RSS

Месечне архиве: мај 2018

Војислав Карановић ДОДИРИВАЊЕ

Дани и ноћи у којима сам горео

Над страницама пуним топлог жагора,

Пролазак кроз пределе маште

Који су деловали стварније

Од предела кроз које сам ходао –

 

Шта ми је то донело?

И шта ми је однело

То додиривање света

Не само јагодицама прстију

Него и вршцима речи?

 

Грмљавину и хук ветра,

Звонки смех и кораке што замиру

Успевао сам да чујем у смени

Вокала и сугласника.

 

Шум крви мешао се

Са жамором реченица;

У телу кости и жиле пуцкетале

Као гране бачене у ватру.

 

Гледајући свет не само

Кроз зеницу ока

Него и кроз прозирна тела

Неких лепих речи,

Речи као: грана, зеница, ветар…

 

Да ли сам тако видео више,

Или сам видео мање?

 

Да ли сам уопште видео

Како изгледа то тело, свет,

Када је голо, када са себе

 

Скине сву одећу, све речи,

И мазно се промешкољи

У празнини?

 

Laurent Parcelier

Laurent Parcelier

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 28, 2018 in Карановић

 

Ознаке: ,

Анри Мишо МАГИЈА

Ставим јабуку на сто.

Уђем у јабуку.

Какав мир!

 

 

Из књиге У ЗЕМЉИ МАГИЈЕ, Реч и мисао, Београд, 1999.

 

jane palmer

Jane Palmer

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 20, 2018 in Мишо

 

Ознаке: ,

Љубомир Симовић О СЛИКАМА ВЛАДИМИРА ВЕЛИЧКОВИЋА

Да ли би овај свет могао још једном да разапне онога који долази да га спасе?

Да ли се овакав свет може спасти?

Да ли овакав свет уопште вреди спасавати?

Да ли тај још једном распети и од свега уморни Христос може још једном да искупи све наше грехове?

Да ли се до распећа стигло зато да би се од њега, још једном, све почело, или да би се на њему, у мукама, без наде у Васксрење, све дефинитивно завршило?

Да ли нас ово сликарство упозорава да је апокалипса једино до чега ова цивилизација, ако настави смером којим је кренула, може стићи?

Да ли су ова питања одговор?

 

V-Velickovic

velickovic 5

velickovic 4

velickovic 3

velickovic 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 11, 2018 in Симовић

 

Ознаке: ,

Новица Тадић ПЕСМА

Песма је камени гроб.

 

Ти се сам распни

и сиђи у њега, ако знаш.

 

тадић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 10, 2018 in Тадић

 

Ознаке: ,

Сибе Миличић САН СВЕМИРА

Легох на ноћно поље, усред мирисног цвећа
И сна рукама нежним затворих свести врата:
Сазнати шта је тајна, загробна, вечна срећа
Помоћу сна доброга, најближег смрти брата.

Ал зашто сан да није најверна смрти слика?
О, колико немира са оне стране свести!
У сну, из свега бију хучни потоци крика,
Свему около мене сан носи болне вести!

Нит траве сања српа месечевог сечиво,
Дебло змајевски пламен што га ништи до праха,
Птица крваву стрелу неодољног замаха,
Ружа сломљено срце, болно, неизлечиво.

Лептир сни да га јури безброј мирисног цвећа,
А крин да неће никад достићи рухо цара,
Море да је пољана с безбројем четинара,
Чемпрес да је огромна, згашена, црна свећа,

Јагње залудну жртву врх лажнога олтара,
Галеб да га убије стрела пламеног сунца,
Облак да залуд чезне да се једном одмара,
Долина да јој прети терет гордог врхунца.

Зрно песка сни да је свршетак једног света,
Корен да је нестижно срце храниље земље,
Извор да није конац сваке пламене жеље,
Оток да никад неће пучином да се шета.

Рибар сања страхотне чељусти гладних риба,
Тежак да бива гроздом библијског Ханаана,
Девојка сања цветак, у колевци га зиба,
Младић гине од змаја сред пештерског му стана.

Сулудо, у сну, круже сазвежђа многобројна:
Пламени монограми богиња и богова,
И снију да су страшна, ватрена кола бојна
С којих прелећу стреле снагом светлих лукова.

А ја, лежећ без свести усред ноћнога поља,
Снивам да се претварам у овај немир света,
И док се, прут танани, прелама моја воља
Живим живот пун страха свих бића, сваког цвета.

 

milicic

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 10, 2018 in Миличић

 

Ознаке: ,

Мишел де Монтењ ДА ЧУВСТВО ЗА ДОБРО И ЗЛО ЗАВИСИ У ПРИЛИЧНОЈ МЕРИ ОД НАШЕГ МИШЉЕЊА О ЊИМА

„Наша поимања и бола и уживања су као у размажених жена: толико смо уљуљкани и размекшани да ни убод пчелиње жаоке не можемо да отрпимо без јаука… Све се своди на то да треба самим собом да овладаш.“ (Цицерон, Тускулске расправе, 2.22)

Људе (каже једна грчка изрека) муче мишљења која они имају о стварима, не саме ствари. Била би то постигнута знатна тачка у олакшавању нашег јадног људског стања, када би неко могао да установи ову поставку истинитом баш свугде. Јер ако зла имају прилаза у нас само путем нашег расуђивања, чини се да је у нашој мођи да их презиремо или их окренемо на добро. Ако се ствари предају нама на милост и немилост, зашто да не располажемо њима, или да их прилагодимо нама у корист? Ако оно што ми зовемо злом и муком није ни зло ни мука по себи, него му само наша уобразиља даје ту особину, у нама је да њу променимо. Те, имајући избора, ако нас нико не присиљава луди смо преко сваке мере што се слепо везујемо за гледиште које нам изазива највећу муку. […] Дакле, да оно што ми називамо злом није то по себи, или барем, какво год да је, да од нас зависи да му дамо други укус, и друго лице, јер се све своди на једно, погледајмо да ли је одрживо.

Да првобитна бит тих ствари којих се плашимо има моћи да се тако самосвласно настани у нама, она би се настанила једнако и исто у свима. Јер људи су сви једне врсте и, осим више и мање, снабдевени су једнаким оруђем и инструментима за поимање и расуђивање. Али разноликост наших мишљења о тим стварима јасно показује да она улазе у нас само споразумно. Онај их смести можда код себе у њиховој правој бити, али хиљаде других дају им код себе нову и супротну бит.

Зашто од толико говора који на различите начине уверавају људе да презиру смрт и да подносе бол, не налазимо неки који би био делотворан за нас? И од толико врсти уобразиља које су увериле другог, зашто да свак не примењује за себе ону која је најближа његовој нарави? Ако не може да створи јаку лекарију и апстерзивну, да би искоренио бол, барем да узме неку ленитивну, да би га ублажио.

Уосталом, не можемо умаћи од филозофије како бисмо прекомерно дали значаја тежини болова и људској слабости. Јер, човек је присиљава да се пребаци на оне необориве утуке: ако је лоше живети у нужди, није никаква нужда. Никоме није тешко зло трајало до његовом грешком. Ко нема срчаности да истрпи ни смрт ни живот, ко неће ни да се одупре ни да бежи, шта да му се ради?

Превод: Изабела Константиновић

ОГЛЕДИ, Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

citanje

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 4, 2018 in Монтењ

 

Ознаке: , , ,

Милош Црњански КАД СЕ ПОЧНЕ СТАРИТИ…

Кад се почне старити, једино мисао људска почиње да се чини узвишена. Размишљања постају важнија и од личног успеха и од личне својине.

Укратко: пре него што одем из Рима, желео бих да сазнам шта је права срећа људска и зашто је тако кратка. У сваком случају, знам већ да стварност није нимало једноставна. Она долази и испред, и иза, сна.

 

КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА I, Лагуна, Београд, 2015.

 

crnj 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 2, 2018 in Црњански

 

Ознаке: , ,