RSS

Месечне архиве: април 2018

Стеван Раичковић ДАЛЕКО

Има један ветар који косу не растура

и гране не повија,

него, само тако, дође однекуда

и у нама једну мисао покрене

и зашуми, меко:

да постоји  нешто од нас  сасвим далеко.

 

raickovic 1

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 30, 2018 in Раичковић

 

Ознаке: ,

Дејвид Хјум О ТАНАНОСТИ УОБРАЗИЉЕ

Очигледан разлог зашто многи не доживљавају прави осећај лепоте јесте недостатак оне тананости уобразиље, која је неопходна да би се поседовала свест о овим нежнијим осећањима. Овој тананости сви теже: сви о њој причају, и у стању су да сведу сваку врсту укуса или осећаја на њен аршин. Али пошто је наша намера у овом огледу да помешамо нешто светлости поимања са доживљајима осећања, биће прикладно дати дати што тачнију дефиницију тананости.

Мада је извесно да лепота и ружноћа, више него слатко и горко, нису својства предмета, већ у потпуности припадају осећају, било унутрашњем, било спољњем, мора се признати да има неких својстава у предметима које је природа обдарила да изазивају баш та осећања. Пошто ова својства могу да се нађу у малој мери, или могу да се помешају и побркају једно са другим, често се дешава да на укус не утичу та једва приметна својства или он пак није у стању да разликује све осете понаособ, уред збрке у којој се представљају. Тамо где су органи тако префињени да им ништа не измиче, а истовремено тако прецизни да опажају сваки састојак композиције, ово називамо тананост укуса, било да користимо ове термине у дословном или пренесеном значењу. Овде су општа правила лепоте од користи, будући да се извлаче из потврђених узорака, и из посматрања онога што прија или не прија, када се представи појединачно и у великој мери; а уколико исте особине, у непрекидној композицији и у мањој мери, не погађају органе чулним задовољством или нелагодношћу, тој особи одричемо сваку претензију на ову тананост.

 

Philip Alexius de Laszlo (1869-1937)

Philip Alexius de Laszlo (1869-1937)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 29, 2018 in Хјум

 

Ознаке: , ,

Милена Јесенска СПОЉА И ИЗНУТРА

Највећа лепота у човеку јесте хармоничност. Не мислим тиме на спољашњи изглед. Мислим на унутрашњу усклађеност и равнотежу негативних и позитивних особина у јединствену изражајну целину. […] Постоје људи које све раде савршено, потпуно складно и који могу толико да се савлађују и да сами себе не критикују, и да поседују пуно живе природности тако да никада не раде ништа што не разумеју. Зато никада нису ружни, зато што је ружна једино неспретна, смешна и незасита сујета. Они су целовити и имају савршену форму. Некада је имају свесно и знају да су је освојили, а некада имају узгред, али се увек крећу с дивном сигурношћу некога ко сваки пут уради оно право. Говоре исправно, поступају исправно, понашају се исправно и облаче се на прави начин. Можда никада нису прегледали модни часопис и можда нису имали ни толико времена ни пара да о томе брину. Али, њихова унутрашња организација је у свесном реду. Знају шта хоће и знају шта је добро желети. Све остало се природно подређује тој централној чистоти као код парне вршалице која самостално одваја плеву од зрна, ради усредсређено и за собом чисти и користи све наменски, у правом тренутку.

Све што човек чини зависи од његовог унутрашњег рада на себи. Како изгледа, како се креће, како носи одећу и како држи стопала, како се смеје и како стиска руку; све истиче из једног извора, из богатства и сређености унутрашњег живота. Одело не чини човека (колико је људи после рата желело да их одело учини човеком? А да ли им је то успело?). Скоро бих рекла да одело више открива него што скрива човека. Сигурна сам да истински вредан човек ништа не губи и кад је лоше одевен. Зато што има толико пуног, згуснутог, јединственог израза да је много лепши од човека који на себи има све пажљиво уштиркано, како треба. Уопште не желим да кажем да спољашњост није спољашњост, него последица унутрашњег. Човек са богатим и дивним садржајем реши проблем свог изгледа једноставно и лако и никада на себе не стави смешне и изгужване крпе, јер су му једноставност и сређеност потребне као ваздух. А људима лажних садржаја и људима без садржаја неће помоћи да буду лепи и префињени ни у најскупљем оделу. Ако на оделу не буде ни најмање грешке у шивењу, недостајаће нешто рукавима и кроју, нешто недефинисано што иначе зрачи из људи који нешто вреде. Како се оно каже: Кoме није Бог дао, у апотеци неће купити“.

 

Raimundo de Madrazo

Raimundo de Madrazo

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 29, 2018 in Јесенска

 

Ознаке:

Ратко Божовић О ЋУТАЊУ

У ћутању… човек постаје најближи себи и свом свету, свету своје слободе. А то што ћутање скрива подземне светове и подземне везе, у ствари, помаже му да спаси себе и постојећи свет. Контролисано од свог унутрашњег ока и своје активне тишине, ћутање брани човеков унутрашњи свет и тражи Аријаднину нит за излазак из белосветског лавиринта. Ћутање је најчудеснији поглед на свет, предуслов човековог тајновитог трагања и креативне осаме. То је удубљивање у његову свест и подсвест. Зато можемо рећи: човек који је заћутао можда је најфантастичније биће. Је ли по језик погубнији страх од казаног или осећање кривице због прећутаног?

 

vinogradov

Виноградов

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 16, 2018 in Божовић

 

Ознаке: ,

Милена Јесенска ПУТ ДО ЈЕДНОСТАВНОСТИ

Најчудније је од свега што једноставне ствари упознајемо тек на крају. Дајте детету да изабере између неукрашеног и украшеног предмета, сигурно ће изабрати украшени, а ако му дате да изабере између неколико предмета, узеће онај који је најмање једноставан. У центру града налазе се најскупље и најексклузивније продавнице у чијим су излозима сасвим једноставне, просте ствари. „Никакве су“, рекла би нека баба са села, „а коштају ко Светог Петра кајгана“. Како идемо ка предграђу , ватрена чежња за украсима расте: хаљине добијају дугине боје, волане, јефтине чипкице, на шеширима су тоне перја и вештачког цвећа, на посуђу се пресијавају најразличитије сличице, код цвећара нема цветова, само букети, у књижари разгледнице са војником, стихом и црвеном ружом. На селу уопште више не постоји ништа једноставно. На свему нешто виси, светли, на све је нешто прилепљено, све има неки украс, једноставној форми је увек нешто додато, сетите се само дечјих сламених шеширића са вештачким споменком, белим радама и машницом.

Дечја лица изгледају под њима тако проклето беспомоћна и тако зачарано глупа, да на први поглед са болом осетите колико ће једнога дана бити потребно унутрашње енергије таквом човечуљку да од дивљења према свом шеширићу препуном цветића стигне до љубави према једноставном шеширу од лепе сламе, а ко зна да ли ће му то икада уопште успети. Сећам се велике трагедије из свога детињства када ми је мајка узела плаворозе чешљић са вашара и дала ми плави од корњачевине. И како ме је мучила и понижавала матроска јакна док сам желела блузу са мноштвом трачица и чипке какву је имала Фанда, моја комшиница, која је са дванаест година имала фризуру и вештачке уметке, а у џепу сукње изгужвана писамца неког студента. А када схватим да је свако од нас прошао кроз такав бол, а касније доживео стварне шамаре судбине и унутрашње горке борбе и горка признања док није схватио лепоту и племенитост једноставности, и да је вероватно одједном изгледало као да је на свету којим је већ данима ишао, доживео нови свет; не могу а да не кажем нешто веома парадоксално: једноставност уопште није једноставна. Вероватно је то зато што у нама спава део живе, мозгом неконтролисане халапљивости дивљих несавладаних створова, какви смо некада давно били, и да за све и увек наше срце говори: Још, још, још! Не можемо да се зауставимо и увек се плашимо да имамо мало. Ако имамо много, плашимо се да ћемо изгубити. Ако изгубимо, плашимо се да нећемо поново добити. Увек се плашимо за имовину. У дубини душе је рупа која води ка још дубљем дну. Ако проживимо један сат срећно, вриштимо: још један сат. А ако имамо шешир, желимо на њему још и цвет. Ако имамо хиљадарку, хоћемо још једну, требају нам две стотине.

Не постоје мале и малецне особине. Мале и малецне особине уситниле су се од великих особина и без контроле испливале на површину. Све, баш све извире из унутрашњости и учити људе укусу, а оставити им неумерено срце, вероватно је исто тако смешно као ставити на себе сат, па прслук, а онда капут. Али, умереност је компликована особина и најтежа врлина, зато што подразумева унутрашњу сигурност. Нико се није родио сигуран, сигурност је лепа, она се осваја, заслужује, скупо плаћа, а састоји се, пре свега, од свесног и исправног оцењивања свих вредности. До ње долазе људи који су научили да губе без очајавања, који су научили да добијају, а да се не преједу и да тиме не пуне рупе своје халапљивости, људи који су научили да деле и коначно научили да сигурност човека није у поседовању материјалних ствари, него у поседовању широког срца. Широко срце се увек без грешке заустави код праве суштине ствари, а у свим ситуацијама, и маленим и важним, испитује најдубље и најпростије основе, испитује најдубље и најпростије основе.  Што дубље тражи, тим сужава круг открића и на крају се као магнет заустави код онога што је једноставно и што се подразумева. Боже мој, после колико борби и сукоба, после каквих лутања и пипања у мраку налазимо оно што је јасно као дан. То је светиљка којом треба да осветлимо свет. Треба се окренути и осветлити све ћошкове којима смо икада прошли, прегледати у њеној светлости све што смо икада видели, а онда темељно прегледати себе, поново, и на крају, и опет најмање још сто пута у почетку се у човеку распрше сви досадашњи појмови као прашина у зраку сунца. То је, пре свега, тешко и боли. Али, ако не попустите, све ће да се среди само од себе, све ће се сјединити у центрифугални покрет и све ће доћи на своје место. И ваше срце ће почети да изгледа као једноставно срце. Такво савршено срце имају неке жене које никада ни о коме не говоре ружно, све разумеју и имају снаге да се одупру, и ако нико и није свестан да оне то чине.

Ко једном научи да буде умерен у најдубљем смислу речи, никада, на пример, неће волети лажне бисере. Шта више, никада му више неће пасти на памет да би могао да их воли и ни у ком случају неће бити поносан што их не воли. Биће му тако нормално што их не воли, тако да за њега неће ни постојати на свету.

Наравно, вештачки бисери су сасвим безначајна ствар. Али, ако је у реду наш однос према безначајним стварима, колико ли је то тек наш однос према важним стварима?

Превод: Содја Зубанц

 

jesenska 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 14, 2018 in Јесенска

 

Ознаке: ,

Николина Дикић ЗАБОРАВ

2. награда на 13. поетском литерарном конкурсу „Мика Антић“

 

У плесу неизречених речи

Истина очију одлази

На пут ноћне славе

 

Док је у мислима била вечна

Поноћна љубав

Звездама исањаног неба

 

Сада бледи

Слутњом заборава

Над светлошћу новог дана

 

https://poetski-konkurs-mika-anti.webnode.com/news/finalisti-13-poetskog-konkursa-mika-anti%D1%9B/

 

nina

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 10, 2018 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Ознаке: , ,

Хелена Будимир ЈА МОГУ ДА БУДЕМ ЉУБАВ

1. НАГРАДА НА ПОЕТСКОМ ЛИТЕРАРНОМ КОНКУРСУ „МИКА АНТИЋ“

 

Кад бих била ваздух, могао би да ме удахнеш.

Струјала бих ти кроз тело. И кроз срце.

Знала бих шта осећаш.

Онда би ме издахнуо.

Не, ипак не бих могла да будем ваздух.

 

Када бих постала киша, волео би ме.

Падала бих по теби и упијала се у твоје кошуље.

У твоју косу.

Постала бих део твог мириса.

Али, када би ушао у топлу собу

Скинуо би кошуљу са себе.

Не, ипак не бих могла да будем киша.

 

Знам! Могла бих да будем љубав.

Да те целог испуним собом.

Од нокта до врха длаке на коси.

Да будем све што волиш.

 

Да, бићу ти љубав.

Само бих у њу могла да се претворим

И да таква уз тебе будем у сваком јутру

И у сваком твом сну.

 

https://poetski-konkurs-mika-anti.webnode.com/news/finalisti-13-poetskog-konkursa-mika-anti%D1%9B/

 

helena

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 10, 2018 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

 

Ознаке: , ,