Перо Зубац НЕКО ДРУГО МОРЕ

Неко друго море

јутром ти освиће под

окнима.

 

Нека друга рука

у сну ти купине на

длану приноси.

 

Неко друго лице у

твојој бистрој се зени

огледа.

 

Неко друго ухо из

сна твога,

музику за твоје ухо

избира.

 

Нека друга сенка витку

твоју сенку подневом

дотиче.

 

Али нико други у твом

сну

не усни

а да у

будном оку осване.

 

 

 

Муамер Халиловић ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП АЛИ САМО ЗА ОНЕ ЉУДЕ КОЈИ ГА ТАКО ПОСМАТРАЈУ

Нисам дуго чекао аутобус, али сам зато тешко ушао у њега. Била је велика гужва. Много људи на једном месту, различитих профила, различитих амбиција и различитих погледа на свет – то се могло приметити одмах, на први поглед. Сви су живели у својим световима који су се међусобно подударали, али се никада нису потпуно преклапали. Људи су заправо попут кругова разних површина. У неким аспектима се повезују и стварају друштво, али ипак, свако има свој одвојен свет.

Неки су имали слушалице у ушима, што им је контакт с околином чинило још отежанијим. Људи су веома занимљиви. Када су усамљени тугују и пате што нису у друштву с другима, а када су у друштву, покушавају да се колико-толико изборе изборе за приватност, или да будем прецизнији, за своју самоћу. А ја их не разумем ни у првом ни у другом случају. То и јесте један од извора њихове несреће. Уместо да искористе благодати тренутка у којем су, они размишљањем о ономе што тада не поседују – а свакако не може се све поседовати истовремено – изгубе могућност да уживају у свом животу. Живот је леп, али само за оне људе који га тако посматрају. Познајем људе који су одрасли у међусобно веома сличним околностима и који и сада имају зачуђујуће сличан статус у друштву. Но, један је срећан у свом животу, други потпуно незадовољан и повучен. Дакле, да ли ћемо бити задовољни или не, у великој мери јесте ствар нашег избора.

 

Из књиге СУНЦЕ У СЕНЦИ, Центар за религијске науке Ком, Београд, 2018

 

 

МОРАМО ТРАЖИТИ У СЕБИ НЕКУ СВЕТИЉКУ…

***

У општој помрчини, морамо тражити у себи неку светиљку, жижак или кандило, ако нема изгледа да пронађемо или створимо властито мало сунце да нас изнутра обасјава, греје и држи.

 

Зоран Видојевић

 

 

Из књиге Ђура Шушњића ОГЛЕДИ О СКРИВЕНОЈ СТРАНИ СТВАРИ, Службени гласник, 2012

 

Никос Казанцакис ДОЖИВЉАЈИ АЛЕКСИСА ЗОРБАСА (одломак)

***

Случајни сусрет окончао је мој дотадашњи промашени живот. Доста сам касно сусрео тога старца коме је успело да спасе у мени све оно невидљиво. Није се догодио неки велики преокрет, нити нека потпуна промена у мом  држању, или неко „распрснуће“, или нека „обнова“. Било је већ прекасно. Тако Зорбас, уместо да постане високи светли узор у мом животу, пада и постаје књижевна и горка тема, због које сам замрљао неколико арака папира.

Та огромна пишчева предност да пружи уметнички облик животу испуњава га многим погубним душевним борбама. И тако се душа потпуно смирује кад нађе одушка за јаку бол што је у њој настала. Пошто се душа ослободи, тад више не трпи, него осећа потребу да се сама бори, да ступи у животну борбу и да у њој учествује. Штавише душа је поносна што се појавила та бол, па жели рећи своје, а истом се онда угасити.

Душа не воли да буде усамљена и горда. Даје све од себе како би извршила велико дело; схвата неодложни тренутак у коме сама у том безграничном времену добија месо и крв. Тада се брзо преображава за целу вечност. Иако то нисам хтео, догодило се баш обрнуто. Он је утицао да се с временом почео у мени кристалисати мит о Зорбасу.

Почело је тајанствено обликовање у мојој унутрашњости. Био је то у почетку као немир, ватрено задовољство и неподношљивост, као да је у моју крв продрло неко страно тело, па се мој организам почео борити да га савлада и уништи, настојећи да га асимилује. Почеле су око тог заметка кружити речи, да би обликовале и отхраниле тај плодни зачетак. Кад су ишчезле мисли што заслепљују, појавиле су се нестале радости и горчине, живот се испунио ведрином. Све је то омогућило рађање приче о Зорбасу.

 

Никос Казанцакис, Издавачко предузеће Рад, Београд, 1969

 

Σπύρος Βασιλείου

 

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, Свест о животу је изнад живота, познавање закона среће је – изнад среће („Сан смешног човека“)

…Казао сам да сам заспао неприметно и чак као да сам и даље размишљао о истим питањима. Одједном ми се приснило да узимам револвер и, седећи, нишаним право у срце – y срце, а не у главу; а раније сам одлучио да обавезно пуцам у главу, и то у десну слепоочницу. Пошто сам уперио цев у груди, причекао сам секунду или две, и одједном су се моја свећа, сто и зид преда мном покренули, зањихали. Брзо сам опалио.

У сну ви понекад падате са висине, или вас кољу, или туку, али никада не осећате бол, осим ако се доиста некако сами повредите у кревету, тада ћете осетити бол и готово увек се пробудите од бола. Тако је било и у мом сну: нисам осетио бол, али ми се учинило да се од пуцња све у мени срушило, све одједном угасило и око мене све постало страхотно црно. Као да сам ослепео и онемео, и лежим на нечем тврдом, испружен, наузнак, ништа не видим и не могу учинити ни најмањи покрет. Око мене се крећу и вичу, грми басом капетан, вришти газдарица одједном опет прекид: мене већ носе у затвореном мртвачком сандуку. И ја осећам како се њише сандук и размишљам о томе, и одједном ме, први пут, фрапира мисао да сам, ето, умро, коначно умро, знам то и не сумњам, не видим и не крећем се, али осећам и размишљам. Међутим, брзо се мирим са тим и, по обичају, као у сну, примам стварност без поговора.

Исто, мене закопавају у земљу. Сви одлазе и ја остајем сам, апсолутно сам. Не мичем се. Када сам раније, на јави, замишљао како ће ме сахранити y гроб, увек сам са гробом повезивао само осећај влаге и хладноће. Тако сам и сада осетио да ми је веома хладно, нарочито врховима прстију на ногама, али ништа више нисам осетио. Лежао сам, и чудно ништа нисам очекивао, сматрајући да мртвац нема шта да чека. Али било је влажно. Не знам колико је времена прошло – сат, неколико дана, или много дана. И одједном на моје лево затворено око канула je кап воде која је процурила кроз кров сандука; за њом, минут касније – друга, затим кроз минут – трећа, тако даље, и тако даље, стално после једног минута. Дубоки гнев је одједном плануо y мом срцу, и ја сам одједном осетио у њему физички бол. „To je моја рана“ – помислио сам – „то је пуцањ, тамо је куршум…“ А кап је капала сваког минута и право на моје склопљено око. И ја сам одједном повикао, не гласом, јер сам био мртав и нем, већ свим својим бићем, господару свега што се дешавало са мном:

– Ма ко да си, али ако постојиш и ако постоји нешто разумније од овога што се сада дешава, онда му дозволи да буде и овде. Ако ми се светиш за моје неразумно самоубиство ругобом и бесмислом даљег битисања, онда знај да се никакво мучење, које би ме задесило, не може мерити са презиром који ћу немо осећати у току милиона година мучеништва!

Завапио сам и ућутао. Готово цели минут трајало је дубоко ћутање, чак је још једна кап канула, али ја сам знао, безгранично сам и непоколебљиво веровао и знао да ће се одмах обавезно све променити. И гле, изненада се створио мој гроб. Истина, не знам да ли је био отворен и раскопан, али мене је зграбило неко тајанствено, незнано биће и ми смо се одједном нашли у васиони. Одједном сам прегледао: била је дубока ноћ, и још никад, никад није било такве таме! Летели смо у простору већ далеко од Земље. Нисам ништа питао оног који ме је носио чекао сам и био поносан. Уверавао сам себе да се не плашим, и обамирао од усхићења при помисли да се не бојим. Не сећам се колико смо времена летели и не могу ни да замислим: све се одвијало тако, као увек у сну, када прескачеш простор и време, законе постојања и разума, и заустављаш се само на тачкама за којима срце чезне и снева. Сећам се да сам одједном угледао у тами једну малену звезду. „Је ли то Сиријус?“ нисам издржао и упитао сам неочекивано, јер нисам хтео ни о чему да питам. „Не, то је она иста звезда коју си видео међу облацима, када си се враћао кући“, одговорило је биће које ме је носило. Знао сам да је имало људски лик.

Чудна ствар, нисам волео то биће, чак сам осећао према њему дубоку одвратност. Очекивао сам апсолутно непостој ање и зато сам пуцао у срце. И ето, ја сам y рукама бића, које, наравно, није људско, али које постоји, живи: „А, значи, постоји и загробни живот!“ помислио сам са чудном лакомисленошћу сна, али суштина мог срца била је са мном y свој својој дубини: „Ако треба поново постојати“ помислио сам, и „живети опет по нечијој неприкосновеној вољи, онда нећу да ме победе и понизе!“ – „Ти знаш да се бојим тебе, и зато ме презиреш„, рекао сам изненада свом сапутнику; нисам се могао уздржати од понижавајућег питања, y коме је било признање, и осетио сам y свом срцу понижење, као убод игле. Он није одговорио на моје питање, али ја сам одједном осетио да ме не презиру и да ме не исмевају, да ме чак не сажаљевају, и да наш пут има непознат и тајанствен циљ, који се тиче само мене.

Страх је растао у мом срцу. Али са мукама нешто је тихо прелазило од мог ћутљивог сапутника на мене, и као да је продирале y мене. Летели смо у мрачном и непознатом простору. Одавно већ нисам видео сазвежђа позната мојим очима. Знао сам да постоје у небеском пространству такве звезде чија светлост стиже на Земљу тек за хиљаде и милионе година. Можда смо прелетали та пространства. У страшној тузи која је мучила моје срце очекивао сам нешто. И одједном, потресло ме једно познато осећање и снажно ме мамило некуд: изненада сам угледао наше Сунце!

Знао сам да то не може бити наше сунце, које је родило нашу земљу, да смо бескрајно удаљени од нашег Сунца, али сам однекуд свим својим бићем осетио да је то апсолутно исто такво Сунце као и наше, његово понављање и двојник! Слатко осећање привлачности измамило је одушевљење у мојој души: завичајна сила света, оног у коме сам се родио, одјекнула је у мом срцу и васкрсла га, ја сам осетио живот, ранији живот, први пут после смрти и гроба.

Али ако је то Сунце, ако је то сасвим такво Сунце као што је наше повикао сам – Где је онда Земља? – Мој сапутник показа ми малену звезду, која је сијала у тами смарагдним сјајем. Летели смо право ка њој.

– Зap су могућа таква понављања у васиони, зар је такав закон природе?… И ако је то тамо Земља, је ли она исто онаква Земља као што је наша… сасвим онако несрећна и сиромашна, али драга и вечно вољена, која, као и наша, изазива исто онакву болну љубав и у најнезахвалнијој својој деци?… викао сам, потресен неодољивом и одушевљеном љубављу према завичајној, старој Земљи, коју сам напустио. Лик јадне девојчице коју сам увредио пролетео је преда мном.

– Све ћеш видети – одговорио је мој сапутник и нека туга се осетила у његовим речима.

Али ми смо се брзо ближили планети. Она је расла пред мојим очима, ја сам већ назирао океан, обрис Европе, и одједном је у мом срцу плануло осећање велике, свете љубоморе: „Како може постојати слично понављање и ради чега? Ја волим, ја могу волети само ону Земљу коју сам напустио, на којој су остали млазеви моје крви, када сам, незахвалник, пуцао у срце и угасио свој живот. Али никада; никада нисам престао да волим ту Земљу, и чак оне ноћи, растајући се са њом, можда сам је волео болније и снажније него икад раније. Има ли мука на овој новој Земљи? На нашој Земљи ми истински можемо волети једино са мукама и само у мукама! Ми другачије не умемо да волимо и не знамо за другачију љубав. Ја хоћу муке да бих волео. Ја хоћу, ја сам жељан, овог тренутка да љубим, да обливам сузама само ону Земљу коју сам напустио, и нећу, не прихватам живот ни на каквој другој!„…

Али сапутник ме је већ оставио.

Одједном, сасвим неприметно, стао сам на ту другу Земљу, у јаркој светлости сунчаног дана, дивног као рај. Стајао сам, мислим, на једном од оних острва која на нашој Земљи чине Грчки архипелаг, или негде на обали копна близу овог архипелага. O, све је било исто онако као код нас, само је све било озарено неким празником и великом, светом, најзад оствареном победом.. Нежно смарагдно море тихо је запљускивало обале и љубило их са љубављу, очевидном, видљивом и готово свесном. Високо, дивно дрвеће расло је у свој раскоши својих боја, а безбројни њихови листићи уверен сам – поздрављали су ме својим тихим, нежним шумором, и као да су изговарали неке речи љубави. Бујна трава се пресијавала јарким и мирисним бојама. Јата птица су летела у ваздуху и, не бојећи се мене, слетеле ми на рамена, на руке, и радосно ме миловале својим драгим, дрхтавим крилцима.

И најзад сам упознао људе ове срећне земље. Они су ми пришли, окружили ме и љубили. O, како су били дивни, деца сунца, деца свог сунца! Никада на нашој земљи нисам видео такву лепоту у човеку. Једино би се y нашој деци, у најмлађим годинама њихова узраста, могао наћи далеки и слаби одсјај ове лепоте. Очи ових срећних људи сијале су ведрим сјајем. Њихова лица била су озарена разумом и неким сазнањем пуним спокоја, али та лица била су весела. У гласовима и речима ових људи одјекивала је детиња радост.

О, ја сам одмах, од првог погледа њихових лица, схватио све, све! То је била земља неоскрнављена грехом, на њој су живели безгрешни људи, живели су у онаквом рају у каквом су живели, по предању целог света, наши прародитељи који су погрешили, само са том разликом што је овде цела земља била рај. Радосно се осмехујући, ови људи су се окупљали око мене и миловали ме. Одвели су ме к себи и свако је желео да ме умири. О, они ме ништа нису питали, али као да су већ све знали, тако ми се чинило, и желели су да што пре уклоне патњу са мог лица.

(…)

Било је већ јутро, то јест још није свануло, али било је око шест сати. Пробудио сам се у истој фотељи, свећа је потпуно догорела, код капетана су спавали, и у целом нашем стану била је ретка тишина. Пре свега, скочио сам изузетно зачуђен; никада се мени ништа слично није догађало, чак ни такве ситнице: још никада, на пример, нисам заспао тако у фотељи. И одједном, док сам стајао и долазио к себи – угледао сам пред собом свој револвер, готов, напуњен – али ја сам га оног тренутка одгурнуо од себе! О, сада хоћу живота, живота! Подигао сам руке и обратио се вечној Истини; нисам се обратио, већ заплакао: одушевљење, неизмерно усхићење обузимало је цело моје биће. Да, живота и – проповеди! За проповед сам се одлучио тог тренутка и, наравно, за сав живот! Идем да проповедам, желим да проповедам – а шта? Истину, јер сам је видео, видео сам је својим очима, видео сву њену славу!

И ето, ја отада и проповедам! Поред тога – волим све, а оне што ме исмевају више него све остале. Зашто је то тако – не знам и не могу да објасним, али нека тако и буде. Они кажу да ја већ сада грешим, наиме, ако већ и сада тако грешим, шта ће тек бити даље? То је сушта истина: ја грешим и можда ће касније бити још горе. И наравно, погрешићу неколико пута док не нађем начин како да проповедам, то јест којим речима и каквим делима, зато што је то веома тешко извршити. Ја и сада видим све јасно као дан, али чујте: ко не греши?!

А ипак сви иду ка једном те истом циљу, бар сви теже једном те истом – од мудраца до последњег разбојника – само разним путевима. То је стара истина, али ево шта је у њој ново: ја не могу много погрешити! Зато што сам видео истину, видео сам и знам да људи могу бити дивни и срећни, не губећи способност да живе на земљи. Ја нећу и не могу веровати да је зло нормално човеково стање. А ето, они сви ову моју веру и исмевају. Али како да не верујем: ја сам видео истину – нисам је открио умом, већ видео, видео, и њен живи лик испунио је моју душу заувек.

Видео сам истину у тако потпуној целовитости и не могу веровати да ње не може бити у људи. Дакле, како ћу погрешити? Наравно, застранићу, чак и неколико пута, и можда ћу, чак, говорити туђим речима, али не дуго: живи лик оног што сам видео биће увек са мном, и увек ће ме исправити и упутити. О, ја сам крепак и свеж, и идем, идем, макар трајало – хиљаду година.

Ја сам хтео, знате, у почетку, чак, да сакријем да сам све њих искварио, али то је била грешка – ето, прва грешка! Али истина ми је дошапнула да лажем, сачувала ме и указала ми пут. Али како да остваримо рај – не знам, зато то не умем да објасним речима. После сна, изгубио сам речи. Бар главне, најпотребније речи. Али не мари: ја ћу поћи и непрестано ћу говорити, неуморно, зато што сам ипак својим очима видео, иако не умем да испричам шта сам видео. Али то исмевачи и не разумеју: „Сањао“, кажу, „бунило, халуцинација.“ Ех! Зар је то мудрост? А они се поносе! Сан! Шта је сан? А зар наш живот није сан? Рећи ћу и више: нека, нека се то никада не оствари, и нека не буде раја на земљи (јер ја то разумем!) – ја ћу ипак проповедати.

А међутим, то је тако једноставно: за један дан, за један сат би се све уредило! Главно је – воли друге као себе, ето шта је главно, и то је све, више ништа не треба: одмах ћеш наћи начин да се све организује и среди. Па ипак, ово је само – стара истина коју су билион пута понављали и читали, али се није укоренила на земљи! „Свест о животу је изнад живота, познавање закона среће је – изнад среће“, ево са чиме се треба борити!

И борићу се. Ако само сви буду хтели, одмах ће се све средити. А ону девојчицу сам нашао… И поћи ћу да проповедам! Поћи ћу!

 

Ф. М. Достојевски, „Сан смешног човека“, Руси у Богу: антологија руске духовне поезије, избор Здравко Шћепановић, „Панонске нити“ – Крушчић, „Бернар“ – Београд, 2014, стр. 437–445.

Преузето са блога: https://santamarijadellasalute.blogspot.com/

 

 

Мишел де Монтењ О НАСТАВНИШТВУ (одломци)

***

Брига и трошак наших очева има за циљ једино да нам главу снабде знањем: просуђивањем и врлином, мало ко је чуо. Узвикните о неком човеку нашем свету: „О ученог ли човека!“ И о другом: „О доброг ли човека!“ Неће пропустити да скрене поглед с уважавањем према оном првом. Био би ту потребан и трећи телал: О тешких ли глава! Радо се распитујемо зна ли што грчког или латинског? Пише ли у стиху или у прози? Но да ли је постао бољи или мудрији, то беше главно, а баш то остаје последње. Требало је распитивати се ко је боље учен, а не ко је више учен. Трудимо се једино да напунимо меморију, а расуђивање и савест остављамо шупље. Као што птице крећу да траже зрневље, па га односе у кљуну а не опробају га пре него што би нахраниле њиме своје младунце: тако наши наставници поткрадају знања из својих књига, и спусте га тек само на крај усана, да га избаце и спусте низ ветар.

 

***

Ми складиштимо код себе туђа мишљења и знање, и то је све. Треба их учинити нашима. Личимо управо на оног који би у потрази за ватром пошао да је потражи код свог суседа, па када би тамо нашао како лепо и јарко пламти, он би се зауставио да се тамо греје, не сећајући се више да однесе ватре својој кући. Шта нам вреди трбух пун јестива, ако се не свари, ако се не преиначи у нама? Ако нас не развије и оснажи? Мислимо ли ми да би Лукул, кога су књиге учиниле и усавршиле у тако великог војсковођу без претходног искуства, примао њих на наш начин? Ми се тако много препуштамо туђим рукама, да упропашћујемо своје снаге. […] Дионисије се ругао граматичарима који воде бригу и распитују се о недаћама Одисејевим а не познају своје сопствене; музичарима који усклађују своје фруле а не усклађују владање у животу; говорницима који се уче да о правди говоре, не да је чине. Ако нам се отуд душа не покрене крепкије, ако нам отуд није расуђивање здравије, исто тако бих драге воље да је мој школарац провео време на лопталишту, барем би тело постало чилије. Видите га како се отуда враћа, после петнаест-шеснаест уложених година, ничег неспособнијег од  њега за улазак у посао. Све што ту препознајете као више, то је да су његов латински и његов грчки учинили охолијим и више уображеним него што је био кад је од куће кренуо. Требало је да отуда донесе душу пуну, доноси је само надувену; и само ју је надуо уместо да је увећа.

 

Мудрац је узалуд мудар, кад себи помоћи не зна (Цицерон, О дужностима).

 

Превод: Изабела Константиновић

 

ОГЛЕДИ. Књига прва. Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

 

ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ

***

Улога песника је да каже не оно што се заиста догађа, већ оно што би могло да се деси у категорији вероватног или нужног. Предност треба дати оном што је немогуће али што не може да убеди… Немогуће које може да убеди пожељније је од нечег што не може да убеди, па било оно и могуће.

Аристотел

 

***

Поезија, и уметност уопште, јесте наговештавање. Као таква, она може бити делом превазиђена разумским искуством. Али уметничко дело самом својом суштином наговештава оно што ће вечно измицати искуственој провери.

Гете

 

***

Поезија никад нема сврху изван себе, иако изван себе побуђује осећање које је у њој самој… Ниједна врста песништва није мање од ње подређена принуди. Њој су најсмелија одступања од уобичајеног следа мисли дозвољена, јер је ту важно само да има неке повезаности у души песника или слушаоца, а не објективно изван ње.

Шелинг

 

***

Песник није учењак који људима нуди објективан поглед на свет. Него човек, који им датује свој, субјективни доживљај света. Кад он отвори уста осећамо да смо у близини тајне, која је неизрецива у научним појмовима.

Шушњић

 

***

Песник не излаже неко учење и не разрађује неку идеју о свету, већ ствара утисак и низ духовних стања која релазе једно у друго без оштрих резова и ломова, осећањима и искуствима која се тешко могу одредити и разврстати, повезати у систем и објаснити теоријом.

Шушњић

 

***

Наше мишљење треба јако да мирише – онако као што житно поље мирише за летњих вечери. Колико нас данас има чула за тај мирис?

Хајдегер

 

***

Песме воле само деца и мудраци. Први у песничким мислима виде шарене слике, а други у тим шаренима сликама виде дубоке мисли.

Дучић

 

***

О песницима се могу рећи или само обичне ствари, или само необичне заблуде; зато ко о њима не каже оно прво, у опасности је да каже само оно друго.

Дучић

 

***

Песма је чудесно ткање, које има своју основу и своју потку. Овде је ткање метафора за преплитање видљивог и невидљивог, стварног и могућег, људског и божанског. Песник не може да прихвати чињеницу да су ова два света тако раздвојена и страна, од тела одвојена глава: у његовом духовном оку могу се видети зачуђеност и питања. Зато он у својим песмама сабира, повезује и уједињује, јер је данашњи свет опседнут разликама и деобама.

Шушњић

 

***

Песници су смртници који, озбиљно певајући о богу вина, слуте траг одбеглих богова, остају на њиховом трагу и тако сродним смртницима крче пут ка обрту… бити песник у оскудно време значи: певајући пазити на трагове одбеглих богова. Зато песник у време светске ноћи изриче оно што је свето.

Хајдегер

 

Из књиге Ђура Шушњића, ОГЛЕДИ О СКРИВЕНОЈ СТРАНИ СТВАРИ, Београд: Службени гласник, 2012.

 

Ogist Roden

 

Виктор Франкл ЖИВОТ, ДАКЛЕ, ИМА СМИСАО…

***

Живот, дакле, има смисао и задржава га до краја. Али од пресудног значаја за живот сваког појединца је да се преда том смислу. Јер поука коју сам ја добио у концентрационим логорима и коју су, у међувремену, потврдила психијатријска истраживања на ратним заробљеницима је следећа: шансу да преживе имали су углавном они који су били психолошки усмерени на будућност, на неки задатак који треба да испуне у будућности, на смисао чије остварење их је у неку руку очекивало,  или на неку особу која их је чекала с љубављу…

И питам се не би ли све то могло да се прошири изван појединачног људског живота човечанства у целини. Можда је истина да и човечанство има своју шансу да преживи атомско доба једино ако се људи, и сви народи, окупе на заједничким задацима, иако сви буду захваћени не само оним што логотерапија назива вољом за смислом већ и заједничком вољом за једним заједничким смислом?

Из увода књиге: Виктор Франкл ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ Тражење смисла живљења, ИП Жарко Албуљ Београд, 2014

 

Laurent Parcelier