RSS

Месечне архиве: март 2018

Ралф Валдо Емерсон ПУТ ДО ПАЛАТЕ ПРАВЕ ЛЕПОТЕ

***

Стари писци кажу да је душа, када се отеловила на земљи, стала тумарати тамо-амо, тражећи онај други свет из кога је дошла, али је набрзо била ослепљена сунчевом светлошћу и није више могла видети ништа друго осим оно што је на овом свету,а што је само сенка правих ствари. Зато је божанство пред душом послало лепоту младости, да би је лепота тела могла подсетити на небеско добро и красоту. Човек, када угледа ту лепоту у женског бића, трчи к њој  и налази највеће уживање и радост у разматрању њених облика, кретњи и њеног духовног бића. То му биће представља оно што је особито у лепоти и што је њен узрок.

Ако се пак душа понизи и иако због превеликог бављења материјалним стварима мисли своје задовољство наћи у телу, она онда налази само тугу и јад, јер тело није у стању да изврши оно, што лепота обећава.  Али кад душа зна да цени те визије и побуде које лепота изазива у њој, она онда брзо савлада телесно и почне се дивити цртама карактера. Тада љубавници почну једно друго просуђивати према поступању и према говору и на тај начин прокрче пут до палате праве лепоте. Њихова се љубав, мало по мало разгори и развије до највише лепоте. Том љубављу, која гуши све ниске страсти, као што сунце трне ватру, кад сија на огњиште, постају они чисти и блажени. Љубавник, бавећи се оним што је само по себи дивно, узвишено, дубоко и праведно, почиње топлије волети и брже поимати ове племенитије особине. Волећи их у једном лицу, почиње их волети и у свима. И тако лепа душа постане улаз на који се улази у друштво свих истинитих и чистих душа. У дружењу са својом драгом добије љубавник оштрије око за мане и љаге које је њеној лепоти нанео додир са светом. Он има снаге да јој то и изнесе пред очи. Тако се догоди да они могу сасвим слободно и без икакве увреде једно другом указати на мане и погрешке и тако се међусобно помоћи да се излече. Посматрајући у много душа црте божанске лепоте и одвајајући у свакој души оно што је божанско од мрља које јој је нанео свет, љубавник се уздигне на степеницама тако образованих душа до највеће лепоте, до љубави и до сазнања Божанства.

[…] Но, тај сан о љубави, ма како био леп, представља само једну сцену у нашој игри. У свом развитку изнутра према споља, она проширује своје кругове као шљунак који је бачен у воду или као светлост која сија с ког небеског тела. Зраци душе обасјавају најпре најближе ствари: сваку справу, играчку […] двориште, пролазнике… Али се ствари увек групишу по вишим или по нижим законима. Суседство, величина, бројеви, обичаји, људи изгубе постепено своју моћ над нама. Узрок и ефекат, унутарња сродност, тежња за хармонијом душе и околине, напредан и пун идеала инстикт, све то надвладава касније. И стога је немогућ повратак од виших ка нижим односима. Због тога и љубав, која уздиже човека до Бога, сваким даном бива све мање лична. Испочетка се то нимало не примећује. Младићи и девојке, који се погледују преко пуне собе света и у чијим се очима огледа толико узајамног разумевања, мало мисле о драгоценом плоду, који ће касније произићи из овог новог сасвим спољашњег надражаја. Дело вегетације почиње тек надражајем коре и лисних заметака. Од измене погледа прелази се на удварања и галантерију. […] Љубав сматра свој вољени предмет као нешто савршено у својој врсти. Душа постане тело, а тело душа.

[…] Не треба се бојати да ћемо прогресом душе бити на губитку. У њу се можемо поуздати до краја. Оно што је тако лепо и примамљиво као ови односи, може се заменити и истиснути само нечим лепшим и тако даље све лепшим од лепшега до у вечност!

 

Превод: М. Морачина

Из есеја ЉУБАВ, Духовни закони, Партенон, Београд, 2012

 

John William Godward

John William Godward

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 марта, 2018 инч Емерсон

 

Ознаке: , ,

Иво Андрић СПАС

Девет је стотина сутона желело једну радост,

Док сам живео

Заборављен, напуштен, презрен,

Гажен као мост над водом.

 

Тек – једне вечери

Кроз блесак последњег зрака,

Младог месеца, сокова и вода,

Угледа дух занесен

Како вечерњи облак добија облик и свест,

Како се огромно небо отвара и сјајем

Неслућеним

Одузима једном заувек несрећан дах.

А Спас, коме се гоњена звер, као и човек нада,

Говори светлошћу, непролазном хармонијом:

Да нико није заборављен и сам.

 

spas Henry Li Sidaner

Henry Li Sidaner

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 марта, 2018 инч Андрић

 

Ознаке: ,

Иво Андрић САН О МАРИЈИ

Ја никада нисам видео твога лица,

а прегршт сунца, једина што је пала на мој пут,

бјеше из твоје руке.

 

Судбина.

Снијег и ветар и страх.

 

Једна једина радосна

вијест, што је пала у мој кут

бјеше из твојих уста.

 

Праштају се путеви тамом и заборавом.

Један час је стала убога душа

не знајући куда с очима, и дрхтала.

 

Тако је прошао живот.

 И никада нисам видео твога лица.

 

Edouard Villard

Edousrd Vuillard

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 марта, 2018 инч Андрић

 

Ознаке: ,

Виктор Франкл О СНОБДИЈИ

***

Духовно је у својој дубини, у својој основи, нужно – подсвесно. […] Дух је несвестан не само на свом извору, не само на свом почетку него и на свом врху (на својој највишој инстанци). Несвестан је и на најдубљем и на свом највишем нивоу: наиме, највиша инстанца која у неку руку треба да одлучује о свесности и несвесности – такође је подсвесна. Довољно је да се сетимо нпр. чињенице да у време спавања постоји тзв. снобдија, тј. инстанца која бдије и одлучује да ли спавач или сањач ваља да се пробуди или сме и даље да спава. Такав ће снобдија нпр. пробудити мајку чим тихо дисање њеног детета постане немирно, мада знатно гласније шумове с улице она уопште неће чути. Тај снобдија не затаји ни у време хипнозе, па ће се испитивана особа пробудити чим се око ње и у вези с њом догоди нешто што она у својој дубини никако неће. Једино се на одређеном ступњу наркозе та инстанца ућутка, тј. тада и сам снобдија заспи. А иначе увек важи да инстанца која регулише спавање и будност сама не спава него је будна… уколико је, дакако, на стражи. Јер у човеку нешто као снобдија бдије заиста као да је будно, па је стога само квазисвесно; то нешто само донекле зна шта се око спавача догађа, па о првој свести не може бити говора. Инстанца која одлучује о том да ли ће се нешто посвестити или ће остати несвесно… сама дакле функционише подсвесно. Међутим, да би о томе могла одлучити, мора бити кадра некако то разликовати. А и једно и друго, тј. одлучити и разликовати, може једино оно што је духовно. И у том смислу показује се опет да духовно (уколико је духовно) не само може бити подсвесно, него и на свом извору и на својој завршној тачки – штавише мора бити подсвесно.

 

БОГ ПОДСВЕСТИ, Психотерапија и религија, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 2001.

 

Snobdija

Mikhail Nesterov

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 марта, 2018 инч Франкл

 

Ознаке: , ,

Виктор Франкл ПОДСВЕСНА РЕЛИГИОЗНОСТ (одломци)

Феноменолошка анализа открила нам је да је човек у својој у својој исконској ситуацији, свесно и одговорно биће. Човек има „свест одговорности”. Затим је егзистенцијалистичка анализа наставила свој продор у подсвесну духовност. Поред нагонско-подсвесног појавило се, као нова стварност,  духовно-подсвесно. С том човековом подсвесном духовношћу (коју смо приписали егу) открила се она подсвесна дубина у којој се управо догађају оне велике, егзистенцијално аутентичне одлуке.  А одатле је следило: да осим свести одговорности мора постојати и подсвесна одговорност.

Открићем духовно-подсвесног егзистенцијалистичка анализа је избегла замку у коју је упала психоанализа […] признајући духовно-подсвесно отклонила је и сваку инетелектуализацију и рационализацију човекове суштине. Људска суштина јој не може изгледати више искључиво као разумско биће које се искључиво може схватити једино теоретским или практичним умом.

На трећој етапи свог развоја, егзистенцијалистичка анализа у човековој подсвесној духовности открива подсвесну религиозност, то јест, подсвесну релацију с Богом која је, човеку иманентна, мада врло често, остаје латентна. Како се, дакле, открићем подсвесне духовности иза подсвесног ида појавило духовно его, тако се открићем подсвесне религиозности иза иманентног Ја назире трансцедентно Ти. Ако се, дакле, показало да ја има и „подсвесну” димензију, сад то духовно-подсвесно показује на себи и „трансцендентну” димензију.

Та подсвесна човекова вера, која се крије и назире у појму његове трансцендентне подсвести, значи да увек Бога подсвесно подразумевамо, да с Богом имамо интенционалну везу. И управо тако подразумеваног Бога називамо „Богом подсвести”. Ово значи да Бога каткада нисмо свесни, да можемо бити несвесни свог односа са њим, да је тај однос потиснут и нама самима скривен.

И у псалмима се говори о скривеном Богу; а у хеленистичкој антици постојао је олтар посвећен непознатом Богу. Тако би наша формула „Бог подсвести” означавала човеков скривени однос према скривеном Богу.

[…] То што с Богом заиста имамо подсвесну везу, не значи нипошто да је у нама Бог, да се у нама несвесно настанио, да испуњава нашу подсвест: такве би тезе одавале дилетантску теорију.

[…] По Јунгу, подсвесна религиозност је везана за религиозне архетипове, тј. за елементе архаично-подсвесног, односно колективно-подсвесног. По њему, подсвесна религиозност нипошто не представља човекову личну одлуку, него је она пре, на човеку и „у” њему, колективан, „типичан”, управо архетипичан догађај. Ми пак мислимо да религиозност не може извирати из колективно-подсвесног, самим тим што она спада у личне (чак најличније) одлуке човековог Ја. Те одлуке могу додуше бити подсвесне, али зато ни издалека не морају припадати сфери инстинктивности.

[…] Нипошто, дакле, не поричемо да човек, долазећи на свет, нешто за своју религиозност затекне, да је нешто заиста затечено што он егзистенцијалистички усваја. Али, то затечено, ти праузори, нису никакви архетипови, него су то молитве наших отаца, обреди наших Цркава, објаве маших пророка, узори наших светаца…

Има на располагању доста предања, нико не мора Бога тек измишљати, али га такође нико на свет не доноси у облику прирођених архетипова. Аутентична религиозност нема дакле никакве везе с архаичном религиозношћу. Друго је, наравно,  ако се често може констатовати да првобитна религиозност (која је најпре у њима постојала, а затим била потиснута) код многих људи остаје наивна, каква је год њих била у доба детињства. Јер ако је подсвесна религиозност заиста потиснута, онда се мора и очекивати да ће, кад се из рушевина можда ископа, бити фиксирана на доживљајне садржаје детињства. И заиста, кад год егзистенцијалистичка анализа извуче на видело такву потиснуту религиозност, видимо како се увек појављује подсвесна вера, која се може звати, у правом и најбољем смислу дечија. Може она бити и детињаста, али и примитивна и архаична у Јунговом смислу нипошто није. У светлу непристрасне анализе, нема ту никакве архаистичке митологије, каква се среће у тумачењима јунговске школе; него се, како у егзистенцијалистичкој анализи каткад излази на видело, такви подсвесни религиозни садржаји једноставно слажу с драгим старим сликама из времена детињства.

 

БОГ ПОДСВЕСТИ, Психотерапија и религија, ИП „Жарко Албуљ”, Београд, 2001.

 

Ann Blockley

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 марта, 2018 инч Франкл

 

Ознаке: ,

Роже Кајоа ПЕСНИЧКА УМЕТНОСТ (1)

Јасно се осећа да постоји извесна затамњеност својствена поезији, али се само иСхитрено замишља како песник мора трагати за њом, док он треба да је распрши. Помрчина људске душе, ето области поезије. Али од песника треба очекивати мало светла, а не надодавање таме. За многе, поезија значи тајну. А како они одбијају друге начине да је диференцирају од прозе, бацајући се на овај, они пишу што је могуће неразумљивије стихове. Знају ли они шта је уопште тама? Они стварају затамњење спарујући сваки  отписани елемент којег се насумице дочепају, сваки отпадак који они вештачки извлаче из дубина несвесног, сваки случајни сусрет и свако произвољно окупљање разнородних речи.

Они не могу пружити бољи доказ свог сиромаштва. Колико ли им мора недостајати искуство кад се задовољавају том мршавом пашом? Колико ли им мора недостајати истинска глад, кад су се укопистили да готове та смућкана јела? Они личе на децу, која проваливши кришом у неку лабораторију, сипају у епрувету најразноврсније састојке како би видела шта ће испасти, и вичу да је то веома опсано, да ће све експлодирати. Ништа не експлодира, деца нису ни мислила да ће се то десити: али доживела су дрхтај језе због којег се поносе и који их позива да гледају с висине на праве хемичаре, чије им стрпљење и обазривост нису непознати.

Тако и песници, који себе тим више сматрају песницима што су затамњенији, и који себе уверавају да су зато неустрашивији. Они збуњују без разлога и без добити. Воле да дочаравају необичне и жестоке ствари, да говоре о помрачењима и привиђењима, крвопролићима и силовањима, чаробним огледалима. То су кревељења и осликане шатре варварских пеливана. Само веома површна бића дуго уживају у прелиставању сличних анала. За то су потребни људи који немају шта да раде и који не брину много о другима: лењивци и саможиви, за које је цео живот нека врста разоноде и у којем једино вреди трчање за изузетним призорима и циркуским чудовиштима.

Али поезија није намењена групици безосећајних паразита. Уосталом, те осликане шатре се руше на први дашак ветра а пуноћа постојања враћа своја права. Зацело, потребна је извесна незаинтересованост како би се уживало у поезији: али празно биће, без страсти и одговорности, у каквој поезији оно може да ужива? Бизарност камења прошараног плавим, мучни изуми досаде, прорачуни погађачких наука, сва сам „бофл“, тако да треба веома заштићен од озбиљности живота како би се то могло  узети озбиљно.

Озбиљност живота представља прву материју поезије: то јест свет општељудских емоција и дужности, и то од посматрања влати траве до страха од смрти. Камење прошарано плавим и гримизним има ту уосталом своје место, кје је мало и ретко као и оно само. Исто као и што је у политици безначајно све што је претерано, у поезији је површно све што је нечовечно.

 

Превод: Ана Моралић

Песничка уметност, Трећи трг – Чигоја штампа, Београд, 2012

 

kajoa

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 марта, 2018 инч Кајоа

 

Ознаке: ,

Одисеј Елити ВЕДРИНЕ

Јахање кроз облаке

Соба где се свукла вољена девојка

Букет дана после кише

Сунце

Ја

Што сам толике ноћи копао

Да га запањим

Одагнавши тако сигурну

Срећу

 

Да, ивер пролећа

Оставља ми срце

Оставља ми чаролију

Да себе замишљам негде другде

Док старим овде

 

О! Повијени мирис

Грана свеже чедо воде

Добра стаза

 

Превод: Ксенија Марицки Гађански

 

ТАНЕСИ, Београд, 2011

 

Kim English

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16 марта, 2018 инч Елити

 

Ознаке: ,

Ралф Валдо Емерсон ЉУБИ И ВЕРУЈ!

***

Научимо се од природе, која у свом раду увек иде најкраћим и најбржим путем. Плод кад је зрео опада. Кад је плод већ опао, пада и лишће. Ход човеков није ништа друго него падање. Сав наш ручни посао и рад снагом као: дизање терета, цепање, копање, веслање итд. изводи се снагом непрестаног падања. Планиглоб, земља, комете, сунце и звезде падају вечито.

[…] Мало промишљеног разматрања оног свакодневног, што се око нас догађа, показаће нам да један закон виши од наше воље, управља догађајима; да је наше мучно работање непотребно и неплодно; да смо јаки само у природном, једноставном и добровољном раду, и да смо божанствени, кад се задовољимо само послушношћу. Љуби и веруј – љубав и вера ће нам олакшати велики терет брига. О, браћо моја, Бог егзистира! У средишту природе и над вољом сваког човека налази се дух.  Нико од нас не може нанети квара васиони. Дух је природу тако испунио својом чари, да смо ми на добитку кад послушамо његов савет. С друге пак стране, кад хоћемо да увредимо његова створења, наше се руке слепе уз тело, или се дижу, али само да грувају у своје рођене груди. Читав ток ствари иде на то да нас научи веровати. Само треба да слушамо. За сваког од нас има по један закон и, ако скрушено ослушкујемо, чућемо праву реч. Зашто се толико мучиш да изабереш себи место и занимање, друштво и извесни круг деловања и забаве? Доиста постоји право, које искључује свако премишљање и својевољно избирање. То право можеш постићи. За тебе постоји једна стварност, подесно место, употреба и примерне и сходне дужности. Намести се у средину реке моћи и мудрости, која оживљује ове што преплави, и онда ћеш, без муке, бити приведен истини, правди и савршеном задовољству. Тако ће се сви твоји противници наћи на кривом путу. Онда си ти свет, мерило правде, истине и лепоте. Кад ми не би нашим несрећним мешањем кварили игру, много би боље стајали: рад, друштво, књижевност, уметност, наука и вера, него што је данас. И небо би, које нам је од почетка света обећано и још се у дну срца обећава, само собом ступило у живот као што чине: руже, ваздух и сунце.

 

Превод: М. Морачина

 

Одломак из текста ДУХОВНИ ЗАКОНИ, Београд: Партенон, 2012.

 

Pol Ledent 3

Pol Ledent

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 марта, 2018 инч Емерсон

 

Ознаке: , ,

Ралф Валдо Емерсон РАВНОТЕЖА – ПОРАВНАЊЕ – КОМПЕНЗАЦИЈА

Све се огледа у свакој капљици росе. Нема тако микроскопски малене животињице, која је зато несавршенија, што је мала. За очи, уши, укус, мирис, кретање, отпор, глад и органе за репродукцију, који зајемчавају расплођавање – за све то има места и у најмањем створењу. Тако исто и ми уносимо  свој живот у свако своје дело. Права наука о свеприсутности садржи се у томе што се Бог у свима својим деловима појављује у сваком стручку маховине и у сваком кончићу паучине. Васиона настоји да протури своју вредност или садржај у сваку тачку. Ако у нечем има добра, има у исто доба и зла. Ако у нечем има сродности, има и одбијања; ако има силе има и ограничења.

Васиона је, на тај начин, нешто живо. Све ствари имају морални циљ. Дух је, кад је у нама, осећај; изван нас, закон. Ми осећамо његово надахнуће и утицај, а у историји видимо његову фаталну моћ. Он је у свету, и свет је у њему створен. Правда се не одгађа за касније. Савршена једнакост удешава своју равнотежу у свима деловима живота. Коцке божије падају увек на праву страну. Свет изгледа као таблица множења или математичка једначина, која, ма како је окренуо, одржава сама себе у равнотежи.

[…] Дух настоји да живи и делује у свима стварима. Он би хтео да буде једини факат. Све друге ствари треба да се њему прикључе као: моћ, задовољство, наука, лепота. Поједини људи настоје да нешто буду: да буду сами своји господари. Хоће да буду њихове ствари и да њима самим припадају. Хоће да раде за саме себе у свему оном у чему делују, па било то јахање, одевање, једење или владање. Дакле, све само ради себе самога. Људи теже за величином: хтели би положаје, имање, моћ и славу. Они мисле да бити велик, значи имати једну страну природе – и то слатку, без друге стране горке.

Ово раздељивање и лучење наилази свуда на отпор. Мора се признати да до данашњег дана није ни један сновач планова имао успеха. Кад раставимо руком воду, сједини се она одмах иза руке. Пријатност се губи из пријатних ствари, корист из корисних, снага из јаких, чим их станемо одвајати од целине. Исто тако као што не можемо наћи наличје  без лица, ни светлости без сенке, не можемо ни располовљавати ствари и узимати из њих за себе само сензуално пријатно. „Истерај природу грабљама и она ће се одмах вратити“.

Превод: М. Морачина

Духовни закони, Партенон, Београд, 2012

 

William Adolphe Bouguereau

William Adolphe Bouguereau

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 марта, 2018 инч Емерсон

 

Ознаке: , ,

Ралф Валдо Емерсон О ПОСЛОВИЦАМА

***

У пословицама се огледа разумна литература и изношење апсолутне истине, без икаквог ублажавања… Пословице су као свете књиге сваког народа, светиња душевног мотрења или опажања. Оно што овај беспосличарски свет не допушта себи реалисти да изрази својим речима, допушта себи да изрази у пословицама. Тако се овај закон закона, кога поричу они са проповедаонице, из сената и школских приповеда сваки час у чаршији и радионицама добацивањем пословица. Њихова је поука исто онако истинита и пристаје свуда као и она до које долазимо проматрањем птица и буба.

Превод: М. Морачина

Духовни закони, Партенон, Београд, 2012

 

птице

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 марта, 2018 инч Емерсон

 

Ознаке: , ,