Иво Андрић О ДОСТОЈЕВСКОМ, ВРЕМЕНУ У КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА…

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака. Њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније  књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела моја нова европска књижевност. Ја сам – као и сви писци моје генерације –читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књижевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смештао у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену статичности које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа: она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, на њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити – као што се зна – никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови, у које би требало веровати, руше и поново стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздобљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

[…] све књиге Достојевског су подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самоме себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома… У младости сам дрхтао над  Дусима Достојевског…

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

 

Иво Андрић О ПИСАЊУ

Писање је слично лову; кренете пре зоре у планину и, ко зна, кад се увече будете враћали кући, да ли ће се штогод наћи у вашем торбаку. Ја сам негде на једном месту, казао: „Писање је мука са другог света“.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Јан Вермер

 

Иво Андрић О НАРОДНИМ ИЗРЕКАМА

Народне изреке су као добре старе грађевине. Данас се много говори о томе ко је и колико на кога утицао. Ја мислим да нема писца који с није угледао на некога. Свак је пред собом имао огледало узора – неко веће, неко мање! Ја бих мирне душе могао да кажем: то су Вук и Његош. Немојте никад престати да се дружите са њима. Сетите се шта је Горки писао Семјоновском: Треба учити од Пушкина. Бежите од оног ко вам каже да је Пушкин застарео.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Бојан Видовић

 

Октавио Паз ЉУБАВ ЈЕ „ХОДАЊЕ У СУСРЕТ“

Љубавно искуство даје нам на муњевит начин могућност да, барем за тренутак, назремо нераскидиво јединство супротности. То јединство је биће. Сам Хајдегер каже да је радост због присуства вољеног бића један од путева који воде откровењу нас самих. Мада ту своју тврдњу није разрадио, она је значајна зато што је немачки филозоф потврдио оно што сви знамо и нaслућујемо: љубав, људско кретање, љубав је „ходање у сусрет“. У очекивању, читаво наше биће се нагиње напред. То је жеља, једно пружање према нечем што још није присутно и могућност до које може и да не дође: појављивање жене. Чекање нас држи у неизвесности, ван себе смо, напети. Само пре минут били смо у нашем свету и с таквом природношћу и лакоћом смо се кретали међу стварима и бићима да нисмо ни примећивали њихову удаљеност. Сада, како расту нестрпљење и жеља, тако се удаљава и пејзаж, зид и ствари преко пута се повлаче и увлаче сами у себе, сат иде спорије. Све је почело да живи неким посебним, недокучивим животом. Свет се отуђује. Већ смо сами. Само чекање претвара се у очајање, јер је наду у присуство заменила извесност усамљености. Неће доћи. Неће бити никог. Нема никог. И ја сам нико. Ништавило се пред нама раскриљује. И у тренутку се дешава неочекивано, оно што више нисмо очекивали. Задовољство које осетимо при појави вољене особе је као замирање душе: тло нам измиче испод ногу, недостају нам речи, радост нам прекида дисање. Све застаје на половини скока у празно. Недокучиви, неразумљиви свет који се не може именовати, тешко се сваљује сам на себе, изненада се пропиње, подиже и полеће у сусрет присуству. Намагнетисан је паром очију, застао у некој тајанственој равнотежи. Све је било изгубило смисао и били смо на ивици амбиса сировог постојања. Сада је све светло и добија значење. Присуство избавља биће. Или, боље рећи, отрже га из хаоса у који је тонуло, поново га ствара. Биће се рађа ни из чега. Али довољно ће бити да ме не погледаш па да све поново пропадне и ја потонем у хаос. Напетост, ходање над понором, ходање по оштрици сабље. Ти си овде, преда мном, шифра света, шифра мене самог, шифра бића.

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 154–155.

Преузето са блога: http://www.santamariadellasallute.com

 

Хорхе Луис Борхес ПОХВАЛА ТАМИ

Старост (тим именом је други зову)

може бити доба наше среће.

Животиња је угинула или скоро угинула.

Остаје човек и његова душа.

Живим међу светлим и нејасним обличјима

што тмина још нису.

Буенос Ајрес,

који се некада цепао на предграђа

до непрекидне равнице,

поново је Реколета, Ретиро,

блатњаве улице Једанаестог кварта

и трошне старе куће

што их још зовемо Југом.

У моме животу ствари су увек биле превелике;

Демокрит из Абдере ископао је себи очи да би мислио;

време је било мој Демокрит.

Ова полутама спора је и не боли;

тече низ благу падину

и на вечност личи.

Пријатељи моји лица немају,

жене су оно што беху пре толико година,

раскршћа су можда друга,

на страницама књига нема слова.

све би то требало да ме плаши,

а радост ми чини повратак.

Од написаних текстова што их има на земљи

само мало њих ћу прочитати,

само оне што у сећању читам,

читам и мењам.

Са Југа, Истока, Запада, Севера

сустичу се путеви који су ме водили

тајном средишту моме.

Ти путеви беху одјеци и кораци,

жене, људи, агоније, ускрснућа,

дани и ноћи, полуснови и снови,

Сваки најмањи тренутак јучерашњице

и јучерашњица света,

поуздани мач Данца и Месец Персијанчев,

поступци мртвих,

узвраћена љубав, речи,

Емерсон и снег и толике ствари.

Сада их могу заборавити. Стижем средишту своме,

алгебри својој и своме кључу,

своме огледалу.

Брзо ћу сазнати ко сам.

 

Превод:  Радивоје Константиновић

PAIDEIA, Београд, 2005

 

Tavik Frantisek Simon

 

Хорхе Луис Борхес ЧИТАЛАЦ

Нека се други хвалишу страницама које су написали

ја се гордим онима које сам прочитао.

Биће да нисам био филолог

да нисам испитивао деклинације, начине, тегобне

промене гласова

д које се стврдњава у т,

еквивалентност г и к,

али током свих својих година проповедао сам

страст према језику.

Моје ноћи су испуњене Вергилијем;

то што сам знао и заборавио латински

јесте својина, јер заборав је

један од блика памћења, његово неодређено подземље,

тајновито наличје паре.

Кад су се у мојим очима избрисали

драги ташти привиди,

лица и страница,

бацих се на учење гвозденог језика

којим су се моји преци служили да опевају

мачеве и самоће,

а сада после седам векова,

из Ultima thule

допире ми твој глас,

Снори Стурлусоне.

Младић, пред књигом, подвргава се одређеној дисциплини

и то чини уместо одређеног знања;

у мојим годинама сваки подухват је пустоловина

која се граничи са ноћи.

Нећу довршити дешифровање старих језика Севера,

нећу заронити жељне руке у Сигурдово злато;

посао којег сам се латио бесконачан је

и пратиће ме до краја,

не мање тајанственог од света

и мене, шегрта.

 

Превод:  Радивоје Константиновић

PAIDEIA, Београд, 2005

 

 

Жарко Видовић ДУХОВНА НАЦИОНАЛНА ЕЛИТА

Препород Српства не може да почне ако не будемо јасно рекли истину. Без истине нема препорода. Без препорода нема стварања елите. Ми немамо данас елиту. Она тек треба да настане. Али, она не може настати изван Цркве и то Цркве која води нацију и заступа целокупну српску историју, њен континуитет непрекинут смрћу генерација. Елиту нације не могу сачињавати људи који задовољавају само један критериј, критериј стручности: велики научници, лекари, правници и томе слично. Елиту нације морају чинити људи изабрани по критеријуму духовности и високог морала, осећања идентитета и припадности нацији као духовној заједници. Ово је наш једини излаз у садашњој историјској ситуацији: у борби за истину очекивати да нам Бог да елиту.
….
Ми себе лажемо већ педесет година. Лаж је та која нас је спречила да — када су Хрвати тражили сецесију — кажемо на који су се начин они уопште нашли у Југославији. Та лаж иде данас тако далеко да Туђман, отворено и безобразно — а да, притом, нико из Србије није ни покушао да га демантује — говори о томе да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Југославији, борби која уопште није ни вођена. Никаква антифашистичка борба у Југославији није вођена. Да је вођена био би вођен рат против НДХ. … 
….
Наша основна теза је теза да нам нема спаса док нам се не појави истинољубива елита. А ту елиту може да подигне само Бог. Да кажем неку реч о томе.

Идеја цивилизације је рођена на Балкану. Наравно, нисмо је ми родили; родили су је Грци. То је идеја коју су стари Грци звали идејом хармоније. Ту идеју је артикулисао Платон. Нема цивилизације — говорим данашњим језиком — без државе, без стабилне државе. Стабилну државу граде закони, који морају бити врло јасно дефинисани, који не остављају места ни за какво двоумљење, и којима се јасно каже шта се може а шта се може чинити. Држава је стабилна ако ти закони нису само писани, него ако се врши власт закона. Према томе, власт у држави не врше било какви људи, него државници који врше власт закона, који се понашају као органи власти закона и који су у стању да забораве сваки свој лични интерес и склоност, који су у стању да закон учине апсолутно својим налогодавцем, и покретачем свих својих поступака (што ће и Кант касније формулисати у свом категоричком императиву). Међутим, да би државници били такви, да би били способни да не владају они него да кроз њих влада закон, да буду власт закона, морају да имају веома висок морал. Они не смеју бити егоцентрични. Не смеју бити себични. Али, да би имали висок морал, они морају имати осећање припадности једној духовној заједници, јер морал је могућ искључиво као вршење дужности која произилази из из осећања припадности једној духовној заједници. 

Припадност духовној заједници јесте осећање идентитета, да припадам тако безусловно и категорички, да ту припадност не желим да доведем у питање чак ни пред лицем смрти. И нема тога што ме може одвојити од те заједнице. Морал је спремност грађанина да за своју духовну заједницу, потврђујући тиме осећање идентитета, положи не само свој новац и своје интересе, него и главу. И то се показивало у ратовима када су људи гинули за заједницу. Као што су чинили Срби у балканским ратовима и у Првом светском рату, ратовима за српску заједницу. 

Људи су кроз историју увек били спремни да гину за одбрану своје заједнице: у њој су налазили свој идентитет, и били спремни да гину зато што је духовном човеку духовни идентитет важнији од живота! Морал се, дакле, јавља искључиво из осећања прпадности једној духовној заједници. Припадамо тој заједници не из интереса, већ из дубоког осећања истоветности, па тражимо свој идентитет у тој припадности. 

Овакву, духовну заједницу стварају људи који својим узорним понашањем, својим осећањем припадности тој заједници дају лични пример. Или, како каже Хелдерлин, „песници су они који заснивају оно што је трајно.“ Нешто слично код нас говори Његош. Песници су ти који заснивају духовну историјску заједницу, оно што је трајно. А њу охрабрује и води елита која не тражи привилегију, него је прва у акцији, а задња на казану. Питање је сад: да ли ћемо створити (тачније: од Бога добити!) ту елиту или не? Ако је створимо нација ће бити обновљена. Ако је не створимо, нације неће бити и наше распадање ће се наставити. Али, елиту нације не могу сачињавати људи по критеријумима стручности: велики физичари, лекари, научници и томе слично; са тим су они добродошли у Америку! Елиту нације морају чинити људи изабрани по критеријуму високог морала, осећања идентитета (критеријум припадности нацији као духовној заједници). 

Срби су кроз историју страдали; а данас страдају донкихотски: као бранитељи европске цивилизације од Америке. Срби су последњи браниоци европске цивилизације у Европи која се, међутим, сама све више американизује. Нација је европска категорија. Срби су је бранили, али су исмејани. Највећи подсмех тој српској борби је долазио из Београда. Срби су бранили Европу: Европу националних држава. Европу у којој само нације могу дати стабилност правној држави.

Срби су бранили Европу у време док се Европа американизује и заборавља нацију, у време кад амерички државни секретар Ворен Кристофер каже да не постоје нације, расе и вере, већ само потрошачи. Смисао демократије за њега није у духовности, већ у тржишту; смисао демократије није да она заштити слободу личности па да она онда човек слободно може да се определи да ли припада овој или оној духовној заједници. Смисао демократије је слобода тржишта. 
….

Препород српства не може да почне ако не будемо јасно рекли истину. Без истине нема препорода. Без препорода нема стварања елите; нема без личног достојанства које је увек вређано лажима. Нас вређају са екрана и из новина! Наше лично достојанство понижавају свакодневно. Лажу нас у очи. Кажу да је победа (Дејтон!) оно што је пораз. Нама није толико тешко што смо поражени... Не можемо ми извојевати победу против света кад смо добили свет против себе. Али нам је криво када нас лажу када нам кажу да је то победа. Нека нам кажу: ми смо поражени (јер Дејтон је пораз!) — и то морамо знати!

Немци су били врло пријатно изненађени двема историјским личностима. Те две личности су сасвим неочекивано изненадиле Немце, у њихову корист. Прва личност је био Горбачов. Кажу: „да није било Горбачова ми се не бисмо никада ујединили“. Друга личност која је пријатно изненадила Немце било је Слободан Милошевић: тезом да је Југославија настала борбом и удруживањем „антифашистичких“ снага свих њених народа! Та теза (тито-комунистичка) признаје право и на „раздруживање“, а отпор Срба оптужује као агресију! Горбачов и Милошевић су два пријатна изненађења која су Немци умели да искористе, јер су стрпљиво чекали. А ми, Срби, нисмо чекали пад комунизма. Питали једног човека да каже како је побегао из логора. Он каже: готово је немогуће побећи из логора. Немогуће је, јер се шанса за бекство из логора указује ретко, траје свега два, три минута, пет највише. Не траје дуже. Ако је не користиш од првог минута, не можеш побећи из пушкомета. Побећи ће онај ко ту шансу користи од прве секунде. А то је онај који ни на шта друго ни не мисли него на бекство. Али ни на шта: ни шта ће појести, ни шта ће попити, већ само на бекство. Е да смо ми, Срби, мислили на то бекство из заједничког логора тито-комунизма, ми бисмо другачије дочекали. 

Ми немамо елиту. Она тек треба да настане. Али она не може настати изван Цркве, која не води политику него нацију. Црква заступа целокупну историју, континуитет непрекинут смрћу генерација: континуитет од Христа навоамо, који је стално присутан, као у Причешћу. То Црква чини, и вулгарно је насиље, противно свакој појави националне елите, кад неко захтева од Цркве да води неку ситну политику. (Узмимо, например, те неке тобож „светосавске“ странке… Не може странка да буде светосавска! Може само Црква да буде Светосавска).

То је данас наш једини излаз. У борби за истину очекивати да нам Бог кроз Цркву да елиту, у правом смислу те речи. Јер шта је значила реч „елита“? Грчка реч „клир“ (свештенство) уствари значи — елита. Свештенство се тако назива зато што је, у оно време, свештенство било права елита. Данас оно то није, али оно то треба да буде, да би заслужило назив „клир“ — елита!

Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, (одломак из есеја „Криза српске историје и истински препород Српства“ стр. 153, 156-160), Октоих, Цетиње, 1997.

Преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

Урош Предић

 

Јохaн Волфганг Гете ЈЕДНО И СВЕ

Да би се у безмеђу среле,

Нестати све јединке желе,

Ту плине опирања власт;

Не вреле жеље, дивља хтења,

Захтеви, строга наређења,

Већ: дати себе, то је сласт.

 

Прожми нас, душо света, ходи!

Тад самом светском духу води

Највиши нашег бића лет.

Добри духови руком склоном

Воде посвећенике оном

Ко ствараше и ствара свет.

 

А да наново опет створи

Све створено да не окори,

Труди се вечни, живи дах.

Што још не беше, сад ко чиста

Сунца и земље ће да блиста;

Ал’ не сме прекинути мах.

 

Творачки живо мора ткати,

Свом облику нов облик дати,

Привидно стати на трен тек.

У свему дише вечност: све се

У ништа мора да разнесе,

Ако ли жели трајан век.

 

Препев: Бранимир Живојиновић

 

 

Валтер Бењамин ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО (одломци из есеја)

 

***

Искуство је претрпело пад у курсу вредности, и то се одиграло у нараштају који је од раздобља 1914–1918. проживео једно од најчудовишнијих искустава светске историје. Можда то и није тако необично као што изгледа. Зар се није у то доба могло утврдити да су се људи из рата враћали занемели? Не богатији, него, напротив, сиромашнији у саопштивим искуствима. Оно што се десет година потом прелило у бујицу књига о рату било је све осим искуства које је иначе текло од уста до уха. Не, није ту било ничег необичног. Јер никад искуства нису демантована радикалније него што су стратешка искуства била демантована позиционим ратом, економска искуства инфлацијом, телесна искуства гладовањем, а морална искуства опресијом од властодржаца. Нараштај који је у школу још ишао коњским трамвајем, затекао се, незаштићен под отвореним небом, у пределу у којем, осим облака, ништа није било такнуто неком променом, а усред тога предела, на бојишту разарајућих бујица и експлозија, било је ситно и крхко човеково тело.

С тим чудовишним развитком технике неко сасвим ново и екстремно сиромаштво обрушило се на људе. А наличје тог екстремног сиромаштва јесте опресивно царство идеја које се с препорађањем астрологије и мудрости јоге, хришћанског учења и хиромантије, вегетаријанства и гносе, схоластике и спиритизма, раширило међу, или, чак, над људима. Зато се овде није догодило истинско препорађање него галванизација. Морали бисмо помислити на Енсорове слике када видимо сабласти које испуњавају улице великих градова: карневалски прерушени малограђани, брашном запрашене искежене маске, шљаштеће круне пале им преко чела, у недоглед се комешају по улицама. Те слике можда нису ништа друго него одраз привидне и хаотичне ренесансе, у коју многи људи полажу наде. Али, ту се најјасније види да је наше сиромаштво у искуству само део великог сиромаштва, које је поново попримило лице, и то лице с тако изоштреним и прецизним цртама, попут лица просјака у средњем веку. Шта, заправо, вреди читава културна баштина ако нас управо искуство с њоме не повезује? Куда нас води лажирање искуства и његово испомагање лукавствима само да не бисмо своје сиромаштво морали да признамо као нечасно, одвећ недвосмислено показује нам страхотно и збркано клупко стилова и погледа на свет из прошлога (19.) века. Да, признајмо: то сиромаштво у искуству није само сиромаштво у приватним искуствима него и у искуствима човечанства уопште. И тиме нови вид варварства.

 

James Ensor

[…] Сиромаштво у искуству: то не треба разумети у смислу као да људи чезну за неким новим искуством. Не, они чезну за ослобођењем од искустава, чезну за околним светом у којем могу да вреднују своје сиромаштво, спољашње, а напослетку и унутрашње, тако чисто и отворено, да нешто честито из тога проистекне. Они, уосталом, нису вазда неуки и неискусни. Често бисмо могли рећи управо обрнуто: прождерали су све, „цивилизацију“ и „човека“, и од тога су се преситили и заморили. Ни на кога се више него на њих односе Шербартове речи: „Сви сте тако уморни – и то само зато јер све ваше мисли нису усредређене на сасвим обичан, али грандиозан план!“ После умора следи починак и не догађа се ретко да сан надокнади дневну тугу и обесхрабреност, те оствари сасвим обичну, али и величанствену егзистенцију, којој недостаје снага у будном свету. Егзистенција Микија Мауса је такав сан данашњег човека. Његова егзистенција је испуњена чудесима која не само да превазилазе она техничка него им се још и подругују. Најзанимљивије тих чудеса јесте то да су сва без машинерије, импровизована, да настају из тела Микија Мауса, његових присталица, као и његових прогонитеља, из најсвакодневнјег намештаја, као и из дрвета, облака или мора. Природа и техника, примитивност и комфор, овде потпуно постају једно, а пред очима људства, уморног од бескрајних компликација у свакодневљу, људства чији циљ живота искрсава само као коначно уточиште у бесконачној перспективи средстава, као исцрпљујућа се појављује егзистенција кој се, у свим променама, задовољава самом собом на истовремено најједноставнији и најудобнији начин, егзистенција у којој аутомобил није тежи од шешира од сламе, а плод на стаблу расте брзо као гондола на ваздушном балону. И сад бисмо хтели да задржимо одстојање, да одступимо натраг.

James Ensor

Постали смо сиромашни. Уступили смо комад по комад баштине човечанства, често смо могли да је заложимо у залагаоници за стоти део њене вредности, да бисмо унапред добили ситниш „актуалног“. Економска криза лупа на врата. Иза ње сенка, спрема се рат. Одржавање опстанка – данас је то постала ствар малобројних моћника који нису, бог зна зашто,  ништа мање људи него што је то светина; најчешће су чак већма варварски, али не на добар начин. Али други, напротив, морају да се прилагођавају, да почињу изнова и с мало ствари. Повезани су с људима који су ту потпуну обнову учинили својом ствари и засновали је на разборитости и одрицању. У њиховим се зградама, сликама и приповестима човечанство припрема, ако то буде потребно, за надживљавање културе. При томе, главно је да то чине са смехом. Можда понекад тај смех звучи варварски. Па добро, нека је! Ипак, појединац може понекад да препусти тој маси мало човечности, која ће му се једног дана вратити с каматама и каматама на камате.

James Ensor

 

Превео: Јовица Аћин

 

ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО, Службени гласник, Београд, 2016.

 

Петар Пајић ШУМА

Кад сам у шуми мислим:

Боже, ништа невиније ниси створио од дрвећа.

 

Свако дрво где се родило ту је остало

да живи заједно са својом браћом и рођацима

у великој породици

која се зове шума.

 

Дрвеће не путује, али сви пролазе поред

па оно више види од свих који се светом крећу,

дрво које стоји највећи је путник.

 

Не лови да би живело,

не зна шта је завист,

није љубоморно,

не узима ни од кога ништа

а свима даје,

некоме плод, некоме хлад,

птици грану за одмор,

видику лепши изглед.

 

Вечна деца природе на грудима мајке земље.

 

Кад сам у шуми завидим дрвећу.

 

А знам да се у сваком стаблу крије

и држаља за секиру

јер си и дрвосечу створио, Боже.

Велика су дела Твоја.

 

 

Сергеј Тоутоунов