RSS

Месечне архиве: август 2018

Петар Пајић ПЕСНИЦИ

Поезија ће пронаћи ко ће да је пише.

Има она своје уклете дечаке

који живе у далеким местима

и у својим бедним собама,

као кад човек из очаја креше шибицу,

пале речи и бацају их напоље, кроз прозор,

не примећујући како оне осветљавају свет.

 

Eduard Swoboda

Eduard Swoboda

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 августа, 2018 инч Пајић

 

Ознаке: ,

Валтер Бењамин ИСКУСТВО

У својој борби за стицање одговорности, боримо се с маскираним. Маска одраслог зове се искуство. Она је безизражајна, непробојка, увек иста. Тај одрасли је већ све преживео: младост, идеале, наде, жену. Све је то била илузија. Често се осећамо престрашени или огорчени. Можда је он у прaву. Чиме би требало да узвратимо? Ми још ништа нисмо проживели.

Али, покушајмо да стргнемо ту маску. Шта је тај одрасли проживео? Шта би он хтео да нам докаже? Првенствено ово: да је и он био млад, да је и он хтео оно што ми хоћемо, да ни он није веровао својим родитељима, али је и њега живот научио да су они били у праву. Док то говори, надмоћно се осмехује: тако ћемо и ми проћи – унапред обезвређује године које ћемо живети, промеће их у слатке детињарије, у дечије пијанство пре дуге трезвености озбиљног живота. Тако нам се одрасли представљају као добронамерни и просвећени. Познајемо ми и друге педагоге чија горчина не би да нам дозволи ни те кратке године „младости“. Намргођени и окрутни, они би већ сад да нас гурну у жрвањ живота. Оба та становишта обезвређују и уништавају наше године. И све више нас обузима осећање: наша младост је само једна кратка ноћ; затим наступа велико „искуство“, наступају године компромиса, сиромаштво у идејама и безвољности. То нам говоре одрасли и то је оно што су проживели.

Да, то су преживели, само ту једну ствар, никад и ништа друго: једино бесмисленост живота. Његову бруталност. Јесу ли нас икад охрабривали за било шта велико, ново, будуће? О, не, јер је то немогућно проживети. Сваки смисао – истинито, добро, лепо –заснован је у себи самом: па шта ће нам онда то искуство? И у томе лежи тајна: зато што одрасли не подиже поглед на велико и смислено, те је стога искуство постало јеванђеље филистара. Претвара се у посланство обичности живота. Али он никад не схвата да постоји нешто друго него што је искуство, да постоје вредности које се не могу искусити, а којима ми служимо.

Зашто је, дакле, за филистара живот без утехе и смисла? Зато што он зна само за искуство и ни за шта више. Зато што је он сам неутешан и лишен духа. И зато што он ни према чему нема неки унутрашњи однос осим према обичности и утврђеној рутини.

Али, ми знамо за нешто друго, што никакво искуство не може да нам да, нити да нам одузме: да постоји истина, чак и ако је све до сада мишљено била заблуда. Или: да верност може бити сачувана чак и ако је нико до сада није сачувао. Такво хтење искуство не може да нам одузме. Ипак, јесу ли наши стари, с њиховим уморним кретњама и њиховом моћном безнадежношћу, у праву у једној ствари? Наиме, да ли ће оно што искусимо бити тужно и да ли само у ономе што се не да искусити можемо да заснујемо сву одважност и сав смисао? Онда би дух бо слободан.али, стално изнова, живот га прибија уз тле, јер је живот збир искустава лишен утехе.

Таква питања, међутим, сад више не разумем. Да ли ми онда, ипак, још водимо живот оних који дух не познају? Оних чије се Ја разбија о живот попут таласа о хридине? Не. Свако наше искуство сада има садржај. Ми сами у њих уносимо садржај из свог духа. Онај ко је лишен мисли, мири се са заблудом. „Никад нећеш наћи истину“, говори он истраживачу, „ја сам то већ искусио“. Али, за истраживача је заблуда само нова помоћ на путу до истине (Спиноза).

Искуство је несувисло и лишено духа само за оне који су сами лишени духа. Можда искуство може бити болно ономе ко му стреми, али тешко да ће му допустити да очајава.

У сваком случају, никад неће одустати и дозволити да га филистарски ритам успава. Јер, филистар, можете да опазите, ликује са сваком новом бесмртношћу. Тада сматра да је у праву. Уверава себе: дух истински не постоји. Ипак, нико више од њега не захтева утегнутије покорности и више „страхопоштовања“, пред „духом“. Кад већ хоће да критикује морао би и да ствара. Он то није у стању. Чак и кад искуси дух, чему се повинује против своје воље, то искуство је за њега без духа.

 

Реци му

Требало би да штује снове из младости своје

Кад до зрелог човека дорасте (Шилер)

 

Ништа филистару није мрскије од његових снова из младости. Јер, оно што му се из тих снова јавља и зове га, глас је духа, који се и њему обраћа као и сваком другом човеку. Младост је за њега вечито упозоравајуће сећање. Зато се он бори против ње. Он казује младима о том сивом, силном искуству и подучава их да му се и сами смеју. Пре свега зато што је проживљавање без духа лагодно, мада нимало лековито. Штавише, познајемо још једно друкчије искуство. Оно може бити непријатељско према духу и кадро да уништи многе цватуће снове. Ипак, оно је најлепше, најнетакнутије, најнепосредније, јер никад не може бити без духа докле год ми остајемо млади. Свако га проживљава увек сам за себе, као што каже Заратустра на крају свог лутања (Најзад, неко проживљава још једино себе). Филистар није без свог искуства, а то је оно о вечитом одсуству духа. Младић ће искусити дух, и што ће мање без икаквог труда доспевати до нечег великог, утолико ће више свуда, током свог лутања и у свим људима, откривати дух. Младић ће кад сазри у човека бити великодушан. Филистар је нетолерантан.

Превео: Јовица Аћин

 

ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО, Изабрани огледи о искуству. Службени гласник, Београд, 2016.

 

Marc Chagall

Marc Chagall

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 августа, 2018 инч Бењамин

 

Ознаке: , , , ,

Јевгениј Водолазкин О ЗНАЧАЈУ МАЛИХ ДОГАЂАЈА

***

Богзна који пут задајем себи питање: шта уопште треба сматрати догађајем? За једне је догађај Ватерло, а за друге вечерњи разговор у кухињи. На крају, претпоставимо, априлски тихи разговор – испод абажура са мутном, шкиљавом сијалицом. Бука аутомобилских мотора напољу. Сам разговор – изузев појединих речи – можда ми и не остаје у сећању. Али остају ми интонације – смирујуће, као да је читаво спокојство света ушло у разговор те вечери. Кад год сам пожелео спокојство, сећао бих се управо тих интонација и управо тог априлског разговора. […] Јер само на први поглед изгледа да су ватерло и смирујући разговор неупоредиви, зато што је ватерло светска историја, а разговор ваљда није. Али разговор јесте догађај из личне историје, за коју је светска – тек само мали део, прелудиј, шта ли. Јасно је да ће у тим приликама да се заборави Ватерло, док добар разговор – неће никад.

 

Превела: Радмила Мечанин

 

Из књиге АВИЈАТИЧАР, Службени гласник, Београд, 2018

 

Rae Sloan Bredin

Rae Sloan Bredin

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16 августа, 2018 инч Водолазкин

 

Ознаке: , , ,

Jевгениј Водолазкин О ПРИРОДИ ИСТОРИЈСКИХ НЕВОЉА…

***

[…] мислио сам о природи историјских невоља – револуцијама, ратовима и осталом. Њихов основни ужас није у пуцњави. Није чак ни у глади. Он је у томе што се ослобађају најнискије људске страсти. Оно што је некад у човеку сузбијано законима, избија напоље. Зато што за многе постоје само спољашњи закони. А унутрашњи не постоје у њима.

 

Превод: Радмила Мечанин

 

Из књиге АВИЈАТИЧАР, Службени гласник, Београд, 2018

 

revolucija

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 августа, 2018 инч Водолазкин

 

Ознаке: , ,

Јевгениј Водолазкин АВИЈАТИЧАР

***

–Шта све пишете?

–Описујем предмете, осећања. Људе. Сада пишем свакога дана, у нади да ћу их спасити од заборава.

–Свет Божји је сувише велики да би се овде рачунало с успехом.

–Знате, ако свако опише свој, макар мали део овога света… Мада, зашто баш мали? Па, увек ће се наћи онај чији је ведик довољно широк.

–На пример?

–На пример, авијатичар.

 

Превод: Радмила Мечанин

 

Из књиге АВИЈАТИЧАР, Службени гласник, Београд, 2018

 

avijaticar.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 августа, 2018 инч Водолазкин

 

Ознаке: , , ,