Десанка Максимовић ПЕСМА ЗА МЕНЕ, ПЕСМА ЗА ТЕБЕ

Потребно ми је много сунца,

и то и ноћу, једно да ме сусреће,

једно да за мном светлост баца,

у понору једно дубоком,

једно да носим у руци

кад од јада не видим прст пред собом.

 

Потребно ми је много нежности,

и то сваког дана, и много од милоште речи:

потребно ми је примирје

између срца и сећања

између неба

и бола који пред њим клечи.

 

Потребна су ми добродошлицом озарена

лица многа,

и то сваког трена,

потребан ми пријатељ и то што већи,

потребни су ми мостови висећи

преко мржње,

преко неспоразума непремостивога.

 

 

Марин Сореску ТРАГОВИ

Хтео бих да бежим
Да нестанем и да сам себе тражим.
Идем стопама твојим
И за трепавицама трагова твојих кроз ваздух.

 

 

 

Драган Лакићевић ПЕСНИЧКИ МАТИНЕ

У свечаној дворани Карловачке гимназије

Пред много ученика

И неколико наставника

Матија Бећковић говори своје песме

 

Речи се разлетеле –

Слуте да је у близини Стражилово

 

Кроз високи прозор школске палате

Виде се скеле – уређује се фасада старе зграде

 

Одједном одозго

Низ скеле силази радник

Носи неку алатку

Четку, чекић, длето, мистрију

 

Можда то с неба силази

Неко ко разведрава многа лица –

Да ослушне поезију

Која је, у ствари, о њему написана

 

Песма је настала 09. марта 2018, на Филолошким сусретима, док је Матија Бећковић говорио своју поезију ђацима и професорима Ваљевске, Филолошке гимназије из Београда и Карловачке гимназије.

 

 

Николина Дикић ИСТИНА

У одсјају једног трена обаспу нас звезде

Схватамо да је љубав глас срца

Да  душа не расте кроз туђе ране

 

Проналазимо истину  живота

Кад у очекивању  не леже

Одрази искварене злобе

 

Урањамо у слободу постојања

Са мишљу да смо почаствовани

Да живот следимо на периферији свемира

 

 

Николина Дикић 1-6, ученица Карловачке гимназије

 

 

Иво Андрић ОГОВАРАЧКЕ РЕЧИ…

Људи се навикну да дишу отрован ваздух, да оговарани од свих сваког оговарају. И живе у том свету, имуни, задовољни и дуговечни. Само изузетно и само за оног ко у том оговарању не учествује, може понекад нека оговарачка реч да буде претешка и кобна и да човека, у зао час, погоди на зло место.

 

Renoar

 

Светислав Стефановић СКЛАД

Понекад отпловим на крилима звука

У чаробни свет, о коме ухо сања.

Не мирише тамо дах цветних јабука,

Нит се смеје сунце измеђ родног грања.

 

Једва чула слуте изглед таме томе свету.

Дочарат га зна тек у бојама сјајним

Душа сам кроз сан о чаробном лету.

Тада га назирем неким чулом тајним.

 

Чулом једним општим, које бића спаја.

И ја своју душу живо ћутим истом

Тад, кад она тоне у души бескраја

Ко маглице прамен у етеру чистом.

 

Осећање то је што уметник има

У часове чудне првог надахнућа.

Још не позна море, тек га хвата плима,

Ил чежњиве сени ранога сванућа.

 

Захвати му душу чежња, која ствара

И која убија, чежња сваког бића –

Оставља што има да ново дочара,

Срећно тек у слутњи незнаног открића.

 

И животу што је ко низ одношаја

Међу бројевима разних величина,

Тад број сваки има чезнуће бескраја,

И тон сваки мре сред небесних пучина.

 

 

Едмунд Спенсер О ЛЕПОТИ ДУШЕ

Тако свака душа, што је чистија

и што више небесног сјаја има,

тим лепше обличје даје телу,

да у њему станује и тим лепше га украшава

веселом дражи и угодном појавом.

Јер душа је форма и даје је телу.

 

William Godward

 

Ђуро Шушњић О ЕСЕЈУ

За разлику од научног чланка, есеј не мари за вештачки повучене границе између науке, филозофије, уметности и религије. Зато мисли у есеју нису завршене и савршене, него су узнемирене и испитивачке, што је одлика сваког процеса мишљења и сваког мислиоца. Ако уопште нешто битно мислим, онда то мислим целим бићем. То распитивање и узнемиравање протеже се и на читаоца, тако да се успоставља истински разговор између двојице. Разговор остаје недовршен, што значи да се не укидају разлике у мишљењу и поред неких сличности у ставовима: предмет разговора не може бити постварен, јер је на делу експериментална мисао, метод покушаја и погрешака (К. Попер), где говоре бар два различита гласа, а сваки говори непотрошене речи као супротност званичном говору и језику. То есеј чини отвореним књижевним делом у тежњи да произведе широки распон значења, премда се привидно ради о унутрашњем монологу, такорећи личној драми. Јер у мојим мислима свако ће наћи бар делић својих мисли: не пада ми на памет да од тебе направим себе!

Ја говорим и пишем не само да бих променио нешто у души и духу читаоца, него и у себи самом: након ове књиге више нисам исти! Није моја намера да створим неки систем мисли, већ да своје искуство са собом и светом око себе понудим читаоцима који се могу препознати у њему и усвојити га као делић свог искуства. То само значи да моје искуство није само моје и да оно изражава и искуство других. На нека питања не умем прецизно да одговорим, али не могу да их заобиђем и да их се ослободим. Зато разговор са читаоцима може да ми помогне како бих изашао из стања своје сумње и неодређености: сусрет приватне и јавне употребе ума!

Чини ми се да је оглед највреднији облик трајно живе мисли. Јер ако човек заборави да пита и да доводи у питање, заборавиће и самог себе. То не значи да пишући оглед могу да се ослободим чињеница и пустим машти на вољу, да се игра по властитим законима слободе. У мојим радовим увек постоји и ред  чињеница, које, мање или више, објашњава или разумева одређена теорија, али никад до краја, без неког остатка, што чека да га објасни и разуме нека друга теорија. То значи да нисам своје лично уверење прогласио научном истином, него да сам научну истину усвојио као лично уверење, обојио личним искуством. Појединац који размишља, који је сам себи постао питање, склон је да сазнање о себи, своју самосвест, провери међу другим људима са потребом да и у њима открије оно што је открио у себи. Увек се може разабрати шта је стварност а шта мисао о стварности, од ствари до речи, „од предмета до текста”. Сваки оглед настоји да извуче широке генерализације из појединачних случајева, да довољно дубоко продре у појединост како би могао да открије нешто више од појединости. Усвојене  стратегије за постизање овог циља опет су различите, али је свима заједнички напор да локална грађа не говори само о себи већ и нешто више од тога (Герц: Тумачење култура).

[…] оглед није строга научна расправа где се нешто доказује анализом чињеница кје објашњава једна теорија, већ књижевни облик у коме се више постављају пробна питања него што се дају сигурни одговори, где се писац распитује о различитим гледиштима, да би се уобличило неко решење ближе истини, али и даље отворено за допуну.

[…] Учити се постављању питања у ствари је врхунац сваког образовног система.

 

Из књиге ОГЛЕДИ О СКРИВЕНОЈ СТРАНИ СТВАРИ, Службени гласник, Београд, 2012

 

Laura Muntz Lyall

 

Ралф Валдо Емерсон О ПРИЈАТЕЉСТВУ

***

Истинито и право пријатељство не ломи се као стаклено окно и леденица, него је најтврђа ствар која се може замислити.

[…] Циљ је правог пријатељства измена мисли у облику највеће интимности и угодности. Служи дакле као потпора, утеха и угодност у свима односима и путевима живота и смрти. Као што је подесно за озбиљне дане, за дражесна даривања и извањске шетње, тако је исто подесно и за трновите путеве и тешке часове живота, за животно бродоломство, сиротињу и прогањања. Ми оплемењујемо једно другом дневне потребе послове човечјег живота и улепшавамо га храброшћу, мудрошћу и јединством. Пријатељство не сме никад спасти на нешто обично и непомично. Оно мора бити увек живахно и досетљиво, да тако улије поезије и полета у све, што је иначе само труд и мука.

Извесно се може рећи да пријатељство изискује ретке и драгоцене природе које су доброћудне и једна другој прилагодљиве. Оне морају сем тога бити у једнаком стању. Због тога се врло ретко испуњавају ови услови. Пријатељство може постојати, у потпуној својој савршености, само између двоје, као што кажу, они који су добро упућени у топлу науку срца. […] Два човека морају ступити у једноставнији однос кад остану сами. Сродност одлучује која ће се два човека осамити. Несродни људи дају мало уживања једни другима.

[…] За пријатељство се тражи она врло ретка средина између сличности и несличности двеју душа, која их узајамно дражи, тиме што им показује да је свака од тих двеју душа снажна и властита, а да опет припада једно другој. […] Услов, што га високо пријатељство тражи: бити способан и без њега живети. Ова висока задаћа захтева велике и узвишене способности. Најпре мора бити право двоје, док не буде право једно. Пријатељство треба да буде алијанса двеју снажних и великих природа, које се узајамно погледају, једна од друге се побојава, док не упознају идентичност, која их уједињује испод ове неједнакости.

Само је онај способан за ово удруживање, ко је великодушан, ко је уверен да су величина и доброта вечити циљ и који се љубопитљиво уплићу у своју судбину. Не мешај се у то. Пусти свој дијамант нек узре. Не убрзавај рађање вечнога. С пријатељством треба поступати побожно. Ми говоримо о бирању пријатеља, а они се сами бирају. Поштовање је велики део пријатељства. Поступај с њим као с каквим лепим крајем у природи. Он наравно има заслуга, којих ти немаш и које не можеш оценити, ако га држиш увек за се. Уклони се на страну и дај места тим заслугама, да се подигну и рашире.

[…] Све што је тако узвишено као пријатељство, настојмо постићи величином и снагом нашег духа. Будимо ћутљиви – тако можемо чути шапат богова. Не мешајмо се у свашта. Ко те гони да разгласујеш оно што треба да кажеш само одабраним душама. Чекај док те потреба и трајност не приморају, док се дан и ноћ не буду послужили твојим устима. Једина је награда за врлину – врлина; једини је начин – којим се долази до пријатеља – бити сам пријатељ. Ти се нећеш ништа више приближити неком човеку идући му у кућу. Ако сте неједнаки, тим ће само његова душа брже бежати од тебе. Нећеш никад ухватити искрен поглед у његовим очима. Племените људе видимо већ издалека и они нас одбијају. Зашто да насрћемо? Касно, врло касно, увиђамо да никакви аргументи, никаква представљања, никакве одредбе или обичаји друштвени неће помоћи да успоставимо с њима односе, које бисмо желели. Једино издигнуће наше природе до оног степена, до кога је њихова издигнута, може нам помоћи у томе. Онда ћемо се састати, слити, као вода с водом. Па ако се тада и не састанемо, није ни потребно, јер су они већ у нама. Љубав је по овој последњој анализи, само рефлекс вредности једног човека и другог ког човека. Људи су понекад мењали своја имена са својим пријатељима, да би тиме означили да воле у свом пријатељу своју рођену душу.

[…] Суштина је пријатељства потпуност, тотална великодушност и истинитост. Ту се не сме ни слутити о несталности. Пријатељ је пријатељу бог, да би се могли међусобно уважавати.

 

Превод: М. Морачина

Из есеја ПРИЈАТЕЉСТВО, Духовни закони, Партенон, Београд, 2012

Victor Schramm

 

Гроздана Олујић ГРАДОВИ НАШЕГ ДЕТИЊСТВА

…градови нашег детињства остају у нама заувек. Градови унутрашњи, сачињени од сећања и сна. […] Слике у њему не мењају се, не осипају, ниједан га ветар не може одувати. […] градови наше младости, похрањени у сећању као мушице у ћилибару, не старе, не умиру.