спава
У небу које је као креда.
Нек се спасава ко то може.
Из ваздуха ничу оштре секире.
Около чујем звекире.
Кристали ми расту испод коже.
Пишем вам далек од свега.
Чујем глас: тамо иди
Где се ништа друго не види
Само сјај леденог брега.
Claude Monet
Рајко Петров Ного ДОК ПАХУЉИЦЕ ЛЕТЕ
Све чешће бива тако у мени нема мене
И празан бунар тела одјекује ми туђе
Ја шапнем своје име а оно у ме блене
Не познаје ме ваљда па неће ни да уђе
У тај брисани простор где ме све чешће лиже
Бео језичак смрти нежно ко своје дете
Само ти буји паји земљици све си ближе
И густој успаванци на изворима лете
Само ти спавај синак – и тако све се љуља
На танком зраку свести у снегу задње зиме
Дубоко ко у гробу Мраз ти венчиће плете
Прирасти за колевку у уши наспи уља
Пуст ветар заборава избрисаће нам име
Труне крстача века Док пахуљице лете
Claude Monet
Стеван Раичковић У ЗИМСКИ СУМРАК
Куда побећи у овај дан?
У густи снег? У пусти врт?
Пасти у меки болесни сан
Као на смет, под лед, у смрт?
Куда побећи са овог дна?
Високо негде? Још дубље? Где?
Ево већ тешке руке сна
Прибијају те коцем за тле.
Куда побећи у овај час
Кристално празан, слеп и чист?
О где су врата? Где је спас?
То тонеш већ у тупи сан.
Срце тек шушка ко суви лист.
Зар никуд побећи у овај дан?
Claude Monet
Драган Лакићевић ЧИСТА РОСА
Уђеш ли у шуму, у белини,
Где смрзле јеле глас проносе,
Далеко од света, у тишини
Наћи ћеш капљу прве росе.
Око те расте цвеће снежно
И вучји урлици свест ти носе –
У тој ћеш шуми неизбежно
Пронаћи извор чисте росе.
Срасташ у мирни пејзаж снега
И мећаве ти тело носе –
У тој ћеш шуми, препун бега,
Пронаћи море чисте росе.
Wassily Kandinsky
Живка Комленац БЕЛО
Бели песак.
Бели несан.
Ваздух зидан измаглицом.
Бела машта у празнини:
Нигде стабла.
Нигде куће.
Хуји пустош у нигдини.
Нема дана.
Нема ноћи.
Нигде никог у белини.
Тек хладноћа,
Као дрхтај.
У таласу прође језа…
Изван бола
Дах за издах.
Од тишине обликован,
Меки шапат
(бели памук)
Изнутра ме сасвим прожме.
Бели покрет твоје сене,
Слутим,
Чека тихо
Испред мене.
Сава Шумановић
Димитрије Митриновић ЗИМА ДУШЕ
Све се бијели. Пахуљице лете
Влажне и меке и засипљу крај;
Кроз удолину оштар сјевер мете
А под њим пишти огољели гај.
Небески свод је безбојан и сив,
Свјетлуца сњежна магла у висини
Једна се звијезда смрзла на планини;
У зимској гори не чује се жив
Ни један звук… У души ми је исто –
Пусто и голо, замагљено, мразно,
Пресахо занос, смрзнула се машта,
Одбјегнула ми сва надања ташта…
А сјевер звижди силно и поразно:
Мртво је све. У души ми је исто.
Срђ, 1908.
Сава Шумановић
Војислав Илић ЗИМСКО ЈУТРО
Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров, У даљини губе се брези
И круже видокруг тавни.
У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.
Ил’ кадкад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промуко глас. То ловац пролази селом,
И брже мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.
Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе
А свежи, јутарњи дах, прелеће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне…
Сава Шумановић
