Ти увек о белим тополама сањаш
о водо, а ја увек сањам твоју бистрину
и твоје врбе, жута ресања.
И твоју ноћ, твоје сенке и месечину.
Утонуо између лелујавих топола у теби
нисам нашао свој одјек о, водо тајно.
Носиш ме, носиш распарчаног бескрајно.
И ја сваку ноћ погинем од месечине
што те сребри.
