Сви људи непрекидно васпитавају једни друге – хтели они то или не; били они тога свесни или не; умели они то или не, било да помажу било да су немарни. Васпитавају једни друге сваким својим испољавањем: одговором и интонацијом; осмехом и њиховим одсуством; одласком и доласком; ускликом и прећуткивањем; молбом и захтевом; општењем и бојкотом. Свако противљење, неодобравање и протест исправљају и учвршћују спољашњу границу човекове личности: човек је биће које зависи од друштва и биће које се друштву прилагођава, и што је човек бескарактернији, то јаче делује овај закон реакције и одраза. Али баш због тога свако одсуство противљења, неодобравања и протеста придаје спољашњој човековој граници одлучну безобзирност, ружну непристојност, склоност ка необузданом притиску. Људи васпитавају једни друге не само делањем – сигурним, одговорним поступцима, него и неделањем –тромим, неодређеним, безвољним одсуством одговорног поступка. И, ако, с једне стране, оштар одговор, груби захтев, злобан поступак могу да не поправе већ да озлоједе оног против кога су усмерени, онда, с друге стране, избегавање енергичног, одређено-негирајућег поступка може бити једнако попуштању, одобравању саучествовању. У узајамном друштвеном васпитавању људи, како млађих тако и старијих, како шефова тако и потчињених, потребно је не само меко „не“ у атмосфери разједињења, које ће наступити и одвајања, које је већ наступило. Човек чини зло не само зато што је злочинац, већ и због тога што је на то навикнут безвољним самопонижавањем људи који га окружују. Ропство не квари само роба, већ и робовласника; разуздан човек није разуздан сам од себе, већ и од стране друштвене средине која му је дозволила да се разузда; деспот не може постојати ако нема гмизаваца; „све је дозвољено“ само онде где су људи једни другима све дозволили.
Као што тајанствени процес унутрашњег очишћења духом и љубављу неизбежно, мада нехотично, испољава у гласу, гесту, ходу, и, исто тако неизбежно, иако често несвесно, делује на друге умирујуће и продуховљавајуће, као да својим скривеним певањем изазива певање, слично томе енергична воља делује тако што учвршћује, формира и одушевљава људе око ње, као да стваралачким ритмом изазива стваралачки ритам.
Сумњичав човек се превише боји да не нашкоди и зато чини двоструку штету: он делује неодлучно и попустљиво, негујући безвољност у себи и ширећи је око себе, изазивајући у себи самом неувереност у своју исправност и изазивајући код других представу о својој неверности добру. И ако он, при томе, уверава себе да се „склонио“ и „препустио“ другима да раде шта хоће, онда, поврх себе, обмањује и себе и друге.
Превод: Ана Јаковљевић
Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Београ: Логос, 2012.
Ознаке: Иван Иљин, Логос, О супротстављању злу силом
Видела сам људе
који су у кошницу својих мисли
пуштали сваког,
чије су вратнице поверења
стајале широм отворене;
и видела људе
који су се прикрадали на прстима
да би уходили њихов шапат.
Видела сам људе
под чијим су се грањем
намерници и бегунци одмарали,
људе који су увек пружали руку,
људе који су увек пружали руку
човеку када би се спотакао
између среће и пропасти;
и видела их
који показују пут гониоцу
у потери за човеком судбином рањеним.
Видела сам људе
у чију су се заставу клели,
чију су заклетву напамет учили,
људе који су се морали склањати
од светлуцања ласкаваца;
и кад други њихове заставе понесу,
видела људе
како ласкају новим барјактарима.
Safet Zec
Ознаке: Десанка Максимовић, Запис о добру и о злу
„Добро не може бити бесмислено. Добар поступак никада није глуп, јер он је несебичан и не тежи никаквој користи и срачунатом резултату. Назвати добар поступак бесмисленим можемо само онда када он није постигао свој циљ или ако је био лажно добар, погрешно добар, тј. није био добар. Понављам: истински добар поступак не може бити глуп, он је изван критеријума паметно и глупо. Добро зато и јесте добро.“
МИСЛИ О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017
Schlesinger
Ознаке: Дмитриј Лихачов, О добром
„Ниједан добар или лош догађај у човековом личном животу не остаје искључива својина његове изоловане душе: хиљадама пута он бива испољен, и изражен, и пренет другима, али не толико стога што човек то хоће, колико због тога што он то не жели. Сваки унутрашњи акт злобе, мржње, зависти, освете, презира и лажи неизбежно, мада и неприметно, бива телом изражен и пренет свима који га окружују, а преко њих, попут одјека, све даље и даље. Што се дубље и целовитије предаје тим стањима, то је талас порока и зла јачи и приметнији, и јасно је да ће на лицу Јуде, Ричарда III, папе Александра VI и Маљуте Скуратова свако својом свешћу прочитати оно што ће неприметно прелетети његовом душом и када угледа обичног човека. Исто тако, сваки унутрашњи акт доброте, љубави, праштања, страхопоштовања, искрености, молитве и кајања неизбежно мења ткиво и ритам духовног живота, и бива неприметно изражен у погледу, лицу и ходу, и тако се неприметно преноси на друге људе. И опет се тај талас доброте, чистоте и племенитости одвија јаче и неприметније што се душа у тим стањима дубље препородила, и јасно је да ће на лицима Макарија Великог, Фрање Асишког, Патријарха Гермогена и оптинских стараца свако видети оно што му је можда промакло у слабим титрајима свакодневне доброте.
Услед потпуности и дубине несвесног општења и преноса, ни добро ни зло у животу људи немају „чисто личан“ или „приватни карактер“. Свако ко је добар чак независно од својих спољашњих поступака, добар је не само за себе, него и за друге; свако ко је зао па чак и кад је зао само за себе, зао је, штетан и отрован за читаво човечанство. Оно што ја јесам, то ширим и на друге душе, свесно и несвесно, делањем и неделањем, намерно и ненамерно. Човеку није дато да буде и да не шири, јер он шири већ самим својим бићем. Сваки, па и најнеугледнији и најмање утицајан човек шири око себе атмосферу онога чему је предана, чиме је заузета и опседнута његова душа. Добар човек је активно жариште добра и снаге у добру, док је зао човек активно жариште зла, снаге у злу и слабости у добру. Људи нехотично опплемењују једни друге својом чисто личном племенитошћу, и исто тако, инфицирају једни друге ако су сами заражени пороцима и злом. Зато човек не одговара само за себе већ и за сев оно што је пренео другима, што им је послао, у њих улио, чиме их је заразио или обогатио. Зато у активној људској комуникацији свако у себи носи све, и када се успиње, он све вуче нагоре, а када пада, све повлачи надоле. И зато „стање града одржава десет праведника“ није празна реч или преувеличавање, већ активна и реална духовна чињеница.
На основу овог бива очигледно да ће зло које се налази у људским душама сачувати своје постојање, своjу снагу и свој отров, чак и када се не излива у какве одређене спољашње поступке; оно наставља да живи и да се размножава трујући душу која га носи и душу која га прима путем одраза, зато се главна борба са злом мора водити у унутрашњости, у душевно-духовној димензији, а спољашње мере присиле и спречавања никада неће моћи да пронађу зло, нити ће моћи да преобразе његову грешност у његовом унутрашњем скровишту.
Друго, мора се признати да општа узајамна повезаност људи у добру и злу није само социјално-психолошка чињеница, него да у себи крије духовни задатак, успостављајући за људе велику одговорност и читав низ обавеза. Јер нису људи повезани само међусобним деловањем, већ и деловањем у добру и у злу, тј. узајамним оплемењивањем и узајамним уништавањем. Док делују једни на друге, они стоје пред лицем Божијим, и свако од њих увек има посла са млађима и слабијима до којих искушења могу доћи управо преко њега.
Ако сваки човек, носећи у себи извесно начело зла, одговара и за себе и за друге, онда се прави однос према његовом сопственом злу не изражава тиме што он може да се бори с тим ако хоће. Не, он је под било којим условима обавезан да се с њим бори, и нема права да прекине ту борбу, он неће нанети штету само самом себи, већ и свима другима: извори људских душа као да су подземно повезани, и онај ко мути и трује свој извор, тај мути и трује и туђе изворе.човек који не води рачуна о духовној хигијени представља жариште опште духовне заразе. Зато сваки човек, сем религиозног и духовног задатка да се бори са својим злом, има још и друштвену обавезу да васпитава себе, да духовно чисти своју душу, суздржава своју злу вољу, присиљава се, принуђава се и, ако је потребно, присиљава себе на нужну самоприсилу.“
Превела с руског: Ана Јаковљевић
Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.
Christian Schloe
[…] Чињеница је да је природа тако устројила човека да је његов душевни и духовни живот сакривен од осталих људи и да је непосредно доступан само његовом сопственом осећању, и, делимично, самопосматрању: моја душа „недоступна је“ за друге људе, а друге душе „недоступне“ су за мене, „туђа душа је тајна“. Знајући то и прецењујући ову скривеност и недоступност, људи, у већини случајева, граде свој живот и своје понашање на могућности самоподвајања које отуда проистиче: једно ја се састоји из тога што „ја“ остављам за себе, а друго ја се састоји из тога што ја „откривам“ пред другим људима. При томе, они често уображавају да сами себе познају тачно и у потпуности, и да други знају о њима само оно што они сами нису сматрали за потребним да о себи сакрију. Та двострука самообмана често је подржана и учвршћена осећањем „пристојности“, које приморава људе да сакрију једни од других праве размере узајамног познавања.
У ствари, сваки човек лоше познаје себе и увек открива другима све своје основне особине и склоности, и то у потпуности.
Човек лоше познаје самог себе. Прво, зато што се свака људска душа огромним делом састоји из несвесних (неприметних или заборављених) садржаја, способности, склоности и навика, а такође и од полусвесних осећања, расположења, асоцијација и нијанси; само човек који је систематски истраживао своје несвесно и свој карактер методом непроизвољног асоцирања може да схвати и одмери у коликој мери људи заиста имају ограничену и нетачну представу о самима себи. Друго, човек лоше познаје сам себе, зато што он веома радо, лако и неприметно заборавља све непријатно и ружно, објашњава то у најбољем светлу и, затим, сам себе идеализује, допада се сам себи и љути се када други то тобоже „неправедно“ поричу.
Услед тог наивног самоопажања, човек обично и не подозрева да његова телесна спољашњост тачно изражава и верно преноси његову душу, њен свесни и несвесни део, и то у потпуности. Човек је заиста створен тако да његово тело (очи, лице, израз лица, облик главе, руке, ноге, ход, манири, гестикулација, смех, глас, интонација и сви спољашњи поступци) не само да скривају његову душу, него је управо откривају, и то са тачношћу огледала. Истина, на срећу или несрећу, људи о томе мало знају, мало обраћају пажњу на ту телесну шифру душе, и лоше је дешифрују својом свешћу. Али, људи у том шифрованом облику несвесно перципирају једни друге, и то у оној мери у којој су и сами изражени кроз своје тело.
Ствар је у томе да све што живи у човеку постоји у њему не само као психичко, него и као физичко стање и обрнуто: свако телесно човеково стање обавезно има и душевно биће; мада он сам често не зна и не схвата чиме се то изражава. У сваком свом стању човек као да говори двоструким језиком: језиком тела и језиком душе. Захваљујући том удвојеном бићу, тело човека као да брбља оно што би душа можда и хтела да сакрије, и то не само од других, него и од саме себе. Душа сваког од нас као да је уливена у тело и у потпуности је кроз њега испољена; зато они који нас виде и слушају, често, а да и сами то не знају, осећају у сваком датом моменту сву нашу душу у њеном основном стању. Управо због тога људи једни о другима често знају много више него што сами могу бити тога свесни или изразити речима: у несвесном искуству општења човек у другом опажа све оно што његово тело изражава и открива о његовој души. Јасно је да у свест човека који опажа продире релативно мало од свега опаженог; све друго што је човек опазио, а чега није свестан, не нестаје и не ишчезава, већ борави и живи у дубини неприступној за свест. Када ово дође до свести, обично се појављује у облику нејасних симпатија и антипатија, поверења и неповерења, предосећања и сумњи; а сви ови трачци свести могу бити савршено тачни, али да их ухвати, разјасни или образложи – свест нити може нити уме. Ипак право знање може бити усавршено и доведено до праве проницљивости и уз одговарајући дужи духовни рад.
Превела с руског: Ана Јаковљевић
Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.
Christian Schloe
Ознаке: Ана Јаковљевић, Иван Иљин, Логос, О супротстављању злу силом, О телесној шифри душе
Proculeste, profani
Песник по струнама прелеће
Прстима својим занесено.
Он пева — пред њиме се креће
Надмено народ непросвећен:
Слуша га одсутно и немо.
Тупа се руља сумњом гуши:
Зашто тај пева тако звучно?
Залуд нам милујући уши,
Каквом нас циљу он то вуче?
О чему звони? Шта нас учи?
Зашто нам срца рије, мучи,
Као чаробњак неки да је?
К’о ветар зуји песма родна,
Ал’ је ко ветар и бесплодна:
Какву нам корист она даје?
Песник
Народе, бесловесни, ћути,
Ти, роде, нуждом опседнути!
Доста је роптања тог мени,
Ти си црв земље, не син неба,
Само би —ћар — на кило треба
За те кип Белведерски да се цени.
Гледаш може л’ да служи чему.
Шта је то бог — шта теби важи?
Кухињски лонац ти је дражи.
Може се кувати у њему.
Светина
Не, ако си неба изабраник,
Ако си божји изасланик,
Како да користиш нам — знаћеш.
Исправљај срца своје браће,
Јер ми смо малодушни, кварни,
Бестидни, зли, неблагодарни.
У срцу, хладни, шкрти, ружни,
Клеветници, глупаци, сужњи.
Песник
Носите се — зар је дело
Спокојног песника за вас!
Тоните у свој разврат смело,
Вас неће таћи лире глас!
Ви сте одвратни ко гробље,
Те ваше глупости и злобе
Досад су могле да подмире
Камџије, хапсе и секире.
Доста већ једном, безумници,
У вашем граду, на улици
Чисти се смеће — благо свету!
Ал’, сметнув с ума своје место,
Жртвовање и свети престо,
Зар жреци код вас метлом мету?
Нисмо за обична прегнућа,
Нисмо за корист, битке пуке,
Ми смо рођени за надахнућа,
За молитве и слатке звуке.
1828.
Препев: Миодраг Сибиновић
Габриеле Мунтер
Ознаке: Александар Сергејевич Пушкин, Песник и светина
Мада је некад тешко бреме,
У покрету су кола лака.
Кочијаш смели, седо време,
Седи и вози без престанка.
Ујутро скочимо у кола
И, спемни на све што ће бити,
Презирућ мир и чари стола,
Вичемо: брже!…
Али у подне тако није.
Растресени смо; сад нас брину
И успони и провалије,
Вичемо: лакше, будалино!
Док наша кола јуре исто,
Предвече већ смо равнодушни:
Дремамо до свог коначишта —
А време тера коње здушно
1823.
Препев: Миодраг Сибиновић
Otto Eerelman
Ознаке: Александар Сергејевич Пушкин, Миодраг Сибиновић, Таљиге живота
Ако човек има само пет чула који су основица свих страсти – онда је бедно јуришање на још и више. Свих тих пет чула могу се задовољити обичним свакодневним животом: у се, на се и пода се.
Ја то не проповедам него се чудим лудим амбициозним који још нису схватили да свет не могу помаћи својом акцијом. Раде против себе…
Ја знам да има нешто – још оно нешто – у човеку, али то нема свако. Зато би они који су „свако“ морали одустати од глупих напора да докуче оно што за њих не постоји.
Ознаке: Душко Трифуновић
***
Сваки дан пролазимо истом улицом или истом баштом; сваке вечери очи нам се сударају с розикастим зидом, направљеним од цигле и градског времена. Изненада, неког дана улица избија на други свет, башта се управо рађа, уморни зид покрива се знацима. Никад их нисмо видели и сами смо запрепашћени што су такви: толико и тако збуњујуће реални. Сама њихова компактна стварност наводи нас да посумњамо: да ли су ствари такве или су другачије? Не, то што видимо по први пут већ смо видели раније. На неком месту, где можда никад нисмо били, већ је постојао зид, улица, башта. Затим изненађеност смењује носталгија. Чини нам се да се присећамо и желели бисмо да се вратимо тамо где су ствари увек такве, окупане прастаром светлошћу, и истовремено, тек рођеном. И ми смо отуда. Некакав дашак нам милује чело. Очарани смо, стојимо без даха у непомичном предвечерју. Нагађамо да смо од оног света. То се враћа ранији живот.
Превод: Радоје Татић
Из есеја Друага обала, ЛУК И ЛИРА, Просвета, Београд. 1990.
Ознаке: Друга обала, Октавио Паз
Какве простране небеске собе!
Пењање до њих по степеницама од ваздуха.
Над облацима обешени рајски вртови.
Душа се одваја од тела и једри,
Не заборавља да постоји висина
И постoји низина.
Зар смо заиста изгубили веру у други простор?
И нестали су, ишчезли Небо и Пакао?
Без ванземаљских ливада како наћи Спас?
Где ће наћи себи седиште савез грешника?
Плачимо, очајавајмо после великог губитка.
Изгребимо угљеном лице, распустимо косу.
Преклињимо да нам буде враћен
Други простор.
препевала: Љубица Росић
Cristian Schloe
препознавања 