RSS

Роже Кајоа ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ (1)

17 мар

Јасно се осећа да постоји извесна затамњеност својствена поезији, али се само иСхитрено замишља како песник мора трагати за њом, док он треба да је распрши. Помрчина људске душе, ето области поезије. Али од песника треба очекивати мало светла, а не надодавање таме. За многе, поезија значи тајну. А како они одбијају друге начине да је диференцирају од прозе, бацајући се на овај, они пишу што је могуће неразумљивије стихове. Знају ли они шта је уопште тама? Они стварају затамњење спарујући сваки  отписани елемент којег се насумице дочепају, сваки отпадак који они вештачки извлаче из дубина несвесног, сваки случајни сусрет и свако произвољно окупљање разнородних речи.

Они не могу пружити бољи доказ свог сиромаштва. Колико ли им мора недостајати искуство кад се задовољавају том мршавом пашом? Колико ли им мора недостајати истинска глад, кад су се укопистили да готове та смућкана јела? Они личе на децу, која проваливши кришом у неку лабораторију, сипају у епрувету најразноврсније састојке како би видела шта ће испасти, и вичу да је то веома опсано, да ће све експлодирати. Ништа не експлодира, деца нису ни мислила да ће се то десити: али доживела су дрхтај језе због којег се поносе и који их позива да гледају с висине на праве хемичаре, чије им стрпљење и обазривост нису непознати.

Тако и песници, који себе тим више сматрају песницима што су затамњенији, и који себе уверавају да су зато неустрашивији. Они збуњују без разлога и без добити. Воле да дочаравају необичне и жестоке ствари, да говоре о помрачењима и привиђењима, крвопролићима и силовањима, чаробним огледалима. То су кревељења и осликане шатре варварских пеливана. Само веома површна бића дуго уживају у прелиставању сличних анала. За то су потребни људи који немају шта да раде и који не брину много о другима: лењивци и саможиви, за које је цео живот нека врста разоноде и у којем једино вреди трчање за изузетним призорима и циркуским чудовиштима.

Али поезија није намењена групици безосећајних паразита. Уосталом, те осликане шатре се руше на први дашак ветра а пуноћа постојања враћа своја права. Зацело, потребна је извесна незаинтересованост како би се уживало у поезији: али празно биће, без страсти и одговорности, у каквој поезији оно може да ужива? Бизарност камења прошараног плавим, мучни изуми досаде, прорачуни погађачких наука, сва сам „бофл“, тако да треба веома заштићен од озбиљности живота како би се то могло  узети озбиљно.

Озбиљност живота представља прву материју поезије: то јест свет општељудских емоција и дужности, и то од посматрања влати траве до страха од смрти. Камење прошарано плавим и гримизним има ту уосталом своје место, кје је мало и ретко као и оно само. Исто као и што је у политици безначајно све што је претерано, у поезији је површно све што је нечовечно.

 

Превод: Ана Моралић

Песничка уметност, Трећи трг – Чигоја штампа, Београд, 2012

 

kajoa

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 марта, 2018 инч Кајоа

 

Ознаке: ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: