RSS

Месечне архиве: јул 2018

Плутарх О СУЗБИЈАЊУ СРЏБЕ И ГНЕВА (одломак)

Сула: Мислим, Фундане да сликари живописци паметно раде кад кад своје радове почешће прегледају и проверавају пре но што их коначно заврше; јер кад се мало удаље од свог дела, па се опет с времена на време мало осврну, они га виде новим очима и спремни су да примете и најмање одступање од оригинала – нешто што би напрегнут и заморен поглед  лако превидео. Чове, међутим, не може из себе да изађе и да прекине континуитет свести о себи, па да се опет после извесног времена опет у себе врати – зато је то главни разлог што сваки од нас више греши кад суди о себи самоме, него кад суди о другима. То би можда могло на други начин да се реши – да човек с времена на време узме на посматрање своје пријатеље, а истовремено и они њега, не да се утврди да ли је нагло остарио, ни да ли се боље или лошије држи, него зато да се преиспита његова нарав и владање, да ли је временом стекао неку добру особину или се неке лоше ослободио.

Фундан: … Мудро је оно рекао Мусоније Руф да ко хоће на миру да проживи своје дане, треба непрекидно да се лечи. Међутим, мислим да разум – а он се у лечењу користи – не треба после излечења ишчистити из организма, као кад човек узме биљку чемерику ради чишћења, него га треба задржати у души, да чува и води рачуна о нашем расуђивању. Он у ствари и не делује као лек, него пре као здрава храна, даје снагу и повољно утиче на опште стање, само ако се човек њиме редовно служи. А где се ускомешају и надигну страсти, ту савети и опомене слабо и споро делују, баш као што и у нападу епилепсије мирисне соли не доносе излечење, него само болесника призивају свести. Истина, извесне страсти чак и кад су на врхунцу, ипак хоће мало да устукну и попусте под разумом који споља покушава да пружи помоћ али кад је у питању гнев тај не само да истерује памет па сам дивља страшно, него баш начисто баца разум из куће и закључава врата. То ти је као кад избије пожар и све се унутра ускомеша од тутњаве и дима, те заједно са кућом страдају од ватре и укућани јер не виде и не чују помоћ која им се нуди. Или ово: лађа коју су морнари у бури напустили на широком мору има више изгледа да добије однекуд кормилара, него човек који се тресе од љутине и беса да прихвати туђе мишљење, осим ако је свој ум и разум унапред на то припремио. Јер као што они који очекују да се нађу у опсади, а изгубили су наду да ће им неко притећи у помоћ, прикупљају и стављају на страну основне потребе, тако исто сваки човек треба да унапред скупља и слаже у своју душу корисне савете против гнева и љутине, које нуди филозофија, јер у тренутку кад му такви савети буду највише потребни, он неће бити у стању да их лако схвати и примени. Кад се гнев разбукти, душа од тутњаве не чује ништа споља – осим у случају да јој сопствени разум унутра, као заповедник над веслачима, стоји у приправности и добро пази какве заповести издаје. Разгневљена душа. Чак и ако чује, спрезиром одбацује све што јој се мирно и с благошћу каже, а кад јој се противречи, она се само још више горопади. Гнев је охол и својевољан и не да се од другога помакнути с места, но као власт окрутног тиранина може да се сруши само изнутра, уз помоћ некога ко је ту рођен и ту живи.

 

Превела: Челица Миловановић

 

О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

кизилова

Кизилова Екатерина Викторовна

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31 јула, 2018 in Плутарх

 

Ознаке: , , , ,

Фридрих Хебел ТИ И ЈА

 

Снисмо једно о другом,

Тог сна нас пробуди моћ,

Живимо да се волимо

Па тонемо натраг у ноћ.

 

Из твога сна ја крочих,

Из мог си крочила ти,

Мремо када се једно

с другим потпуно сли.

 

Кап трепти до капи на крину,

Чисто и обло сја,

У једно се стапају, тону

До самог чашкиног дна.

 

Препев: Бранимир Живојиновић

 

СА ВРХОВА СВЕТСКЕ ЛИРИКЕ. Препеви. Српска књижевна задруга, Београд, 2006.

 

ti i ja 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 јула, 2018 in Хебел

 

Ознаке: , ,

Јохан Волфганг Гете ГОДИНЕ СУ ТИ, КАЖЕШ, ОДУЗЕЛЕ…

„Године су ти кажеш одузеле

већ много, тебе више не веселе

ни чулне игре нити спомињања

на минула прељупка забављања

да уздуж и попреко свуд крстари,

ни за то срце више не мари;

чак ни одозго части добијене,

признања, хвале, радосно стечене.

Не кључа више због сопственог дела

радост, нитʼ хајеш за прегнућа смела!

Не знам шта још ти нарочито оста.“

 

Оста идеја, љубав! То је доста!

 

Препев: Бранимир Живојиновић

 

СА ВРХОВА СВЕТСКЕ ЛИРИКЕ. Препеви. Српска књижевна задруга, Београд, 2006.

 

berthe morisot

Berthe Morisot

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јула, 2018 in Гете

 

Ознаке: , , , ,

Србољуб Митић ВОДА

Ти увек о белим тополама сањаш

о водо, а ја увек сањам твоју бистрину

и твоје врбе, жута ресања.

И твоју ноћ, твоје сенке и месечину.

 

Утонуо између лелујавих топола у теби

нисам нашао свој одјек о, водо тајно.

Носиш ме, носиш распарчаног бескрајно.

 

И ја сваку ноћ погинем од месечине

што те сребри.

 

voda 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 јула, 2018 in Митић

 

Ознаке: ,

Србољуб Митић СТИЛИТИ

 

Трајем човек

Ко онај на стубу

Суочице

Сваком невремену

 

Где не има

Оца ни стараца

Нити има

Смејне деце слатке

 

Где не има

Дуба гранатога

Нити има

Хлада нит уклона

 

Разочи се

Око на припеци

Са свих страна

Сви се јате ветри

 

Нигде људу

У нељуђу скрива

Нит окриља

Без крила матере

 

Кад оце смо

И старце под биче

А матере

У немајке давно

 

Ни са собом

Ни са свима своји

И на ступу сами

И под ступом

 

Куд ли би се

Ако не на ступе

Да покора

Одасвуд се види

 

Да јавно се

Ништа не уима

Кад у ништа

Од свега се оте

 

Стуљен човек

Где би до на ступе

Из санине

У самнину вишу

 

Од кад човек

Заборави силу

До јачи је

И од себе сама

 

Да свевисјем

Умеде да иде

Све сејући

Тамнинама звежђе

 

Умац небни

Нежац живодарни

Од дубине

И висине виши

 

Свуд идући

Одасвуд долазећ

Неизмерјем

Ко по своме врту

 

Oд кад теку

Кроз човека данци

И броје се

Краљи и помори

 

Од кад човек

Од себе се одби

Не довиде

Довисје човечје

 

Све се гурећ

У јадилу сињац

Све се кријућ

Иза своје сенке

 

Богу с молећ

Кад сам разбожи се

Еда би му

Коске потрајале

 

Све до гроба

Да би у њег лепе

Иако су

Од себе кукавне

 

И огавне

И небу и земљи

Ко све што се

Собом само ништи

 

Не знајући

Ни костуру мере

А камоли

Срцу и животу

 

Нелако је

Ономе на ступу

Ал и лако

Кад лакоте нигде

 

Нема студи

Ако око срца

Студенија

Увија се змија

 

Ни злог ветра

Кад милосног нема

Оном који

Гробу не одбеже

 

Нит је јако

Крило материно

Кад њиме се

Гробилиште заче

 

Нелако је

Ономе на ступу

Ал бар јесте

Изван света јасан

 

Да се види

Како мора мори

Како страшно

Живот одилази

 

На размеђу

Леша и човештва

Да у снима

Надјава се јави

 

Није лако

Ономе на ступу

Ал је лакше

Него испод жрвња

 

 

(одломак из поеме)

 

СТИЛИТИ, Едиција Браничево. Часопис за уметност и културу Стиг

 

ljuba-popovic-1

Љуба Поповић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 јула, 2018 in Митић

 

Ознаке: , ,

Роберт Рождественски НА ЗЕМЉИ СУРОВО МАЛОЈ

На Земљи
сурово малој
живео је
човек мали.
Имао је посао
мали.
И врло малу ташну.
Добијао је и плату
малу…

И једног –
прелепог јутра –
закуцао му је на прозор
мали,
да кажемо,
рат….

Аутомат су му дали
мали.
Чизме су му дали
мале.

Шлем су му дали
мали
и мали –
по броју-
шињел.

…А када је пао –
ружно,
неправилно,
у крику јуриша
искрививиши уста,
на целој земљи
није било довољно
мрамора
да се исклеше тај момак
у пуној величини!

1969.

Роберт Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

 

krajputasi.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јула, 2018 in Рождественски

 

Ознаке: , ,

Димитрије Митриновић УМЕТНОСТИ ТРЕБА…

Ми хоћемо хуманизацију науке и философије и технике и религије и друштва и живота, ми хоћемо одуховљење материјалног и превођење духа у душу; царство душино хоћемо да је у нама, јер је царство божје у њој… Време је да се замеша хаос и да се откључају искључивости и споје неспојивости досадање; да се душа узме за основ сваког зидања и приближавање човека к Идеалу за критериј сваке вредности. Уметности треба… Филозофија треба да научи душин језик да би могла да говори душама; јер се не говори духу ако се има нешто да каже нама модерним. Него песмом и симболом, и парадоксом, и интуицијом; треба мислити у штимунгу.

ТЕШИЋ, Гојко. Васионски самовар: антологија југословенске авангарде 1904-1934. Београд: Чигоја штампа, 2001.

 

унамуно

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јула, 2018 in Митриновић, цитати

 

Ознаке: , ,

Мигел де Унамуно СВАКО БРАНИ СВОЈУ ЛИЧНОСТ

Предложити некоме да буде неко други, да постане други, исто је што и предложити му да престане да буде он. Свако брани своју личност, а промену у свом начину мишљења прихвата само уколико се та промена слаже с јединством његова духа, с његовом поступношћу, уколико та промена може да се усклади и сједини са осталим његовим начином битисања, мишљења и осећања, и ако може истовремено да се укључи у његове успомене. Ни од човека, као ни од народа ‒ који је и извесном значењу, исто тако човек ‒ не можемо захтевати преображај који кида јединство и поступност његове личности. Он се може много променити, готово потпуно, али у поступности.

Превела с кастиљанског: Олга Кошутић

Из књиге О ТРАГИЧНОМ ОСЕЋАЊУ ЖИВОТА, Графички атеље Дерета, Београд, 1991.

 

унамуно 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 јула, 2018 in Унамуно

 

Ознаке: ,

Милош Црњански УНУТРА, У НАМА, НЕКА ЖАР ДРЖИ СВЕТ…

Унутра, у нама, нека жар држи свет, непроменљиво и непрекидно. Загледан у себе, сред тосканског пролећа, увидех да је све што се види пролазно, али да је у мени могућност звезде, што вечно сја.

Из Путописа

toskana 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 јула, 2018 in Црњански, цитати

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић МОЛИТВА

Љубави, нека буде воља твоја
На овом небу, страшно несигурном,
К’о и на земљи. Сад је доба боја
И јужног ветра у листању журном.

Ноћи су плаве, мекане к’о воће
И пуне звезда к’о плитки бунари.
Нека се људи љубе како хоће
У привременом кругу малих ствари.

Љубави, нека буде воља твоја
У градовима што су непокретни
И неће моћи да беже из строја,

И испод лишћа што још нема ране,
И међу људима што живе сретни
Јер верују у старе лукобране.

 

valentin Serov

Валентин Серов

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 јула, 2018 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,