RSS

Месечне архиве: новембар 2018

Иван Иљин О ВАСПИТАВАЊУ

Сви људи непрекидно васпитавају једни друге – хтели они то или не; били они тога свесни или не; умели они то или не, било да помажу било да су немарни. Васпитавају једни друге сваким својим испољавањем: одговором и интонацијом; осмехом и њиховим одсуством; одласком и доласком; ускликом и прећуткивањем; молбом и захтевом; општењем и бојкотом. Свако противљење, неодобравање и протест исправљају и учвршћују спољашњу границу човекове личности: човек је биће које зависи од друштва и биће које се друштву прилагођава, и што је човек бескарактернији, то јаче делује овај закон реакције и одраза. Али баш због тога свако одсуство противљења, неодобравања и протеста придаје спољашњој човековој граници одлучну безобзирност, ружну непристојност, склоност ка необузданом притиску. Људи васпитавају једни друге не само делањем – сигурним, одговорним поступцима, него и неделањем –тромим, неодређеним, безвољним одсуством одговорног поступка. И, ако, с једне стране, оштар одговор, груби захтев, злобан поступак могу да не поправе већ да озлоједе оног против кога су усмерени, онда, с друге стране, избегавање енергичног, одређено-негирајућег поступка може бити једнако попуштању, одобравању саучествовању. У узајамном друштвеном васпитавању људи, како млађих тако и старијих, како шефова тако и потчињених, потребно је не само меко „не“ у атмосфери разједињења, које ће наступити и одвајања, које је већ наступило. Човек чини зло не само зато што је злочинац, већ и због тога што је на то навикнут безвољним самопонижавањем људи који га окружују. Ропство не квари само роба, већ и робовласника; разуздан човек није разуздан сам од себе, већ и од стране друштвене средине која му је дозволила да се разузда; деспот не може постојати ако нема гмизаваца; „све је дозвољено“ само онде где су људи једни другима све дозволили.

Као што тајанствени процес унутрашњег очишћења духом и љубављу неизбежно, мада нехотично, испољава у гласу, гесту, ходу, и, исто тако неизбежно, иако често несвесно, делује на друге умирујуће и продуховљавајуће, као да својим скривеним певањем изазива певање, слично томе енергична воља делује тако што учвршћује, формира и одушевљава људе око ње, као да стваралачким ритмом изазива стваралачки ритам.

Сумњичав човек се превише боји да не нашкоди и зато чини двоструку штету: он делује неодлучно и попустљиво, негујући безвољност у себи и ширећи је око себе, изазивајући у себи самом неувереност у своју исправност и изазивајући код других представу о својој неверности добру. И ако он, при томе, уверава себе да се „склонио“ и „препустио“ другима да раде шта хоће, онда, поврх себе, обмањује и себе и друге.

 

Превод: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Београ: Логос, 2012.

 

павле

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 27, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , ,

Десанка Максимовић ЗАПИС О ДОБРУ И О ЗЛУ

Видела сам људе

који су у кошницу својих мисли

пуштали сваког,

чије су вратнице поверења

стајале широм отворене;

и видела људе

који су се прикрадали на прстима

да би уходили њихов шапат.

 

Видела сам људе

под чијим су се грањем

намерници и бегунци одмарали,

људе који су увек пружали руку,

људе који су увек пружали руку

човеку када би се спотакао

између среће и пропасти;

и видела их

који показују пут гониоцу

у потери за човеком судбином рањеним.

 

Видела сам људе

у чију су се заставу клели,

чију су заклетву напамет учили,

људе који су се морали склањати

од светлуцања ласкаваца;

и кад други њихове заставе понесу,

видела људе

како ласкају новим барјактарима.

 

safet

Safet Zec

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 24, 2018 in Десанка Максимовић

 

Ознаке: ,

Димитриј Лихачов О ДОБРУ

Добро не може бити бесмислено. Добар поступак никада није глуп, јер он је несебичан и не тежи никаквој користи и срачунатом резултату. Назвати добар поступак бесмисленим можемо само онда када он није постигао свој циљ или ако је био лажно добар, погрешно добар, тј. није био добар. Понављам: истински добар поступак не може бити глуп, он је изван критеријума паметно и глупо. Добро зато и јесте добро.

 

МИСЛИ О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017

 

Schlesinger

Schlesinger

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 19, 2018 in Лихачов

 

Ознаке: ,

Иван Иљин ИЗВОРИ ЉУДСКИХ ДУША СУ ПОДЗЕМНО ПОВЕЗАНИ

Ниједан добар или лош догађај у човековом личном животу не остаје искључива својина његове изоловане душе: хиљадама пута он бива испољен, и изражен, и пренет другима, али не толико стога што човек то хоће, колико због тога што он то не жели. Сваки унутрашњи акт злобе, мржње, зависти, освете, презира и лажи неизбежно, мада и неприметно, бива телом изражен и пренет свима који га окружују, а преко њих, попут одјека, све даље и даље. Што се дубље и целовитије предаје тим стањима, то је талас порока и зла јачи и приметнији, и јасно је да ће на лицу Јуде, Ричарда III, папе Александра VI и Маљуте Скуратова свако својом свешћу прочитати оно што ће неприметно прелетети његовом душом и када угледа обичног човека. Исто тако, сваки унутрашњи акт доброте, љубави, праштања, страхопоштовања, искрености, молитве и кајања неизбежно мења ткиво и ритам духовног живота, и бива неприметно изражен у погледу, лицу и ходу, и тако се неприметно преноси на друге људе. И опет се тај талас доброте, чистоте и племенитости одвија јаче и неприметније што се душа у тим стањима дубље препородила, и јасно је да ће на лицима Макарија Великог, Фрање Асишког. Патријарха Гермогена и оптинских стараца свако видети оно што му је можда промакло у слабим титрајима свакодневне доброте.

Услед потпуности и дубине несвесног општења и преноса, ни добро ни зло у животу људи немају „чисто личан“ или „приватни карактер“. Свако ко је добар чак независно од својих спољашњих поступака, добар је не само за себе, него и за друге; свако ко је зао па чак и кад је зао само за себе, зао је, штетан и отрован за читаво човечанство. Оно што ја јесам, то ширим и на друге душе, свесно и несвесно, делањем и неделањем, намерно и ненамерно. Човеку није дато да буде и да не шири, јер он шири већ самим својим бићем. Сваки, па и најнеугледнији и најмање утицајан човек шири око себе атмосферу онога чему је предана, чиме је заузета и опседнута његова душа. Добар човек је активно жариште добра и снаге у добру, док је зао човек активно жариште зла, снаге у злу и слабости у добру. Људи нехотично опплемењују једни друге својом чисто личном племенитошћу, и исто тако, инфицирају једни друге ако су сами заражени пороцима и злом. Зато човек не одговара само за себе већ и за сев оно што је пренео другима, што им је послао, у њих улио, чиме их је заразио или обогатио. Зато у активној људској комуникацији свако у себи носи све, и када се успиње, он све вуче нагоре, а када пада, све повлачи надоле. И зато „стање града одржава десет праведника“ није празна реч или преувеличавање, већ активна и реална духовна чињеница.

На основу овог бива очигледно да ће зло које се налази у људским душама сачувати своје постојање, своjу снагу и свој отров, чак и када се не излива у какве одређене спољашње поступке; оно наставља да живи и да се размножава трујући душу која га носи и душу која га прима путем одраза, зато се главна борба са злом мора водити у унутрашњости, у душевно-духовној димензији, а спољашње мере присиле и спречавања никада неће моћи да пронађу зло, нити ће моћи да преобразе његову грешност у његовом унутрашњем скровишту.

Друго, мора се признати да општа узајамна повезаност људи у добру и злу није само социјално-психолошка чињеница, него да у себи крије духовни задатак, успостављајући за људе велику одговорност и читав низ обавеза. Јер нису људи повезани само међусобним деловањем, већ и деловањем у добру и у злу, тј. узајамним оплемењивањем и узајамним уништавањем. Док делују једни на друге, они стоје пред лицем Божијим, и свако од њих увек има посла са млађима и слабијима до којих искушења могу доћи управо преко њега.

Ако сваки човек, носећи у себи извесно начело зла, одговара и за себе и за друге, онда се прави однос према његовом сопственом злу не изражава тиме што он може да се бори с тим ако хоће. Не, он је под било којим условима обавезан да се с њим бори, и нема права да прекине ту борбу, он неће нанети штету само самом себи, већ и свима другима: извори људских душа као да су подземно повезани, и онај ко мути и трује свој извор, тај мути и трује и туђе изворе.човек који не води рачуна о духовној хигијени представља жариште опште духовне заразе. Зато сваки човек, сем религиозног и духовног задатка да се бори са својим злом, има још и друштвену обавезу да васпитава себе, да духовно чисти своју душу, суздржава своју злу вољу, присиљава се, принуђава се и, ако је потребно, присиљава себе на нужну самоприсилу.

 

Превела с руског: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.

ilj 2

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 12, 2018 in Иљин

 

Иван Иљин О ТЕЛЕСНОЈ ШИФРИ ДУШЕ

[…] Чињеница је да је природа тако устројила човека да је његов душевни и духовни живот сакривен од осталих људи и да је непосредно доступан само његовом сопственом осећању, и, делимично, самопосматрању: моја душа „недоступна је“ за друге људе, а друге душе „недоступне“ су за мене, „туђа душа је тајна“. Знајући то и прецењујући ову скривеност и недоступност, људи, у већини случајева, граде свој живот и своје понашање на могућности самоподвајања  које отуда проистиче: једно ја се састоји из тога што „ја“ остављам за себе, а друго ја се састоји из тога што ја „откривам“ пред другим људима. При томе, они често уображавају да сами себе познају тачно и у потпуности, и да други знају о њима само оно што они сами нису сматрали за потребним да о себи сакрију. Та двострука самообмана често је подржана и учвршћена осећањем „пристојности“, које приморава људе да сакрију једни од других праве размере узајамног познавања.

У ствари, сваки човек лоше познаје себе и увек открива другима све своје основне особине и склоности, и то у потпуности.

Човек лоше познаје самог себе. Прво, зато што се свака људска душа огромним делом састоји из несвесних (неприметних или заборављених) садржаја, способности, склоности и навика, а такође и од полусвесних осећања, расположења, асоцијација и нијанси; само човек који је систематски истраживао своје несвесно и свој карактер методом непроизвољног асоцирања може да схвати и одмери у коликој мери људи заиста имају ограничену и нетачну представу о самима себи. Друго, човек лоше познаје сам себе, зато што он веома радо, лако и неприметно заборавља све непријатно и ружно, објашњава то у најбољем светлу и, затим, сам себе идеализује, допада се сам себи и љути се када други то тобоже „неправедно“ поричу.

Услед тог наивног самоопажања, човек обично и не подозрева да његова телесна спољашњост тачно изражава и верно преноси његову душу, њен свесни и несвесни део, и то у потпуности. Човек је заиста створен тако да његово тело (очи, лице, израз лица, облик главе, руке, ноге, ход, манири, гестикулација, смех, глас, интонација и сви спољашњи поступци) не само да скривају његову душу, него је управо откривају, и то са тачношћу огледала. Истина, на срећу или несрећу, људи о томе мало знају, мало обраћају пажњу на ту телесну шифру душе, и лоше је дешифрују својом свешћу. Али, људи у том шифрованом облику несвесно перципирају једни друге, и то у оној мери у којој су и сами изражени кроз своје тело.

Ствар је у томе да све што живи у човеку постоји у њему не само као психичко, него и као физичко стање и обрнуто: свако телесно човеково стање обавезно има и душевно биће; мада он сам често не зна и не схвата чиме се то изражава. У сваком свом стању човек као да говори двоструким језиком: језиком тела и језиком душе. Захваљујући том удвојеном бићу, тело човека као да брбља оно што би душа можда и хтела да сакрије, и то не само од других, него и од саме себе. Душа сваког од нас као да је уливена у тело и у потпуности је кроз њега испољена; зато они који нас виде и слушају, често, а да и сами то не знају, осећају у сваком датом моменту сву нашу душу у њеном основном стању. Управо због тога људи једни о другима често знају много више него што сами могу бити тога свесни или изразити речима: у несвесном искуству општења човек у другом опажа све оно што његово тело изражава и открива о његовој души. Јасно је да у свест човека који опажа продире релативно мало од свега опаженог; све друго што је човек опазио, а чега није свестан, не нестаје и не ишчезава, већ борави и живи у дубини неприступној за свест. Када ово дође до свести, обично се појављује у облику нејасних симпатија и антипатија, поверења и неповерења, предосећања и сумњи; а сви ови трачци свести могу бити савршено тачни, али да их ухвати, разјасни или образложи – свест нити може нити уме. Ипак право знање може бити усавршено и доведено до праве проницљивости и уз одговарајући дужи духовни рад.

 

Превела с руског: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.

 

илј

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 11, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , , ,

Александар Сергејевич Пушкин ПЕСНИК И ГОМИЛА

 

Proculeste, profani

 

Песник по струнама прелеће

Прстима својим занесено.

Он пева — пред њиме се креће

Надмено народ непросвећен:

Слуша га одсутно и немо.

 

Тупа се руља сумњом гуши:

Зашто тај пева тако звучно?

Залуд нам милујући уши,

Каквом нас циљу он то вуче?

О чему звони? Шта нас учи?

Зашто нам срца рије, мучи,

Као чаробњак неки да је?

К’о ветар зуји песма родна,

Ал’  је ко ветар и бесплодна:

Какву нам корист она даје?

 

Песник

 

Народе, бесловесни, ћути,

Ти, роде, нуждом опседнути!

Доста је роптања тог мени,

Ти си црв земље, не син неба,

Само би —ћар — на кило треба

За те кип Белведерски да се цени.

Гледаш може л’  да служи чему.

Шта је то бог — шта теби важи?

Кухињски лонац ти је дражи.

Може се кувати у њему.

 

Светина

 

Не, ако си неба изабраник,

Ако си божји изасланик,

Како да користиш нам — знаћеш.

Исправљај срца своје браће,

Јер ми смо малодушни, кварни,

Бестидни, зли, неблагодарни.

У срцу, хладни, шкрти, ружни,

Клеветници, глупаци, сужњи.

 

Песник

 

Носите се — зар је дело

Спокојног песника за вас!

Тоните у свој разврат смело,

Вас неће таћи лире глас!

Ви сте одвратни ко гробље,

Те ваше глупости и злобе

Досад су могле да  подмире

Камџије, хапсе и секире.

Доста већ једном, безумници,

У вашем граду, на улици

Чисти се смеће — благо свету!

Ал’, сметнув с ума своје место,

Жртвовање и свети престо,

Зар жреци код вас метлом мету?

Нисмо за обична прегнућа,

Нисмо за корист, битке пуке,

Ми смо рођени за надахнућа,

За молитве и слатке звуке.

 

1828.

 

Препев: Миодраг Сибиновић

 

Габриеле Мунтер

Габриеле Мунтер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 10, 2018 in Пушкин

 

Ознаке: ,

Александар Сергејевич Пушкин ТАЉИГЕ ЖИВОТА

Мада је некад тешко бреме,

У покрету су кола лака.

Кочијаш смели, седо време,

Седи и вози без престанка.

 

Ујутро скочимо у кола

И, спемни на све што ће бити,

Презирућ мир и чари стола,

Вичемо: брже!…

 

Али у подне тако није.

Растресени смо; сад нас брину

И успони и провалије,

Вичемо: лакше, будалино!

 

Док наша кола јуре исто,

Предвече већ смо равнодушни:

Дремамо до свог коначишта —

А време тера коње здушно

 

1823.

Препев: Миодраг Сибиновић

 

Otto Eerelman

Otto Eerelman

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на новембар 10, 2018 in Пушкин

 

Ознаке: , ,