RSS

Месечне архиве: октобар 2018

Николај Берђајев НАЦИЈА И ЧОВЕЧАНСТВО

Наши националисти и наши космополити су заточеници прилично приземних појмова о националности, они на исти начин раздвајају национално биће од бића појединца. Страсти, које обично изазивају национални проблеми, сметају разбистравању свести. Рад мисли на проблему националности мора, пре свега, да утврди како је немогуће и бесмислено супротстављање националности и човечанства, националног мноштва и свељудског јединства. А ипак се ово лажно супротстављање врши с двеју страна, са стране национализма и са стране космополитизма. Недопустиво би било принципијелно супростављати део целини или орган организму и замишљати савршенство читавог организма као нестанак и надвладавање мноштва његових делова и органа. Националност и борба за њено постојање и развој не представљају раздор у човечанству и с човечанством, и не могу у принципу бити повезиване с несавршеним, нејединственим стањем човечанства, које подлеже нестанку приликом наступања потпуног јединства. Лажни национализам потхрањује овакве појмове о националности. Националност је индивидуално биће изван кога је немогуће биће човечанства, она је утемељена у саме дубине живота, и националност је вредност, стварана у историји, динамички задатак. Постојање човечанства у формама националог бића његових делова уопште не означава обавезно зоолошко и ниже стање узајамног непријатељства и прождирања, које ишчезава у складу са растом хуманости и јединства. Националност има вечну онтолошку основу и вечно важан циљ. Националност је бивствена индивидуалност, један од хијерархијских ступњева постојања, другачији ступањ, другачији круг него што су индивидуалност човека или индивидуалност човечанства као некакве колективне личности. Успостављање савршеног братства међу људима неће бити ишчезавање људских индивидуалности већ, напротив њихова потпуна потврда. И успостављање свечовечанског братства народа неће бити ишчезавање већ потврда националних индивидуалности. Човечанство је некакво позитивно свејединство и оно би се претворило у ништавну апстракцију ако би својим постојањем гасило и укидало постојање свих ступњева реалности који у њега улазе, националних и личних индивидуалности. У царству Божијем треба замишљати савршено и прекрасно постојање личности-индивидуалности и нација-индивидуалности. Свако је постојање — индивидуално. Апстракција пак није постојање. У апстрактном, сваког конкретног мноштва ослобођеном хуманизму, нема духа постојања, постоји празнина. Сâмо човечанство је конкретна индивидуалност вишег хијерархијског ступња, колективна личност а не апстракција, не механички збир. Тако Бог није гашење свих индивидуалних ступњева разноликог постојања, већ њихова пуноћа и савршеност. Мноштво индивидуалних ступњева, сва сложена хијерархија света не може бити замењена јединством вишег ступња, индивидуалношћу једног. Савршено јединство (општенационално, општељудско, космичко или божанско) јесте највиши и најпотпунији облик постојања свег мноштва индивидуалних бића у свету. Свака националност је богатство јединственог и братски обједињеног човечанства, а не препрека на његовом путу. Националност је историјски а не социјални проблем, проблем конкретне културе а не апстрактне јавности.

Космополитизам је и философски и животно неоснован, он је сам апстракција или утопија, примена апстрактних категорија на област где је све конкретно. Космополитизам не оправдава свој назив, у њему нема ничег космичког, будући да и космос, свет, јесте конкретна индивидуалност, један од хијерархијских ступњева. Представа космоса одсуствује у космополитској свести на исти начин као и представа нације. Осећати себе грађанином света уопште не означава губитак националног осећања и националног грађанства. У космички, васељенски живот човек се укључује кроз живот свих индивидуалних хијерархијски ступњева, кроз национални живот. Космополитизам је наказан и неостварив израз маштања о јединственом, братском и савршеном човечанству, замена конкретног живог човечанства апстрактном утопијом. Ко не воли свој народ и коме није мио његов конкретни лик, тај не може да воли човечанство, томе није мио ни конкретни лик човечанства. Апстракције рађају апстракције. Апстрактна осећања овладавају човеком и све живо, у плоти и крви, ишчезава из његовог видокруга. Космополитизам је такође и негирање и гашење вредности индивидуалног, сваког лика и облика, проповедање апстрактног човека и апстрактног човечанства. 

2.

Човек улази у човечанство преко националне индивидуалности, као националан а не апстрактан човек, као Рус, Француз, Немац или Енглез. Човек не може да прескочи читав ступањ постојања, од тога би он осиромашио и опустео. Национални човек је — више а не мање просто човек, у њему постоје родовске црте човека уопште и уз то постоје индивидуално-националне црте. Може се желети братство и уједињење Руса, Француза, Енглеза, Немаца и свих народа на земљи, али се не сме желети да с лица земље ишчезну изрази националних лица, националних духовних типова и култура. Овакво маштање о човеку и човечанству, далеким од свега националног, јесте жудња за гашењем читавог света вредности и богатстава. Култура никада није била и никада неће бити апстрактно-људска, она је увек конкретно-људска, тј. национална, индивидуално-народна и једино је у таквом свом својству могла да се уздиђе до општељудског. Потупно ненационална, апстрактно-људска, лако преносива с народа народ јесте најмање стваралачка, спољашње техничка страна културе. Све стваралачко у култури носи на себи печат националног генија. Чак су и велики технички изуми национални, а не ненационалне су само техничке примене великих изума које лако прихватају сви народи. Чак је научни геније, иницијативни, који ствара метод — националан. Дарвин је могао да буде само Енглез, а Хелмхолц је карактеристичан Немац. Национално и општељудско у култури не може бити супротстављано. Општељудски значај имају управо врхови националног стваралаштва. У националном се генију открива свељудско, он кроз своје индивидуално продире у универзално. Достојевски је — руски геније, национални лик одражен је у читавом његовом стваралаштву. Он је најрускији од Руса — он је најсвељудскији, најуниверзалнији од Руса. Кроз руску дубину открива он дубину светску, свељудску. Исто се може рећи за сваког генија. Он увек подиже национално до општељудског значаја. Гете је — универзални човек, не у својству апстрактног човек, него у својству националног човека, Немца. 

Уједињавање човечанства, његово напредовање ка свејединству обавља се кроз мучно, болно формирање и борбу националних индивидуалности и култура. Другог историјског пута нема, други пут је апстракција, празнина или чисто индивидуални одлазак у дубину духа, у други свет. Судбина нација и националних култура мора да се оствари до краја.  …. Све велике националне културе су свељудске по свом значају. Нивелирајућа цивилизација је наказна. Култура галиматијаса нема никакав значај, у њој нема ничег васељенског. Читав светски пут постојања јесте сложено узајамно деловање различитих ступњева светске хијерархије индивидуалности, стваралачко урастање једне хијерархије у другу, личности у нацију, нације у човечанство, човечанства у космос, космоса у Бога. Може се и потребно је замишљати нестанак класа и диктаторских режима у савршеном човечанству, али је немогуће замишљати нестанак националности. Нација је динамичка супстанција, она својим корењем ураста у тајанствену дубину живота. Националност је позитивно богаћење постојања и за њу се мора борити као за вредност. Национално јединство је дубље од јединства класа, партија и свих других пролазни творевина у животу народа. Сваки народ се бори за своју културу и за највиши живот у атмосфери националног колективног јемства. И велика је самообмана жеља за стварањем изван националности. Чак се Толстојево непротивљење, које бежи од свега што је повезано с националношћу, показује као дубоко национално, руско. Одлазак из националног живота, страничество — чисто је руска појава, обележена руским националним духом. Чак формално негирање националности може да буде национално. Национално стваралашто не означва свесно-срачунато националствовање, оно је слободно и спонтано национално.

3.

Сви покушаји рационалног одређења националности воде ка неуспеху. Природа националности не може се одредити ни по каквим рационално-видљивим обележјима. Ни раса, ни територија, ни језик, ни религија нису обележја која одређују националност, иако све ово игра ону улогу у њеном одређењу. Националност је сложена историјски творевина, она се формира као резултат крвног мешања раса и племена, бројних прерасподела земаља за које везује своју судбину, и духовно-културног процеса који гради њен непоновљиви духовни лик. И после свих историјских и психолошких истраживања остаје недељив и неухватљиви остатак у коме је садржана сва тајна националне индивидуалности. Националност је — тајанствена, мистична, ирационална, као и свако индивидуално постојање. Потребно је бити у националности, учествовати у њеном стваралачком животном процесу да би се до краја знала њена тајна. Тајна националности чува се у свој несталности историјских стихија, у свим променама судбине, у свим покретима који руше прошлост и стварају оно чега није било. Душа средњовековне Француске и Француске ХХ века — једна је те иста национална душа, иако се у историји све изменило до непрепознатљивости.
………………………………………….
Оно што се назива европском или интернационалном цивилизацијом, у суштини је фантом. Раст и развој сваког националног бића није његов прелазак од националне својеврсности ка некаквој интернационалној европској цивлизацији која уопште и не постоји. Нивелирајући европеизам, међународна цивилизација, јесу чиста апстракција у којој није садржано ни капи конкретног живота. Сви народи, све земље пролазе корз известан стадијум развоја и раста, наоружавају се оруђима научне и социјалне технике у којој заправо нема ничег индивидуалног и националног јер је, на крају крајева, индивидуална и националан само дух живота. Али овај процес раста и развоја није корак у страну, ка некаквој „интернационалној Европи“ која се не може наћи нигде на Западу, то је — корак увис, корак свељудски у својој националној особености. Постоји само један историјски пут за постизање највише човечности, за јединство човечанства — пут националног раста и развоја, националног стваралаштва. Свечовечанство се открива једино у облику националности. Денационализација, прожета идејом интернационалне Европе, интернационалне цивилизације, интернационалног човечанства јесте најобичнија празнина, непостојање. Ниједан народ не може да се развије бочно, у страну, да ураста у туђи пут и туђи раст. Између моје националности и моје човечности нема никаве „интернационалне Европе“, и“интернационалне цивилизације“. Стваралачки национални пут и јесте пут ка свечовечанству, јесте отварање свечовечанства у мојој националности онако како се отвара у свакој националности. 

4.

(…) Љубав према свом народу мора да буде стваралачка љубав, стваралачки инстинкт. И она најмање означава непријатељство  и мржњу према другим народима. Пут ка свечовечанству за нас лежи кроз Русију. И заиста свака денационализација одваја од свечовечанства. Лик Русије ће бити утеловљен у самом небеском човечанству. У јединственом човечанству могу да се сједињују само индивидуалности, а не јалове апстракције. Истина о позитивној вези националности и човечанства може да буде исказана са друге, супротне стране. Ако је недопустиво супротстављање идеје човечанства идеји националности, онда је недопустиво и обрнуто супротстављање. Не сме се бити непријатељ јединства човечанства у име националности у својству националисте. Овакво окретање националности против човечанства представља осиромашење националности и њену пропаст. Овакав лажни, отпаднички национализма мора да дели судбину јаловог интернационализма. Стваралачко учвршћење националности и јесте учвршћење човечанства. Националност и човечанство су једно. 

 

Николај Берђајев, ЧОВЕК И МАШИНА (одломак из есеја „Нација и човечанство“, стр. 60-66), Бримо, Београд, 2002.

 

Превела: Људмила Јоксимовић

 

Преузето са сајта: http://www.srodstvopoizboru.com

 

nacija.jpg

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 28, 2018 in Берђајев

 

Ознаке: , ,

Роман Ингарден ЧОВЕКОВА ЈЕ УНУТРАШЊА ПОТРЕБА ДА БУДЕ ЧОВЕК

„Човек постоји и живи на граници два различита бића, од којих само једно, изгледа, представља његову људскост а друго – нажалост, као да је реалније од првог – потиче од његове бестијалности и условљава прво. Човек се налази на граници две области бића: природе и специфично људског света, и не може без њега да постоји, али тај свет није довољан за његово постојање и није способан да му га осигура. Човек је зато приморан да живи на темељу природе и у њеним оквирима али – захваљујући свом нарочитом бићу –мора да прелази њене границе, међутим, никад не може потпуно да подмири своје унутрашње потребе за тим да буде човек.

Таква је трагична судбина човека. Али, у томе се управо испољава његово право биће; његова генијалност и ограниченост његовог бића. Он у ствари располаже само двема могућностима да тријумфује над природом. С једне стране, може да упозна самога себе и природу која га окружује, и њену праву и изворну суштину. Са друге стране, пак, својим напором – својим победама, а чак и својим поразима – остварује вредности Добра и Лепог, које се, истина, појављују само у интенционалним делима, али за њега поседују, у ствари, некакву вишу стварност него свет саме природе. А човек остаје у служби реализовања тих вредности. Ако у томе успева, сигуран је да не живи узалудно.“

 

Превод са пољског: Љубица Росић

 

Одломак из књиге КЊИГА О ЧОВЕКУ, Карпос, Београд, 2018

 

 

Albert Gleizes

Albert Gleizes

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 27, 2018 in Ингарден

 

Ознаке: , , ,

Васко Попа НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ – НАША КЛАСИКА ЈЕДИНА И ПРАВА

„Наша народна поезија цветала је и сазревала у самом срцу столетних ноћи. У току тамних векова створен је златни век наше књижевности, наша класика једина и права. Раздобље наше литературе које из непојамних даљина сјаји својом чудесном лепотом и које није престало и никад неће престати  да обасјава песничко стварање на овој шаци земље под овим небом… Зато нам се највећи песници, из деценије у деценију, из века у век враћају  вечито живим изворима народне поезије. Дубоко, ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ни један крилати корак у поезији), леже, често запретани под маховином и песком заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова.“

 

jabuke

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 20, 2018 in Попа

 

Ознаке: , ,

Милош Црњански ПРИВИЂЕЊА

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

 

Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих срна
леду, на врху неком, у болном свом хитању?
А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна
што виси, о дрхћућем, жарком концу, у свитању?
Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап
свих дивота чулних, као пад мирисног млека
А чини ми се, једна једина, таква блиста кап
над песком пустиња, и тла над земљом, далека.

 

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

  У Данској 1929.

 

zrak 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 17, 2018 in Црњански

 

Ознаке: ,

Иван Иљин О САВЕСТИ

Савест је жива и целовита воља за савршеним, па отуда тамо где та воља одумире квалитет постаје небитан за човека и почиње да ишчезава из живота, све почиње да обавља „несавесно“, све опада, обезвређује се, постаје непотребно: од научног истраживања, до фабричког производа, од наставе у школи до чувања стоке, од чиновничке канцеларије до чишћења улица.

Савест је први и најдубљи извор осећања одговорности, па отуда тамо где то осећање трне – наступа општа равнодушност преме резултату рада и стваралаштва; шта су у стању да створе неодговорни судија, политичар, лекар, официр, инжењер, кондуктер и орач?

Савест је основни акт унутарњег самоослобођења, па отуда тамо где тај акт ишчезава из живота, где спољашња слобода губи свој смисао а политичка слобода почиње да се изопачава, човек губи приступ слободној лојалности и преостају му само две могућности у животу: или да се повинује законима из користољубља и страха, попут лукавог и неискреног роба, или да се не повинује законима, усавршавајући се на све могуће начине у некажњеном кршењу закона, попут неухватљивог преступника.

Савест је живи и моћни извор праведности, па отуда тамо где њени зраци ишчезавају из живота, човек као да губи душевни орган за праведност и укус за њу. У шта ће се претворити живот у друштву, у коме су тај орган и тај укус атрофирали, какво ће бити судство у тој земљи, какво ће бити чиновништво, трговина; какав ће живот водити богати слој друштва а каква ће се експлоатација нижих класа увести у таквој земљи, какво оправдано незадовољство ће се накупити у нижим слојевима друштва а каква ће се експлоатација нижих класа увести у таквој земљи, какво оправдано незадовољство ће се накупити у нижим слојевима друштва и каква револуционарна опасност висити над државом?

Најзад, у сваком послу где лична грамзивост долази у сукоб са интересима посла, службе – савест представља главну снагу која подстиче човека да се понаша објективно. Отуда тамо где савест бива уклоњена из живота – слаби осећање дужности, слаби дисциплина, гасне осећање оданости, ишчезава из живота принцип служења, свуда царују подмитљивост, корупција, издаја и дезертерство; све се претвара у бесрамну трговину и живот постаје немогућ…

Ето зашто сматрам да савест није само извор праведности и светости, већ и жива основа елементарно регулисаног а тим пре – развијеног културног живота. Савест је оно светло окриље из којег, прожимајући целокупни живот, исходе зраци врсноће, одговорности, слободе, праведности, објективности, честитости и узајамног поверења. И ако би злом духу једанпут пошло за руком да ноћу у души заспалих људи погаси све зраке савести, макар и за релативно кратко време, на земљи би завладао такав пакао о коме нам ни најружнији снови не би могли дати верну представу.

Можда ће искра хришћанске савести изнова оживети тек у крајње згуснутим сутонима безбожништва и распада… Ми не сматрамо овакву перспективу неизбежном, напротив, треба учинити све да би предупредио трагичан крах наше духовне културе. И уколико човечанство раније и дубље појми природу духовне кризе коју проживљава, уколико разговетније схвати да без савести на земљи није могућа ни култура ни живот – утолико ће бити предупређено више беда и невоља.

 

Превео: Добрило Арaнитовић

 

Логос, Београд, 2008

 

savest

Vilhelm Hammershoi

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 14, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , ,

Жерар де Нервал СВЕ СЕ УЗАЈАМНО САГЛАШАВА

Како сам могао тако дуго постојати изван Природе, не поистовећујући се с њом? Све живи, све дела, све се узајамно саглашава; магнетски зраци који избијају из мене или других несметано пролазе кроз бесконачан ланац створених ствари; тако се ствара једна прозирна мрежа која покрива свет, а чије танане нити повезују све постојеће ствари једну с другом, преко планета и звезда. Ја сам сада заробљеник Земље али разговарам са распеваним хором звезда, које деле моје радости и патње!

 

Аурелија

 

Mone

Mone

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 12, 2018 in Нервал

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић СИНОВИМА КОЈИ ДОЛАЗЕ

Никада више тако тачно у закораку

Са неизрецивим, а без двоумљења, синови моји,

Као сада, пета крилатих још

Од кратке сенке година:

                                                  ево, свеска на столу

Носи испис из јаве, још неугрожене

Са неизвесним границама, у лопти облик сунца

Потврђује присност, и лето је тако дуго,

Кажете, а тек је почело –

 

Тако ми помажете да се присетим

Заборављене вештине: бити у равнотежи

А неопрезан

Пред црним маказама сказаљки, што секу

Делић будућег сећања (заборава можда,

Избор још постоји),

Не проверавати видљиво, а веровати

У именовани предмет: оловка, саксија, зид…

 

Но како да вам кажем да је опасност

У мудром убрзању, мудрости убрзаној,

У неумитној кавзи слике са сликом,

У опасној древној бољци огледала

Да преокреће знакове прволика?

Да је опасност у неминовном

Што везује случајност за случајност

Као што вода корење и траву света везује?

 

Изрицати опасност, а бити

Видљивоме веран: ево првог задатка;

Извикујем га у ветар што дува из будућности

Пепелом мојим натруњен, а вашим гласовима.

sinovima

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 7, 2018 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: ,