RSS

Месечне архиве: фебруар 2018

Драган Лакићевић ЈАВЉАЈУ, ПАДА СНЕГ

Јављају да пада снег – ништа о томе не знам

Хоће ли испунити светлошћу овај бездан

Има ли га довољно да заспе макар душу

Отпор у дивљини, ретку ко оскорушу

 

Јављају, топи се снег – има га за две леје

Све се изокренуло: земља по њему веје

Постојимо ли још ми – у свету ко у збегу?

Јесмо ли већ у земљи, или смо још у снегу?

 

sneg

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 26, 2018 in Лакићевић

 

Ознаке: ,

Анђелија Лазаревић МЕЛАНХОЛИЈА

Прве густе магле пре јесени ране

Огрћу планина цео дуги сплет

Очима их крију као што туга крије

Прошлих ведрих дана читав један свет

И све што је прошло и што добро беше

Скривено у тузи подесћа на сан,

О како бих радо заклопила очи

Утонула тако у јесењи дан…

 

Граница се губи планина и неба

Све постаје вео једнолик и сив.

Ко што смрт и живот тако много личе

Кад је радост мртва, кад је очај жив.

Цео живот личи на суморни сутон,

На сутон у коме се губе ноћ и сан.

О како бих радо заклопила очи

И нестала тако у јесењи дан.

 

uciteljica Wilhelm Menzler Casel

Wilhelm Menzler Casel

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 25, 2018 in Анђелија Лазаревић

 

Ознаке: ,

Матија Бећковић БАЛАДА О ЖАБИ

„Има ли веће глупости од жабе?

Свака жаба је глупост за себе.

Тих се глупости много намножило.

Увреда за птице, сопствена заблуда,

Жаба је будалаштина, промашај и

                                     бесмислица!

Боље је бити ништа него жаба!

сувишна на свету,

погледајте само где живи,

чиме се бави и чему се она радује?!

Непотребна, плашљива, ружна и зелена,

мала – замало па да уопште не постоји,

потребна само жабама!

 

Ко може устати у одбрану жабе?

Кога су задужиле, шта су учиниле?

Шта хоће, шта представљају?

Чиме је испуњен живот жабе?

Жабљи живот је чисто губљење времена?

Да нису жабе, тога би се стиделе!

То што о себи мисле нимало нас не обавезује!

 

Зато за нас жабе више неће постојати!

На треба обраћати пажњу на њих,

Као да их уопште нема!

Треба их игнорисати, прећуткивати и заборавити!

То је најбољи лек против жаба!“

 

Одмах после ове дисертације,

честитки и аплауза,

славила се победа над жабама,

веровало се да је макар са жабама завршено,

а из оближњих мочвара, потока,

баруштина,

из бокала који је стајао пред говорником,

из чаша које су у рукама држали слављеници,

зачу се крекет милијарду жаба,

срећних, безбрижних и глувих –

за све што није жаба!

Јер је и најмања жаба чињеница,

већа од сваке речи!

 

Georg Flegel

Georg Flegel

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 24, 2018 in Бећковић

 

Ознаке: , ,

Ралф Валдо Емерсон О ДУШИ

Ако размотримо шта се дешава у разговору, у сањаријама, у кајању, у тренуцима страсти, па онда изненађења у предсказањима из снова, где себе често видимо у маскаради – лакрдијаш прикрива једино увеличавајући и појачавајући реални елеменат и намећући га тиме нашој пажњи – ухватићемо у лету многе наговештаје које ће проширити и осветлити наше познавање тајни природе. Све се стиче како би показало да душа у човеку није орган, већ да она покреће и усавршава све органе; није функција као моћ памћења, рачунања, упоређивања, већ се њиме служи као својим удовима: није способност, већ светлост; није интелект или воља, већ владар интелекта и воље; потка је нашег бића у којој се оно корени – једна неосвојена неизмерност која не може бити поседована. Из унутрашњости (наше) или с леђа светлост сија кроз нас на ствари и чини нас свеснима да смо ништа, а светлост да је – све. Човек је прочеље храма у коме сва мудрост и сва доброта пребивају. Оно што обично зовемо човеком који једе, пије, седи, рачуна, не представља њега самог онако како га ми знамо, већ га кривотвори. Њега ми не поштујемо, него душу му, чији орган је он; и кад би је пустио да се испољи кроз његове радње, навела би наша колена да се повију. Кад дише кроз његов интелект, она је геније; кад дише кроз његову вољу; она је врлина; кад протиче кроз његова осећања она је љубав. А слепило интелекта почиње онда када он тежи да буде нешто сам по себи. Слабост воље почиње када појединац жели да буде нешто сам по себи. Свака реформа има за циљ да на неки својствен начин помогне души да нађе свој пут кроз нас, другим речима, да нас обавеже да се повинујемо.

Сваки човек у извесном тренутку слути ову чисту природу. Језик је не може насликати својим бојама. Сувише је неухватљива. Неодредива је, несамерљива. Али ми знамо да нас она прожима и садржава. Знамо да се све духовно биће што постоји налази у човеку. Мудра, стара изрека вели: „Бог долази да нас посматра без куцања“. То значи, као што нема преграде ни таванице између наше главе и бескрајних небеса, тако нема преграде ни зида у души где човек, последица, престаје, а Бог, узрок, почиње. Зидови су одстрањени. Лежимо с једне стране отворени ка дубинама духовне природе, ка обележјима Бога. Правди какву је видимо и познајемо, Љубави, Слободи, Моћи. Ове природне особине ниједан човек никада не превазилази, већ се оне дижу изнад нас, највећма у тренуцима кад нас наши интереси наводе на искушења да се о њих огрешимо.

Сувереност природе о којој говоримо препознаје се по својој независности од оних ограничења која нас иначе очекују на сваком кораку. Душа обавија све. Она противречи свеколиком искуству. На сличан начин, она измиче времену и простору. Утицај чула надјачао је у већини људи ум до степена да су зидови времена и простора почели да им изгледају несавладиви; а брзоплето говорити о овим ограничењима знак је, у свету, безумности. Па ипак, време и простор нису друго до преокренута мера душевне снаге. Дух се поиграва временом:

 

Може да збије вечност у час,

Или да развуче час у вечност.

 

Превела: Милица Минт

Огледи, Графос, Београд, 1983

 

waterhause 1

Waterhause

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 22, 2018 in Емерсон

 

Ознаке: , , , ,

Николај Берђајев ЧОВЕК И ТЕХНИКА

Улога технике је двојака; она има и позитиван и негативан значај. Није потребно негирати научно-техничка открића већ духовно овладати њима. Као судбоносна последица технике потчињене тек властитом закону који рађа техничке светске ратове јавља се прекомеран пораст етатизма. Држава се чини свемогућом, све тоталитарнијом и не само у тоталитарним режимима она не жели да призна никакве границе своје власти и посматра човека тек као своје средство и оруђе. Власт технике има још једну, за човека веома тешку, последицу на коју његова душа није довољно припремљена. Долази до страшног убрзања времена и брзине коју човек не може достићи. Ниједан тренутак није вредност за себе, он је тек средство за тренутке који следе. Од човека се тражи невероватна активност од које он не може да дође к себи. Али ти активни тренуци чине човека пасивним. Он постаје средство ванљудског процеса, он је тек функција производног процеса. Активност човековог духа се смањује. Човек се вреднује утилитарно, по својој производности. То је отуђење човекове природе и разарање човека. Из техничке епохе произилази такође активно ступање у историју огромних људских маса и то управо тада када су оне изгубиле своја религиозна веровања, маса које се не могу изједначити са радним класама. Све то чини дубоку кризу човек а и људске цивилизације.

***

Није потребно негирати технику, већ је потчинити духу. […] Само преко духовног начела, које је веза човека с Богом, човек постаје независан и од природне нужности и од и од власти технике. Али развитак духовности у човеку не означава гађење према природи и техници, већ овладавање њима. Проблем који стоји пред човеком је још сложенији: с механизованом природом не може бити узајамног додира. Стари додир човека са животом природе сада је могућ тек преко духовног погледа, он не може бити просто органски у старом смислу речи.

Превод: Никола Кајтез

Царство духа и царство ћесара, Светови/ Добра вест, Нови Сад, 1992.

vojo stani'

Војо Станић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 22, 2018 in Берђајев

 

Ознаке: , ,

Павле Флоренски ПЛАВЕТ ВЕЧНОСТИ

Знамо само да кроз зјапеће пукотине људског разума постоји плавет Вечности.

 

nebo

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 19, 2018 in Флоренски, цитати

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић ИСПИСИ…

Страсна мера. Али, свуда и увек: сметње на везама…

21. 11. 1994.

 

zice

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 18, 2018 in Иван В. Лалић, цитати

 

Ознаке: ,