***
Стари писци кажу да је душа, када се отеловила на земљи, стала тумарати тамо-амо, тражећи онај други свет из кога је дошла, али је набрзо била ослепљена сунчевом светлошћу и није више могла видети ништа друго осим оно што је на овом свету,а што је само сенка правих ствари. Зато је божанство пред душом послало лепоту младости, да би је лепота тела могла подсетити на небеско добро и красоту. Човек, када угледа ту лепоту у женског бића, трчи к њој и налази највеће уживање и радост у разматрању њених облика, кретњи и њеног духовног бића. То му биће представља оно што је особито у лепоти и што је њен узрок.
Ако се пак душа понизи и иако због превеликог бављења материјалним стварима мисли своје задовољство наћи у телу, она онда налази само тугу и јад, јер тело није у стању да изврши оно, што лепота обећава. Али кад душа зна да цени те визије и побуде које лепота изазива у њој, она онда брзо савлада телесно и почне се дивити цртама карактера. Тада љубавници почну једно друго просуђивати према поступању и према говору и на тај начин прокрче пут до палате праве лепоте. Њихова се љубав, мало по мало разгори и развије до највише лепоте. Том љубављу, која гуши све ниске страсти, као што сунце трне ватру, кад сија на огњиште, постају они чисти и блажени. Љубавник, бавећи се оним што је само по себи дивно, узвишено, дубоко и праведно, почиње топлије волети и брже поимати ове племенитије особине. Волећи их у једном лицу, почиње их волети и у свима. И тако лепа душа постане улаз на који се улази у друштво свих истинитих и чистих душа. У дружењу са својом драгом добије љубавник оштрије око за мане и љаге које је њеној лепоти нанео додир са светом. Он има снаге да јој то и изнесе пред очи. Тако се догоди да они могу сасвим слободно и без икакве увреде једно другом указати на мане и погрешке и тако се међусобно помоћи да се излече. Посматрајући у много душа црте божанске лепоте и одвајајући у свакој души оно што је божанско од мрља које јој је нанео свет, љубавник се уздигне на степеницама тако образованих душа до највеће лепоте, до љубави и до сазнања Божанства.
[…] Но, тај сан о љубави, ма како био леп, представља само једну сцену у нашој игри. У свом развитку изнутра према споља, она проширује своје кругове као шљунак који је бачен у воду или као светлост која сија с ког небеског тела. Зраци душе обасјавају најпре најближе ствари: сваку справу, играчку […] двориште, пролазнике… Али се ствари увек групишу по вишим или по нижим законима. Суседство, величина, бројеви, обичаји, људи изгубе постепено своју моћ над нама. Узрок и ефекат, унутарња сродност, тежња за хармонијом душе и околине, напредан и пун идеала инстикт, све то надвладава касније. И стога је немогућ повратак од виших ка нижим односима. Због тога и љубав, која уздиже човека до Бога, сваким даном бива све мање лична. Испочетка се то нимало не примећује. Младићи и девојке, који се погледују преко пуне собе света и у чијим се очима огледа толико узајамног разумевања, мало мисле о драгоценом плоду, који ће касније произићи из овог новог сасвим спољашњег надражаја. Дело вегетације почиње тек надражајем коре и лисних заметака. Од измене погледа прелази се на удварања и галантерију. […] Љубав сматра свој вољени предмет као нешто савршено у својој врсти. Душа постане тело, а тело душа.
[…] Не треба се бојати да ћемо прогресом душе бити на губитку. У њу се можемо поуздати до краја. Оно што је тако лепо и примамљиво као ови односи, може се заменити и истиснути само нечим лепшим и тако даље све лепшим од лепшега до у вечност!
Превод: М. Морачина
Из есеја ЉУБАВ, Духовни закони, Партенон, Београд, 2012
John William Godward
препознавања 