RSS

Владан Десница СМРТ ЈЕ ТАЧНО НАШЕГ СТАСА И УЗРАСТА: ШТО ЈЕ ВЕЋИ ЧОВЈЕК, ВЕЋА ЈЕ И СМРТ У ЊЕМУ

03 јул

[…]

Смрт је оно што стварима даје посвету. Она им придаје знамен реалности, озбиљност одистинског. Она свакој ствари даје њено достојанство пред лицем живота. Има ништавних безначајних живота. Безначајних смрти нема. Свака је смрт свеопћи догађај, свачији догађај. Један мали катаклизам. Једна црна рупа без дна у тијелу козмоса. Смрт искупљује сваки живот. Живјети се може и неозбиљно, и неодговорно. Читав наш живот може да буде једна фикција, једна страсна игра у загрљају бунила, једна усијана илузија просањана на рубу стварности. Једино смрт је реална. Она је једино што нам се у животу стварно догађа.

Па опет ‒ непојмљива. Непојмљива и невјероватна. Сваки се живот одиграва у некаквом, мада и илузорном, мада и произвољном, систему координата; на некој, мада и чудној шаховској плочи. Смрт је једини потез ван те плоче ‒ сулуди скок шаховског коњића преко њеног руба, у празно, у провалију без координата и без димензија.

Али мисао смрти није дана свима. Она припада изабранима.

Гледао сам старе сељаке на самртном одру. С њима је умирала њихова њива, њихов виноград, њихова крава Бијелка. За њима је остао необран њихов кукуруз, незавршена њихова парница о међама, непокривена њихова појата ‒ прозрачни бијели скелет изукрштаних греда, кавез пун заробљеног плавог неба који још чека покров топлог црвеног цријепа. С њима је умирао њихов поглед што сеже до крајњег оградног зида на хоризонту; а застор хоризонта спушта се непосредно за том оградом: дрвена љеса у дну ограде води равно у авлију сунца које залази.

 

десница 1

 

За шкољку заједно с њом умире небосклон њезине седефне коре. […] Јер за смрт треба фантазије. Стваралачке фантазије. И смрт је наш стварлачки акт. Наш највиши стваралачки акт, за оног ко нема фантазије, нема ни смрти. Одатле бива да је понека смрт већа драма за другога него за самог оног који умире.

Средином живота, у напону моћи, кад човјек вјерује да је у пуном посједу себе, а кад стварно посједује све друго него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке. Какве ли наивности! Смрт је тачно нашег стаса и узраста: што је већи човјек, већа је и смрт у њему.

[…] Смрт припада само ствараоцу. Њен дах је оно што подаје једру пуноћу живота, као што мраз подаје жар образима вабећи из дремљивих дубина бића на површину кључ топле крви. Њен образ је оно што људским дјелима даје препланулу боју зрелости. Сви наши напори, сва наша дјела само су видови борбе против смрти, само луди покушаји обмане, очајна настојања да се она завара, занијече, превлада, заборави. Језа ништавила покретач је свега у нашем бивствовању, клица и немир сваког кретања и сваког тражења. Јер свако је човјечје тражење тражење једног излаза из безизлазности, сваки је његов напор напор да провали из обруча детерминисаности а хисторија човјека није друго до хисторија лудих покушаја да се тај обруч пробије. Одатле, сваки је људски напор напор против реалности реалнога.

 

рубенс 2

Петер Паул Рубенс

 

И није то клонулост, клонулост касног замореног доба. Није то капитулација пред усудом. Баш напротив, то је револт, то је борба, то је акција. То је подвиг. Највиша акција и врховни подвиг: борба за немогуће. То је прометејство. У томе и јест смисао прометејства. По немогућности свог циља Прометеј и бива Прометеј. Немогућност посвећује његову борбу, неуспјех крунише његово дјело, једнако онако као што за добричине „конац дјело краси“.

Не, није то измишљај малаксалих, изрођених. То стоји записано на самим прапочецима хисторије духа. Праочај бивствовања рођен је заједно с првим трачком човјекове свјести о себи. И све што је постигнуто, постигнуто је захваљујући њему. Постизање могућнога је само нуспроизвод ‒ и за Прометеја неважни нуспроизвод ‒ тежње за немогућим. У настојању да се успне на недостижни врх стабла живота, Прометеј успут труни јабуке. А добричине седе на ледини и те јабуке дочекују из безнадне борбе против детерминисаности никле су све илузије човекове, сви вирови и вртлози његове мисли заточене међу уским стијенкама и стварности. Све „слијепе наде што му напућују срце“.

Синоћ, кад је у недалекој капелици замрло и мрмољење сестрица којом успављују протекли дан и кад је све у болници утихнуло, пречитавао сам Есхиловог Окованог Прометеја. И учинило ми се да сам у њему нашао највишу пјесничку (а и људску), ријеч која је икад рјечена.

… Да ниси можда још и даље дрзнуо?

Смртнику ускратих да сагледа свој крај.

А какав ли му лијек за то нађе ти?

Његову груд напућих слијепим надама.

О, благодат си сину дао овијеку!…

 

 

Oдломак из књиге Прољећа Ивана Галеба

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 јула, 2018 in Десница

 

Ознаке: , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: