RSS

Маја Стокин МОТИВ СВЕТЛОСТИ У АНДРИЋЕВИМ ЗАПИСИМА О НЕСАНИЦИ

02 нов

Кад нестане мене и ове мале моје свести о себи, хтео бих да постојим – уколико је неопходно да се постоји – бар једним делом себе као мала дневна светлост у ваздуху, на предметима или у очима људи.“

 

Предмет нашег интересовања у овом раду представљају Андрићеви записи о несаници, са посебним освртом на мотив светлости у њима као симболом духовног, божанског принципа. У раду је анализиран онај део записа о несаници у којима се појављује мотив светлости, а које писац бележи у књигама Знакова поред пута,  Ex Ponta и Немири. На основу поређења Андрићевих бележака са сазнањима из модерне психолошке литературе, закључујемо да је несаница коју Андрић доживљава посебно, „четврто“ стање битисања које је карактеристично за уметнике у процесу стварања, као и да мотив светлости, који се појављује у тренуцима без сна, има врло јасну духовну симболику.

Кључне речи: светлост, несаница, Иво Андрић, четврто стање битисања, стања повишене свести.

АНДРИЋЕВА НЕСАНИЦА КАО СТАЊЕ ПОВИШЕНЕ СВЕСТИ

Несаница као тема  веома је присутна у књижевности, у поезији посебно. То је час кад смо „у сред свемирског мука, препуштени сами себи“, како каже Фјодор Тјутчев. У тим тренуцима тишине и самоће песник је приморан на сусрете и суочавања са самим собом, тада „у страшном благослову ноћног бдења стрепња изнутра, размрежава очи и корен вида шири се и мења да новим видом слика крочи…“ (лалић 1997: 104). Несаница је као мотив веома присутна и у Андрићевим делима, стога представља и предмет нашег интересовања у овом раду, с посебним освртом на симболику светлости у пишчевим  тренуцима без сна. При анализи трудићемо се да Андрића највише тумачимо самим Андрићем, јер је и сам био доследан својој животној девизи да писац говори својим делом и само га у делу треба тражити. По њему, говор уметничког дела  чистији је и јаснији уколико се не меша са живим делом његовог ствараоца (настовић 2005: 25).

Највећи број Андрићевих записа о несаници налази се у четвртом делу Знакова поред пута. Андрић их је, за разлику од осталих записа из ове књиге, сам систематизовао. Првобитан наслов ових записа био је Бесаница. Записи датирају из 1937. и 1938. године када је писац био у четрдесет петој години живота. Двадесет и седам је оваквих записа, али су у овом раду анализирани и неки записи из Андрићевог Еx Ponta и Немира, као и записи о светлости из истоимених дела.

На основу записа из Знакова поред пута писац нам потврђује да сновима и помислима он придаје нарочиту важност, али да би саопштавајући их у већој мери открио важан део своје интиме, а да на то ипак није спреман. Читавог живота трудио се да свој приватан живот сачува што је могуће више од очију јавности, због чега су га често оптуживали за притворство и неискреност. Али и додаје: „Ви не знате са каквим сам будалама ја имао посла.“ А о живописности, и врло често, о страховањима и оптерећењу које му снови у животу представљају сведочи цитат: „…кад бисте знали шта се све мени у сновима догађа, и на какав невероватан начин се догађа, ви бисте лакше разумели да је моја једина жеља непостојање, то јест, свет у коме се ништа не догађа и у коме се ништа не може догодити.“

Иван Настовић изводи занимљив закључак да се Андрић, више несвесно него свесно одлучио, да све оно што би нам саопштио преко снова саопшти путем несанице, јер као што спавање има снове, тако и несаница има своја виђења (Запис 16) (настовић 2005: 30). Иван Настовић и Никола Милошевић несаницу доживљавају као четврто стање битисања, јер се разликује и од обичног спавања, спавања са сновима, али и од будног стања. У њој се догађа оно што се никада не може ни „у сну наслутити ни на јави видети“ (запис 27).  Психијатар Стеван Петровић у својој књизи Стања измењене свести покушава да нам приближи и класификује стања повишене свести. Он каже да је реч о таквим изменама стања свести у току којих у перцептивном, когнитивном и емоционалном смислу свет објеката и појава из тзв. уобичајене реалности престаје да буде једина могућност и једино сазнање. Снижење или измена прага перцепције доводи до повишења свесности, неуобичајене будности и јасности. Све ово омогућава прилив нових, дотле непознатих информација из спољне средине чији је циљ „да човека доведу на виши ниво егзистенције“  (петровић 1990: 86–87). Он даље објашњава да се стање више свести може јавити крајње неочекивано, изненада, у виду блеска, или очекивано, у току улагања дисциплинованих менталних напора као што су медитација, гладовање, постови. Из наведеног произилази закључак да и исцрпљеност несаницом такође може узроковати ову „космичку, трансценденталну свест“, коју вековима доживљавају мудраци, пророци, харизматске вође и бројни генијални људи из света науке и уметности (настовић 2005: 87;  петровић 1990: 87).  Несанице имају функцију иницијације, односно сазревања у процесу индивидуације (настовић 2005: 87). Са променом свесности, њеним ширењем и продубљивањем, свет се мења, човек је у стању да сагледа своје проблеме у ширем контексту и, проживљавајући оваква искуства, доживљава духовно исцељење.

За Андрића несаница је такође посебно стање свесности у којем он успоставља контакт са својим несвесним. Он каже: „Још један сан за време несанице. Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају, на другој околини (Запис 19)“. Стање слично оном које описује Андрић, налазимо записано и у занимљивом сведочењу Вука Врчевића о Његошу. Он бележи казивања сенатора Новице Церовића, и многих других који су га познавали, „да је било много ноћи у години кад није могао или није хтио спавати“; као и „да је једну ноћ до пред саму зору сам шетао од манастира до Самоничних јасика (100 корака далеко) и у зору се вратио дома, те цијели они дан да није ни ручао ни заспао, саставио једну пјесму под горе назначеним насловом […]“ (Врчевић 2003: 53). Према томе, оно што се дешавало Андрићу, очигледно се дешавало и Његошу. Врло је вероватно да су, ако не свесно, онда интуитивно знали да лишавањем сна могу себе увести у „четврто стање свести“ и да је ово стање веома плодотворно. У таквом стању човек је мудрији, читаво човечанство у том тренутку кроз њега (наравно, не код свакога, већ код духовно узнапредовалих људи)  проговара.

Класификујући стања повишене свести Петровић нас упознаје  са хипнагогним, прелазним стањима свести. Под њима подразумева психофизиолошка збивања између сна и будног стања, на пример пред успављивање. Због ослабљене контроле свесног Ја особа постаје мање способна да управља одбраном коју уобичајено користи у стању будне свести, а и критичка способност јој убрзано слаби. Кестлер тврди да ова стања имају велику улогу у креативном мишљењу. У току дремежа долази до трансформације у мисаоном процесу – мишљење визуелног, симболичног типа постаје примарно у односу на менталне активности интелектуалног карактера (петровић 1990: 91). Фолкс је запазио да особе у стању повишене свесности, дају податке и о телесним сензацијама, положајима тела и стањима мишићног замора или релаксације (Петровић 1990: 88). У својим записима о несаници, Андрић нам даје очигледне доказе који сведоче о познавању баш оваквих стања. Он  каже: „Склопљених очију, згрчених ногу, прекрштених руку, лежим у ноћи без звука“ (запис 7), или: „Увијам се у покривач, са предосећањем патње без граница“ (запис 1). Додаје и: да лежи и чили као мртвац без покрова и у исто време тражи одговора на сва питања којима нас живот пита и прогони (запис 7). Доживљава себе као „уздрхтало клупко живаца, жедно сна и жељно сваког добра“ (запис 17). У тим тренуцима „ломи се последње влакно у човеку због својих и туђих недаћа, нискости и ругоба“ (Запис 3). На основу психолошких искустава, закључује се да највероватније постоји узрочна повезаност између личности и квалитета фантазијског доживљавања. Оне особе које имају сиромашније фантазије пред успављивање, у свом свакодневном понашању испољавају ригидан, моралистички и репресиван поглед на свет. Оне су, изгледа, мање способне да испоље унутрашња осећања и мисли од особа са развијенијом фантазијском активношћу (петровић 1990: 89). Најновија истраживања сна и сновних доживљавања, као и сродних стања, открила су да се хипнагогна стања изненађујуће често доживљавају, али ми пропуштамо да их региструјемо или их брзо заборављамо.

Примере за друго прелазно стање свести, која бележе модерна психолошка истраживања, налазимо и у Андрићевим записима. Визије су дефинисане као чулне обмане у виду оптичких или слушних халуцинација које су, између осталих, својствене и хиперсензитивним особама. Петровић наводи да „визије представљају специфичан облик чулног представљања који има посебну драматургију, драмски заплет, односно целовит садржај и одиграва се у посебном мизансцену“. Дакле, имају изразито сценски карактер. То је у већини случајева „приватна позоришна представа, која има свог протагонисту (врло често у лику саме особе) и остале актере. „Садржај визије врло често има карактер који превазилази индивидуално искуство и може имати значење и значај који су од колективног или општег интереса“ (петровић 1990: 93). Након овог објашњења, пажљиви читалац не може а да не запази у Андрићевим записима опис позорнице на којој се „врти и гамиже читав један народ, под оштром светлошћу савести и сећања. Такође бележи: „Иде, али не одмиче бескрајна поворка оних које сам увредио, презрео, којима сам без права и потребе учинио нажао или којима нисам учинио добро када сам могао и морао. Неки још носе у руци писмо на које им нисам одговорио. Они које сам обмануо и изневерио од страха, из нижих обзира или због своје гордости или удобности не казују ништа ни речима, ни покретом, али им са лица не силази један осмејак од којег њима није лакше, а моја мука бива већа“. Главни протагонист је сам писац, а актери су сви „они на чију љубав сам одговорио себичним ћутањем, поругом или заборавом, крећу се много брже јер је љубав страшна снага која никада и нигде не губи своју моћ, круже као планете и, кад прођу испред мене обасјани, задрхте још једном од удараца које сам им некада задао, изгубе се опет у тами, а остављено место уступе другом“ (запис 6). Андрић болно констатује да у овој визији нема оних које је својим добром задужио, помогао им, придигао их и утешио.

Такође, занимљив је и опис плато стања. Њега Петровић дефинише као врхунски доживљај. То је виши облик свести који настаје спонтано, ничим изазван, траје извесно време и изненада престаје (петровић 1990: 116). Врхунски доживљај као концепт потиче од А. Маслова који је под тим подразумевао изненадно настало, интензивно и пролазно лично искуство у току којег особа губи осећање непосредног идентитета. Карактерише га интензивна концентрација, јак чулни доживљај или снажно уживање у музици и сликарству. Типично за ово стање је богатство перцепције, али у којем се особа више налази у улози пасивног примаоца дражи неголи као активан учесник који може да утиче на ток и садржај субјективног искуства (петровић 1990: 117). У једном од записа о несаници, Андрић каже: „Корачам обасјаним путем између ливада и ретких дрвета и полагано се пењем врхунцу који не видим. Све је у светлости, преливено и прожето њоме. По навици говорим о дрветима, путу и ливадама. У ствари, ту постоји само светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом. Светлост као постојање и свет. И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. Осећам још само да корачам са лаким отпором пред собом, али бодро корачам као човек који све дубље гази у воду. Газим све дубље у светлост и губим се у њој. Оборене главе видим како ми груди постају сјајне, па прозрачне, пре него што се неповратно претворе у житку светлост без граница“ (запис 9).

Илустрација за увид у каирос или аха стање свести , односно краткотрајно и неочекивано настало стање повишене свесности  где доминира когнитивна компонента (петровић 1990: 120) био би и Андрићев запис у Кини, у којем наводи: „Дуго сам се задржао у собици у којој је стајала Лу Синова библиотека… прегледао сам са пијететом и љубопитством те књиге, бар оне на страним језицима, руском и немачком, јер су ми кинеске, на жалост, биле неприступачне. … Ту је поред неколико познатих источноевропских и балканских песника и приповедача био и — Лаза К. Лазаревић са избором приповедака под насловом Serbische Erzählungen у преводу Јозефа Бекмана. Мој сапутник и ја само се загледасмо, без речи. Неко наш  био је овде пре нас. Ја сам и раније осећао да ту нисам потупно странац. Сад је стајао преда мном и очигледан доказ. Тесна и сумрачна приземна соба стаде да се шири; око мене је постајало светло и пространо. То и није више једна соба једне куће, у једном одређеном граду. То је свет духа, свет без граница у коме људска мисао, поред свих сметња и сваковрсних запрека, слободно пролеће као чун на разбоју, и тка све чвршће везе између далеких земаља и народа. Ту свак има свој део и , по томе свом ма и најскромнијем делу, право на целину“ (Андрић 1977: 182–183). За овај тренутак спознања писац као закључак наводи: „То су тренуци пуног разумевања, кад нас нова и непозната средина одједном изненади нечим познатим, и омогући нам да осетимо присну блискост и велику заједницу људског постојања на земљи. Такви тренуци, који остављају у нама дубок траг и одјек који траје“ (андрић 1977:182–183).

На основу свега наведеног, може се претпоставити да су и Андрић и Његош, себе (свесно или интуитивно) уводили у болне, тешке, мучне несанице, али чији су плодови занавек. И они су тог били свесни. Отуда генијална дела. Из тог разлога су Андрићеви записи о (у) несаницама веома значајни за потпуније сагледавање његове личности и стваралаштва.

 

MOТИВ СВЕТЛОСТИ У ОКВИРУ АНДРИЋЕВИХ ЗАПИСА О НЕСАНИЦИ

 

У већини примера из Записа о несаници, у опису стања у којима се писац налази, присутан је и мотив светлости. Она се или ишчекује као спас, или је писац осећа и прижељкује свим својим чулима, попут каквог просветљења. Стога је занимљиво позабавити се и њеном симболиком. У тој „тајанственој игри светлости и мрака“ (запис 8), која је карактеристична готово за сваки запис, светлост је оно што пишчева душа која бди прижељкује. Од ње очекује да „белим сјајем као завесом прекрије болне тмине“.

Светлост и тама симболишу комплементарне вредности једног развојног циклуса. У свим цивилизацијама, као и у људском животу, после тамног раздобља долази светло раздобље, чисто и обновљено. На Далеком истоку светлост је спознаја, за кинеске будисте значи просветљење. У исламу светлост значи исто што и дух. Према Светом Јовану праисконска светлост је Реч. Сунчева светлост представља непосредну спознају и супротставља се рефлексивној месечевој светлости која представља рационалну спознају. Све штетно и злослутно одбачено је у таму и ноћ. У многим средњоазијским митовима светлост се евоцира као топлина која даје живот. Свуда у свету се божанство најадекватније открива светлошћу. У исламској и хришћанској иконографији, свака епифанија, свака појава светог, окружена је ореолом чисте светлости. Ако сунчева светлост сваке вечери умире, она се свакога јутра и поново рађа, а човек, поистовећујући своју судбину са судбином светлости, испуњава себе надом и поверењем у пролазност живота и његове моћи. У светлости је добри и милосрдни Бог. Према Библији, а и исламским предањима, светлост је Бог. Психолози и психоаналитичари запазили су да је успон повезан са сликама светлости, које прати осећај еуфорије. Та запажања потврђују да светлост симболизује радост бића које се уздиже, оно се хармонизује у висинама (гербран 2009: 916–921).

На основу тумачења симболике светлости у различитим религијама можемо закључити да светлост готово свуда означава духовни, Божански принцип. Божанско у човеку не може се јасније појавити него у облику светлости. Попут Његоша, он светлост не прима само телесним, него и духовним оком (бабић 2004: 74). У Андрићевим записима о несаници примећујемо исту симболику. Он записује: „Ни на јави ни у сну није могућно тако сазнање, али у заносу несанице ја сам наслутио: да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једни облик постојања“. Светлост представља врхунски архетипски симбол чији је творац Бог, а он је као и Христос и сам „светлост која избија  као свјетло из сваке ствари створене и свакога живота који се миче“ (шушњић 2012: 226).

Та огромна духовна жудња и потрага за „васионом као хармонијом“ и „блаженством“ у корену је стваралаштва Ива Андрића и видљива је, чини ми се, у највећем делу његовог књижевног стваралаштва. Јер, о чему год проговори, проговори „из суштине ствари“ и чега год се дотакне, дотакне се Смисла. Оставио је доста записа о тим тренуцима „блаженства“ за којима је трагао. Те тренутке он доживљава и као „непостојање“ и као „нестајање у светлости“, али и као „свејединство“ . Како год да то искуство именујемо, реч је о истом доживљају. Тако Иво Андрић каже : „Једна секунда мира, кад се све што се у мени укрштава, сукобљава и ломи зауставило и стишало у светли тренутак равнотеже. Изнутра ме обасја, на махове, срећна свест о непостојању. Обасја, и умине.“  Затим: „Све је у светлости, преливено и прожето њоме. […] И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. […] Газим све дубље у светлост и губим се у њој“ (андрић 1998: 446).

Дакле, сва тежина, бол, мука присутна у тминама Андрићевих несаница са појавом светлости ишчезава, нестаје, јер светлост  кад осветли подсвест даје другачије значење доживљајима. Ако човек – „смртна прашина“ – у себи не носи нешто животворно и вечно, искру божанске светлости, људски живот је бесмислено тумарање „кроз мраке“ (бабић 2004: 78). Све служи да спознамо Светлост која од постанка јесмо. Пишчева потреба да слике настале у овом повишеном стању свести забележи можемо  тумачити  речима Бошка Петровића којима он објашњава шта за њега значи писање: „Писање је, пре свега, освешћивање и самоналажење у свету који је писцу дат. Оно пак што бива даље, све мање је једино у његовој руци“ (петровић 1991).

Управо кроз ту непрестану чежњу за светлошћу огледа се чежња за „апсолутном истином“, „чежња за идеалом“, како духовну жудњу назива Андреј Тарковски, који с правом тврди да је смисао нашег постојања на земљи „духовно уздизање“ и том уздизању треба све да служи, а уметност је та која човеку помаже да се промени, да духовно порасте. То духовно трагалаштво стога је у корену свих великих уметничких дела, али често непримећено, гурнуто по страни; не види се колико су великани, који померају границе у нашој свести и после којих ништа више није исто,  попут Достојевског, Гогоља, Гетеа, Његоша, Андрића,  заправо страсни трагаоци за Истином. Можда је то тако јер, како каже Торо, човечанство још није прочитало велика песничка дела пошто њих могу читати само велики песници (читај: духовни трагаоци), а Гете истиче да је добру књигу читати једнако тешко као и писати, и да читалац треба да уложи у њу исто онолико енергије колико и писац док ју је писао да би дошло до праве рецепције. Да би се на тај начин приступило великом делу потребна је  страсна, дубока жудња са Истином. Та жудња за Светлошћу, за Истином покретала је Ива Андрића читавог живота, час свесно, час несвесно, али без обзира на различите стваралачке и животне фазе, без обзира на то што се у некима од њих, наизглед, удаљава од Светлосног Принципа, чежња за Спознајом (која је увек самоспознаја), непрестано је присутна и свакако би и Иво Андрић могао „потписати“ прелепу мисао Момчила Настасијевића:   „Открити истину постојања значи у свему осетити једно и у једном све, и у свему самог себе.“

Андрићеви записи о несаници су прави пример за то.

Литература:

Андрић, Иво. Знакови поред пута. Сремски Карловци: Каирос. 1998.

Ареопагит, Псеудо Дионисиј. Божанска имена, Историја лепоте, приредио Умберто Еко, Београд: Плато. 2004.

Бабић, Душко. Мистика српског романтизма. Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства. 2004.

Врчевић, Вук. Живот Петра II Петровића Његоша, Београд: Српска књижевна задруга. 2003.

Bachelard, Gaston. Plamen voštanice. Zagreb: Biblioteka Mixta. 1990.

Гербран, Ален. Жан Шевалије. Речник симбола. Нови Сад: Стилос. 2009.

Епштејн, Михаил. Вера и лик. Религиозно несвесно у руској култури XX века. Нови Сад: Матица српска. 1998.

Јандрић, Љубо. Са Ивом Андрићем 1968–1975. Београд: Српска књижевна задруга. 1977.

Лалић, Иван В. Похвала несаници. Страсна мера. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 1997.

Настовић, Иван. Записи о несаници Иве Андрића у светлу дубинске психологије. Нови Сад: Прометеј. 2005.

Петровић, Бошко. Усмена реч. Нови Сад: Матица српска. 1991.

Петровић, Стеван. Стања измењене свести. Горњи Милановац: Дечје новине. 1990.

Стојановић, Драган. Енергија сакралног у уметности. Београд: Српски књижевни гласник. 2012.

Шушњић, Ђуро. Огледи о скривеној страни ствари. Београд: Службени гласник. 2012.

 

 

andr.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 новембра, 2018 инч Стокин

 

Ознаке: ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: