Највећа лепота у човеку јесте хармоничност. Не мислим тиме на спољашњи изглед. Мислим на унутрашњу усклађеност и равнотежу негативних и позитивних особина у јединствену изражајну целину. […] Постоје људи које све раде савршено, потпуно складно и који могу толико да се савлађују и да сами себе не критикују, и да поседују пуно живе природности тако да никада не раде ништа што не разумеју. Зато никада нису ружни, зато што је ружна једино неспретна, смешна и незасита сујета. Они су целовити и имају савршену форму. Некада је имају свесно и знају да су је освојили, а некада имају узгред, али се увек крећу с дивном сигурношћу некога ко сваки пут уради оно право. Говоре исправно, поступају исправно, понашају се исправно и облаче се на прави начин. Можда никада нису прегледали модни часопис и можда нису имали ни толико времена ни пара да о томе брину. Али, њихова унутрашња организација је у свесном реду. Знају шта хоће и знају шта је добро желети. Све остало се природно подређује тој централној чистоти као код парне вршалице која самостално одваја плеву од зрна, ради усредсређено и за собом чисти и користи све наменски, у правом тренутку.
Све што човек чини зависи од његовог унутрашњег рада на себи. Како изгледа, како се креће, како носи одећу и како држи стопала, како се смеје и како стиска руку; све истиче из једног извора, из богатства и сређености унутрашњег живота. Одело не чини човека (колико је људи после рата желело да их одело учини човеком? А да ли им је то успело?). Скоро бих рекла да одело више открива него што скрива човека. Сигурна сам да истински вредан човек ништа не губи и кад је лоше одевен. Зато што има толико пуног, згуснутог, јединственог израза да је много лепши од човека који на себи има све пажљиво уштиркано, како треба. Уопште не желим да кажем да спољашњост није спољашњост, него последица унутрашњег. Човек са богатим и дивним садржајем реши проблем свог изгледа једноставно и лако и никада на себе не стави смешне и изгужване крпе, јер су му једноставност и сређеност потребне као ваздух. А људима лажних садржаја и људима без садржаја неће помоћи да буду лепи и префињени ни у најскупљем оделу. Ако на оделу не буде ни најмање грешке у шивењу, недостајаће нешто рукавима и кроју, нешто недефинисано што иначе зрачи из људи који нешто вреде. Како се оно каже: Кoме није Бог дао, у апотеци неће купити“.
Raimundo de Madrazo
