Бивши наши ратници, који су остварили један грандиозни план толиких генерација од Косова на овамо, данас су повучени, скромни, не знајући ни сами колико је огромна њихова заслуга за цео народ, за целу будућност.
[…] После страшног и, што је било још теже, дугог рата, ми смо сви били под утиском једног огромног, на жалост као увек пролазног, таласа пацифизма. Сам по себи тај пацифизам, после таквог рата, не би био ништа ново на свету, а био би и врло схватљив.
Оно што је у том пацифизму било криво то је била апсурдна пропаганда. У ствари један духовни и морални терор који није трпео поговора, а није имао ни обзира. Свет је био заглушен дреком најопаснијих илузиониста од памтивека, неизлечивих сањара који верују у долазак вечног мира.
У разним нијансама тражило се не само од наших срца, наго и од нашег мозга, над непобитним подацима из прошлости, над најгрознијим примерима сасвим супротних доказа, да верујемо да никад више неће бити рата.
Да ће нека међународна институција, ускоро, гарантовати мир и правду слабијег против силе која за правду не пита. Сем тога да сви признамо да је рат не само грозота, већ и безумље, срамота, да је рат одвратан и гадан, да је извор свих нискости и недаћа, једном речју најнискији ступањ на који човечанство у својој несрећној судбини пада. Па онда и то да је непотребна војска.
[…] Пацифизам после рата није имао одлике размишљања, увиђања, логичног расуђивања. Пропаганда за мир није била, или бар није успешно била, разложна, разборита, заснована на убеђивању економским разлозима, него је бише била дефетистичка и фанатична, пролазна. Снагу је своју често црпила из клеветања рата и војника.
Крај свих грозота ратова у прошлости, Европа је ипак, већ неколико пута, имала светле епохе дуготрајног мира, већих политичких и што је више духовних и културних заједница. Никада, међутим, она још није имала толику илузију клеветања рата.
У побеђеним државама, разочарања, страх, очај једне инфамне позадине, за све недаће, и све беде своје, оклеветали су рат који је испрва пијано поздравила и узела је за жртву, пре свега, војника.
Горе од свих забушаната и макроа дочекао је војник, у побеђеним државама да га светина презире и исмева.
Рат је требало упрљати сасвим, војника унизити сасвим, јер уз пацифизам ишла је паралелно и нарочита пропаганда.
Да би се после оргије у рату, што брже изашло у рај пацифизма, рат је оглашен животињским, ниским, идиотским. Нарочито из Немачке осута је тада огромна пропаганда исмевања и прљања, не само против милитаристичких идеја и принципа, него и против саме војске, као такве. У великом делу немачке пацифистичке литературе, у роману На западу ништа ново, изгледа као да су највиши моменти војничког живота у рату били, када су чучећи у круг војници вршили нужду. Једини тренутак непомућене радости.
Они, међутим, који су били у рату, и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никад га није било, у људском животу, од учешћа свесног у битки.
Што је најстрашније, рат постаје све фантастичнији и ма како то грозно звучало, све лепши. Он ће опијати својом замамљивошћу људе, и на копну, и на мору и у ваздуху, он ће им показати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клевете о рату као да их никада није ни било.
Доказ неизбежности моралне вредности, докази патриотизма, херојства, рату уопште нису ни потребни, он се непрекидно обнавља из праха и пепела као феникс. Сфинкс је, чији осмех нико одгонетнути неће а којој човечанство иде откако је света и века.
Паралелно, међутим, са клеветањем рата ишла је пропаганда против милитаристичких принципа и војника.
Није то била никаква идеологија пацифиста, била је то обична потреба класне борбе, дефетистичка пропаганда.
Да би се могли спровести револуционарни програми, класни удари, требало је припремити распадање војске. Припремити пропагандом која је имала разори милитаристички дух, да карикира војничке појмове и форме, да клевета војника као таквог и да покаже као најгору кућу касарну.
У ствари, никаква државна организација, па ни партијска, не вреди ништа без војничких врлина. Социјална демократија, као што нам је познато, била је организована по војничким принципима, а и класна држава марксистичка почива на милитаристичким принципима.
И данас је још лако реално доказати од колике је моралне вредности, да друге и не спомињем, у многим народима војска. Уз опште право гласа, нема сумње, иста је вредност и опште војне обавезе и ако се може дати пример касарне, исто таква карикатура онда је и школа.
И најмодернијем човеку, ако је уопште приступачан разлозима, може се говорити са емфазом о војсци, па са њом у вези и о рату. Велики преображај света, велике епохе у историји појединих народа, сва побољшања у корист широких маса изведена су увек у духу милитаристичких принципа. Вредност тих принципа је непролазна.
У нас, тај талас апсурдне пацифистичке пропаганде (наш народ заиста не треба учити шта је патња у рату) имао је своје нарочите црте.
Марксистичку пропаганду која је кроз литературу спровођена врло вешто.
Још више, међутим, клеветали су рат Србије зато да би добили партијске позиције. Нигде „пацифистичка“ пропаганда није била луђа.
Ратнички назив сједињења нашег народа био је једини пут којим смо могли ићи. Приче о свим другим начинима, културним, литерарним, интелектуалним, само су приче.
Вековима у нашем народу ратнички елемент био је најбољи и он је и данас, на целој територији где су били Турци не само најздравији, најотпорнији, него и најморалнији и највише саблажњен.
Пацифизам кад негира светлу страну рата, његову селективност, његов биолошки значај у развитку и „напретку“ човечанства, морао би да нађе неке узвишене податке и високи приказ мира.
Живот мирнодопски, иначе, сам по себи, пун гада, мизерије, очаја и нискости, не може, или бар није могао пре, да издржи поређење са узвишеним сенкама рата.
У име чега је овај пацифизам викао против идеологије о дужности у рату и болних жртава у име скоро бесмислене пожуде за уживањем, за жвакање, за читавим оним комплексом мирнодопских „радости“ које пацифисти сматрају „правом на живот“ човека. Нискост људи, разврат, разарају много више света, него што то чине ратови. Ако се за рат може рећи да човека поживотињи, за мир би се могло рећи много више.
Ако је икоји сталеж заслужио мир, заслужило га је сељаштво. Његов живот у пољу, у непрекидном и прастаром раду, најближи је вечној лепоти природног живота и има највише смисла. Тај и такав живот најлепши је симбол мира и потребе мира.
Па ипак, то је једини сталеж који никада није ратоборан, кога ратна хука никад не хвата, а ипак , то је једини сталеж који мртве не клевета. Нема у њему подсмеха према војнику, јер су исто и у најдубљим тренуцима увек исто. У њему нема ни тог пацифистичког величања живота по сваку цену, а има једна озбиљна и суморна светиња рата.
Клевета рата производ је варошког цинизма, варошког морала од вајкада који прати увек распадање једног бившег света, али широки слојеви земљорадника ишли су увек на бојиште без моралног пада.
Код нас су праве увреде тираде пацифизма, за наш народ, напаћен и гажен вековима, заиста се не може приказати шлем хушкача.
Па ипак, пре свега, пре него што је земљорадник и пастир, он је ратник и треба му говорити о ратничким појмовима.
Ако му узмете ратнички понос, ратничку прошлост, војнички образ, шта ћете му оставити уместо тога’
Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату, ако упрљате ратове Србије, једини капитал у нас који још није проћердан, шта ћете имати том намученом народу лепо рећи?
Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док се састоји из једног апсурдног клеветања рата.
На најнижем стању разборитости и политичког морала били смо онда, када смо у интересу унутарњих, партијских проблема дрзнули се да ударимо у клеветање рата. У исмевање мртвих и вицева на рачун Кајмакчалана.
Ако је икада војску, мртве и све сенке рата обасјала светлост, са недостижних висина у миру, ако је икада открила се мизерија таквог пацифизма, то је било тада.
Рат који је био, са свим својим страхотама, са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ, ипак, изгледа као једна светла, вечна звезда у ноћи над нама.
[…] Ми смо бачени у ватру на Злота Липи, у великој офанзиви на Русију, која се за двадесет и девету, завршила катастрофално, приликом пропасти пука, и армије , којом је командовао Бем Ермоли.
У Галицији, један од највиших положаја у војсци, држао је Србин, шеф штаба, генерал Пухало, који је у Бечу, знао мог ујака Васу Вујића и долазио му у кућу, због моје ујне Бечлике, и српства. Пухало је добио племство, за ратне заслуге, а кад му је тражен предикат, узео је име села откуда је био пореклом: von Brlog.
Није га се стидео.
У Галицији се изгубио и онај Биримац, кога читалац познаје из коментара, у Бечу, а који је добио куршум у ногу и предао се Русима.
Случај, комедијант, удесио је тако да сам ја, пре те катастрофе, отишао у болницу.
Као што ни у Дневнику о Чарнојевићу нисам хтео да дајем описе битака надугачко, и нашироко, ни овде нећу.
Навешћу за то само два разлога.
Један је стидљивост, коју сви они имају, који су видели ту своју крваву слику (рат није роман, него филм), кад треба о томе да причају. А други је позната чињеница, коју сваки семантицист зна, да ветерани из прошлог рата оне из претпрошлог, неће ни да чују.
Рећи ћу само толико да смо у крви били од те прве летње ноћи, на Злота Липи, сваки дан до јесени.
Ја ћу о томе рећи само неколико куриозитета. Широка река људског заборава, која протиче болно, непрестано, у историји, однела је све друго.
Нису, уосталом слике битака, које су најстрашније у успомени, него успомене животињске патње, троглодитског живота који смо водили.
Много су лакше ратовали официри.
На пример, аустријски пешак, имао је тада, да носи на леђима терет, који ни за живу главу није смео да збаци, тежак 47 кг.
Руска, царска армада одговорила је на ту офанзиву повлачењем према граници, а ми смо јој подилазили маршевима, који су дневно износили по 30, 40, 50, па и више километара. Замор на тим маршевима стварао је такву деформацију нерава, да смо већ код Злочова марширали луди, као неки легионари у Легији странаца, у Сахари.
Међутим, нису ни тих 47 кг били они који су до нас до лудила доводили. Него онај мали додатак у тежини, на десном рамену, пушка манлихерка, која је тежила, чини ми се, око 3 кг. Та мала разлика у оптерећењу доводила нас је, после 30 до 40 километара, до правог беснила.
Премештали смо је, са десна, на лево, на леђа, о врат, па смо је најзад као дете на крилу носили, и гледали забезекнуто, као да смо га ми родили.
Руска царска армада ишла је у зиму, године 1914⁄15, у Карпатима, на јурише, у дубоком снегу, као зид. Ишли су на нож.
Сад су се, пред јесен 1915, у Галицији, повлачили од положаја до положаја, из рова у ров. Њихови ровови били су месецима пре тога ископани, и дубоки. Покривени редом балвана, па земљом, па редом балвана. При повлачењу, у рововима су остајала само митраљеска одељења, и стрелци, и најбољи. Имали смо велике губитке.
Руси су нас тукли све до ускакања у њихов ров.
Тада би дизали руке па се предавали.
Нису ишли на нож.
Ја и сад видим, у сећању, те Русе, како трчакју по рововима кад им се приближимо. Као текунице у изривеној земљи. Видим им, кроз пушкарнице у рову, и очи, како им се црвене, као у вука.
Видим и себе у лејама расцветалог кромпира, код Поткамијена, како лежим са носем забоденим у земљу, а када дигнем главу, оне, којима су потиљци одваљени и крвави.
Ми смо дотле били навикли на шрапнеле, и гранате, засебно.
У то време, Руси су добили неку нову муницију, бризантних граната, које су стизале и распадале се. У висини, једна половина артиљеријског метка претварала се у шрапнел, друга половина у гранату, на земљи.
Рањеници ретко умиру од пушчаног метка. Од артиљеријског брзо.
Жваћу крв и зуби су им, као и чела разбијени.
Руси су, на Злота Липи, праштали живот, доброћудно, онима које би у шумама заробили. Међутим, кад су неки наши официри и наредници почели да их убијају и после дизања руку и Руси су почели да убијају оне које би заробили.
Поливали су рањенике нафтом, на коју би цигарету бацили.
Гробља К. Und K. регименте No. 29 расута су по целом територију од Злота Липе до Тарнопола и била су, почев од септембра, све чешћа, све већа, све страшнија. Ја видим себе како у тим гробљима појем Вјечнаја памјат својим земљацима.
Ја сам те своје земљаке знао, дотле, само са школског распуста, у цвећу багрења и мирису јоргована. Сад сам их упознао и на латринама, чучећи – на латринама у које су били, из хигијенских разлога, намештени велики ексери.
Сава Шумановић
Мој задатак у Галицији био је да истрчим напред, испред 11 људи, да урличем команде, са пушком у руци. Да будем дакле нека врста Наполеона на мосту код села Арколе. А ако читалац мисли да сам трчао према непријатељу као неки Шаплин, коме спадају чакшире, то нимало неће да ме растужи.
Оно што је мени помогло да, душевно, поднесем све те гадости, била је природа терена на ком смо гинули.
Тај део Галиције личи, понегде, на Србију, са својим брдима, са својим шумама. Јесен је у њој топла.
Тек октобра све тоне у блато.
Са светом из ког сам био дошао, везу је одржавала пуковска кујна, коју је за нашу чету држао четни наредник Јовановић, за кога се шушкало да има јавну кућу у Кикинди.
Имао – не имао, он је и под артиљеријском ватром стизао до нас, у мраку. Обично би кујну дотерао тако близу, до ровова, да смо каткад, у ветру, могли да намиришемо масну говеђину.
Он нам је доносио и пошту.
Ја и сад могу да чујем, издалека: „Црњански, имаш писмо!“
Према наређењу, аустријски пешак, у рову, могао је да прима поштанске пакете, али не теже од 35 дкг. Број тих пакета није био ограничен. Мени је мати слала, редовно, језивим стрпљењем које само матере имају, такве пакете. Пет-шест дневно. Два-три су стизала, и ја сам се тако хранио. У њима је била кутијица сардина, и по једна паприка, црвена, као срце материно.
Поменута млада девојка слала ми је писма. Обично је било намирисано и плаво. Јовановић је, по дужности цензора, та писма, читао.
Не знам шта је тај човек при томе мислио.
Редовно их је доносио.
Код Поткамијена (ако ме сећање не вара), поред ловачког пука бр. 28 из Аустрије, грдно смо настрадали. Изведени смо на једно брдашце, откуд се градић, као Шпанија, видео. Кад се појависмо, артиљерија нас је почела тући као да смо на егзерциришту.
То је било тачно.
Официри су нам, после, причали да је то било стрелиште руских топова, за вежбу. Имали су одстојања измерена.
Са тог брдашца мало се наших у шуме иза нас вратило.
То вече, рањеници су одвезени тако да су ноге и руке висиле из кола, као кад телад возе на кланицу.
Био сам се грдно препао. Видео сам да ћу погинути.
Крај свега тога, ја сам у Галицији и песме писао.
Кад бих се удаљио из чете и зашао иза неке куће у шумарку, да легнем у траву, два Словака моје десетине, која су ме нарочито ценила, мислила су да вршим нужду.
Командант нашег батаљона, мајор Јанаушек, који ме је мрзео, имао је обичај да нас тера на јурише, у подне. Вели, ради бољег прегледа. Он нас је до руских ровова пратио ватром из нашег митраљеског одељења. Вели, ради анкуражирања.
Високи јабланови дуж друма у Поткамијен и борови посматрали су то немо.
Из књиге: ЛИРИКА ИТАКЕ И КОМЕНТАРИ. Приредио, поговор и белешке сачинио: Гојко Тешић, ИП Светови, Нови Сад, 1993.
Сава Шумановић
СЕРЕНАТА
Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.
Умрећу, па када се зажелиш мене,
Не вичи име моје у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.
Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
А не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
Но стисак грања руменог увенулог.
А кад те за мном срце заболи:
Загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти
ни пламена доста да мене воли:
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
Кад смо ослободили Београд
Одведоше нас у цркву Ружицу
Да се причестимо
Али поп не да причесну ужицу
Док се не исповедимо.
Мене упита
Јеси ли убио
Јесам
Рекох
А он
Војниче што си то учинио?
Ишао је на мене убилац
Изнакажен
Запаљене главе
Испамећен
Исплажен
Крвниковим очима ме гледао.
Мора да сам тако
И ја изгледао.
Пуцао сам
Као у огледало.
Досад сам мислио
Да сам га убио.
Али чим сам овамо укрочио
Осетих да отад он живи у мени
И да је овде у црвки Ружици
На моја уста и проговорио.
Да се никада не сазна
Ко је кога убио.
1988.
М. Бећковић – Без ниђе никога – изабране песме (Завод за уџбенике, Београд, 2007)
-Зашто у сенату влада такав неред?
Што сенатори већају а не доносе законе?
Зато што ће варвари данас стићи.
Какве још законе да донесу сенатори?
Варвари ће их начинити чим стигну.
-Зашто нам је цар тако поранио,
и на главној капији града засео
на престо, сав свечан, са круном на глави?
Зато што ће данас варвари стићи.
Па цар чека да прими
њиховог вођу. Припремио је
специјално за њега повељу на пергаменту
са силним титулама и почастима.
-Зашто су се наша два конзула и претори
појавили у својим црвеним тогама са везом;
зашто су ставили наруквице с толико аметиста,
и сјајно прстење с дивним смарагдима;
зашто су им данас у рукама скупоцени штапови
са чудесним инкрустацијама у злату и сребру?
Зато што ће данас варвари стићи;
а такве ствари засењују варваре.
-Зашто наших ваљаних ретора нема да као увек
саопште своје беседе, да кажу своју реч?
Зато што ће данас варвари стићи;
а њима су говори и свечане беседе досадни.
-Зашто одједном настаде толики немир
и збрка. (Како су им лица постала озбиљна).
Зашто се тако брзо празне улице и тргови
и сви се враћају кућама јако забринути?
Зато што се већ смркло а варвари нису дошли.
А неки људи су стигли са границе
и рекли да варвара више нема.
Па сад, шта ћемо без варвара?
Они су ипак били неко решење.
Постоји нешто чисто и ванредно, далеко од свих ружноћа око нас.
… Постоји нешто невероватно лепо, над нама, у ваздуху.
Путописи
***
Сада смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.
Суматра
***
… отићи некуд и живети безбрижно, одвести њих да живе негде лако, пријатно, чинило се Вуку Исаковичу тако могуће. Негде је морало бити нешто светло, значајно, па треба отићи тамо.
…Лак живот, ведрина, догађаји што се сливају као чисти и хладни, пријатни, пенушави слапови, морају бити и за њих достижни. Одселити се се треба зато, отићи некуда, смирити се на нечем чистом, бистром, глатком као површина дубоких језера… Идући нечем ванредном, што је као небо осећао да све покрива и завршава.
… и веровао је да мора постојати у његовом животу неко доба у ком ће му бити пријатно и добро, лако, као на небесима, као што је његов брат Вук веровао да мора бити нека добра и красна земља, куда сви треба да се иселе.
…Русија му се чинила као једна велика, непрегледна, зелена пољана, по којој ће јахати.
Сеобе I
***
…та светлост је оно, што је било најлепше, од свега што сам до сад у животу видео.
Она се пробија кроз маглу, она лежи на леденим глечерима, она силази у морску дубину. Као да смо пловили тако кроз неку безмерну, кристалну призму, у сну. Огроман поларни предео трепери од сунчевих зрака, које негде расипа Сунце, невидљиво. Изгледа као да се небеса отварају.
Оштри врхови Шпицбершких брда појављују се ту, из магле и мора, као нека фантастична слика, неког неземаљског света… иза те магле, Сунце, као код Хиперборејаца, сија… Бескрајни неки мир рашири се над морским таласима…
… За Рим је то био свет иза северног ветра, бореалног у вечној зими.
За Грке Хиперборејци беху нека чудновата, али људска бића, која живе у некој ванредној земљи, иза арктичког леда.
Под вечним сунцем!
У вечној радости!
У вечној срећи!
Код Хиперборејаца
Из књиге Петра Џаџића ПРОСТОРИ СРЕЋЕ У ДЕЛУ МИЛОША ЦРЊАНСКОГ, Београд: Нолит. 1976
(…) Потребно је на крају рећи рећи: нема пута, нема ни једног пута који би нас довео до религије. Али зато сви путеви, сви до једног (само путем треба ићи до краја), доводе до понора иза кога се налази религија. И једина разлика између путева је та, што на некима, предосећајући коначну пропаст и њен моменат, човек, када до краја пута дође — може себи створити крила; други кривудави путеви, доводе неочекивано до понора, и бескрилом остаје једино да падне. Путеви мистике — чак и естетике — такви су да на њима лакше могу израсти крила онима који су снажни, бистри, онима који хоће и желе да живе. Нежан, слаб, паучинаст, заљубљен у смрт колико и у живот, витез бледе Прекрасне Даме — успео је себи да створи само слаба светлуцава лептирова крила. Он се несигурним, кратким узлетима подиже над понором који је широк; лептирова крила га не могу савладати. Лептирова крила се брзо умарају, брзо слабе. Прелепа мистика витеза — безрелигиозна, безбожанствена.
…..
„Не прави себи идола…“
Наука, друштвена делатност, морално самоусавршавање, уметност — узети као сами себи циљ, као замена за божанства, као кумир — лишавају нас Бога и тиме уништавају. Поглед на свет естетички, мистички, позитивистички, етички, пантеистички, чак скептички — сви они, као коначни, тј. узети као вера — заустављају свако кретање живота, изопачују, мењају и изневеравају људску природу. Када одређујемо неког човека говорећи: то је — скептик, то је — позитивист, то је — научник, то је — социјалист, то је — естета, ми га тада, заправо, одређујемо у његовој вери, тј. трудимо се да пронађемо оно што му је најзначајније и последње, оно што даје тон и смисао целом његовом животу. Говоримо, наравно, и о људима који иду познатим путем: естета, моралиста, позитивиста — али такво одређење није сасвим исправно јер то је одређење склоности, правца, а не вере. Идући тако — ти људи су, може бити, још увек без вере — али свакако без кумира. Нама су, међутим, сада занимљиви кумири.
Кумир естетике, који је у последње време око себе окупио толико поклоника — један је од најстрашнијих кумира, па ћемо га узети за пример. Естетизам, са својим многобројним усложњавањима, с декадентством, са својом полумистиком, прихваћен као коначан, завршен поглед на свет, саздао је особен сој људи који су њиме отровани. Естетика, сама по себи, није само безазлена, већ и благотворна — уистину, као отров; као арсеник; узмите га у природној количини — обнавља снагу; узмите га као храну — убиће вас. Колико је пут естетике исправан, лак и истинит, раван другим путевима, и може бити, чак и краћи од неких — толико је страшна и разједајућа вера естетска. Душа естете-верника — чипкаста је и крхка као старо дрво, цело источено црвима. Логично, доследан естета је увек: безвољан, циничан и несрећан.Безвољан, зато што је естетски критеријум промењив и не представља поуздан темељ за било какву борбу; циничан — зато што променљивост тог критеријума искључује појам светости, и несрећан, зато што га неизоставно и постојано доводи до самоодрицања, будући да је, и са сопствене тачке гледишта, недостатан.
Верујући мистик — одриче се себе из унеколико другачијег разлога: зато што је утврђен у својој вери. Верујући у Добро кренуће путем одрицања разноликости живота и, на крају, целокупног живота.Скептик — живи у атмосфери лажи пред собом; директна последица његове вере је — досада; а он мора, напротив, да мисли како му је весело. И тако даље… Још „срећнији“ су људи који се клањају кумиру „малограђанског благостања“, беспретенциозне земаљске ситости. Али таква „срећа“ — дар је на коме не завиди нико од оних који га немају.
Сувише много „вера“ — при једној „религији“! „Део“ се свети ономе ко га уводи у „целину“. Роб се свети несмотреном, који га је учинио царем.
Елемент уске „вере“, продирући у све облике стваралаштва, унижава га. Непокретни, утврђен догматизам (чак и ако је утврђен као „а-догматизам“) — смрт је стваралаштва; тако: уметност верујућег естете — није уметност; дела убеђеног моралисте — неморална су, а задовољства „веселог“ скептика — бљутава. У стварности постоји само оно што је или религиозно, или још није релгиозно, то јест чува потенцијал да постане религиозно.
1904.
Зинаида Хипиус, Стихови о Прекрасној Дами (одломак из есеја)
Живот је највећа вредност коју човек има. Ако упоредимо живот с раскошним дворцем с много дворана које се нижу једна за другом у недоглед, које су све на различит начин лепе и не личе једна на другу, онда је највећа дворана у том дворцу, права „престона“ дворана, она у којој царује уметност. То је дворана предивних чаролија. И то чаробњаштво којим она зрачи очитује се не само на власнику дворца већ и на стварима које је он позвао на свечаност.
То је дворана бескрајног празновања, која човеков живот чини интересантнијим, свечанијим, веселијим, значајнијим… Не знам којим епитетима да изразим своје одушевљење уметношћу, њеним делима, улогом коју она игра у животу човечанства. А највећа вредност којом уметност награђује човека – јесте доброта. Човек награђен даром да разуме уметност постаје морално бољи, а онда и срећнији. Да, срећнији! Јер онај ко је награђен тиме да кроз уметност схвати свет, људе око себе, људе прошлости и далеке људе, лакше се дружи с другим људима, с другим културама, с другим народима, он лакше живи.
Е. А Мајмин у својој књизи за ученике виших разреда Уметност мишљења у сликама каже: „Открића до којих долазимо помоћу уметности нису само жива и упечатљива већ су и добра открића. Упознавање стварности које се врши кроз уметност јесте упознавање обасјано осећањем и саосећањем. То својство уметности и чини је друштвеном појавом с неизмерним моралним значењем“. Гогољ је писао о позоришту: „То је катедра с које се може рећи свету много доброг“. Свака права уметност је извор доброг. Она је у самој својој основи морална зато што изазива у читаоцу, у гледаоцу – у сваком ко је доживљава – саосећање према људима, према целом човечанству. Лав Толстој је говорио о уједињујућем начелу уметности и придавао је тој њеној особини првостепени значај. Захваљујући својој сликовитости, уметност на најбољи начин укључује човека у човечанство: подстиче га да се с највећом пажњом и разумевањем односи према туђем болу и према туђој радости. Она тај туђи бол и туђу радост у знатној мери чини нашима… Уметност је у најдубљем значењу те речи човечна. Она долази од човека и води према човеку – према оном што је у њему најживље, најбоље. Она служи „сједињавању људских душа“
Богатства која човеку даје разумевање уметности не могу му се одузети, она су свуда, само их треба видети.
А зло је у човеку увек повезано с неразумевањем другог човека, с болним осећањем зависти, с још болнијим осећањем зловоље, с незадовољством својим положајем у друштву, с вечном злобом која изједа човека, разочарењем у живот. Зао човек кажњава себе. Он гура у таму пре свега себе самог.
Превео: Новица Јањушевић
ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017
препознавања 