RSS

Иван Иљин ИЗВОРИ ЉУДСКИХ ДУША СУ ПОДЗЕМНО ПОВЕЗАНИ

12 нов

„Ниједан добар или лош догађај у човековом личном животу не остаје искључива својина његове изоловане душе: хиљадама пута он бива испољен, и изражен, и пренет другима, али не толико стога што човек то хоће, колико због тога што он то не жели. Сваки унутрашњи акт злобе, мржње, зависти, освете, презира и лажи неизбежно, мада и неприметно, бива телом изражен и пренет свима који га окружују, а преко њих, попут одјека, све даље и даље. Што се дубље и целовитије предаје тим стањима, то је талас порока и зла јачи и приметнији, и јасно је да ће на лицу Јуде, Ричарда III, папе Александра VI и Маљуте Скуратова свако својом свешћу прочитати оно што ће неприметно прелетети његовом душом и када угледа обичног човека. Исто тако, сваки унутрашњи акт доброте, љубави, праштања, страхопоштовања, искрености, молитве и кајања неизбежно мења ткиво и ритам духовног живота, и бива неприметно изражен у погледу, лицу и ходу, и тако се неприметно преноси на друге људе. И опет се тај талас доброте, чистоте и племенитости одвија јаче и неприметније што се душа у тим стањима дубље препородила, и јасно је да ће на лицима Макарија Великог, Фрање Асишког, Патријарха Гермогена и оптинских стараца свако видети оно што му је можда промакло у слабим титрајима свакодневне доброте.

Услед потпуности и дубине несвесног општења и преноса, ни добро ни зло у животу људи немају „чисто личан“ или „приватни карактер“. Свако ко је добар чак независно од својих спољашњих поступака, добар је не само за себе, него и за друге; свако ко је зао па чак и кад је зао само за себе, зао је, штетан и отрован за читаво човечанство. Оно што ја јесам, то ширим и на друге душе, свесно и несвесно, делањем и неделањем, намерно и ненамерно. Човеку није дато да буде и да не шири, јер он шири већ самим својим бићем. Сваки, па и најнеугледнији и најмање утицајан човек шири око себе атмосферу онога чему је предана, чиме је заузета и опседнута његова душа. Добар човек је активно жариште добра и снаге у добру, док је зао човек активно жариште зла, снаге у злу и слабости у добру. Људи нехотично опплемењују једни друге својом чисто личном племенитошћу, и исто тако, инфицирају једни друге ако су сами заражени пороцима и злом. Зато човек не одговара само за себе већ и за сев оно што је пренео другима, што им је послао, у њих улио, чиме их је заразио или обогатио. Зато у активној људској комуникацији свако у себи носи све, и када се успиње, он све вуче нагоре, а када пада, све повлачи надоле. И зато „стање града одржава десет праведника“ није празна реч или преувеличавање, већ активна и реална духовна чињеница.

На основу овог бива очигледно да ће зло које се налази у људским душама сачувати своје постојање, своjу снагу и свој отров, чак и када се не излива у какве одређене спољашње поступке; оно наставља да живи и да се размножава трујући душу која га носи и душу која га прима путем одраза, зато се главна борба са злом мора водити у унутрашњости, у душевно-духовној димензији, а спољашње мере присиле и спречавања никада неће моћи да пронађу зло, нити ће моћи да преобразе његову грешност у његовом унутрашњем скровишту.

Друго, мора се признати да општа узајамна повезаност људи у добру и злу није само социјално-психолошка чињеница, него да у себи крије духовни задатак, успостављајући за људе велику одговорност и читав низ обавеза. Јер нису људи повезани само међусобним деловањем, већ и деловањем у добру и у злу, тј. узајамним оплемењивањем и узајамним уништавањем. Док делују једни на друге, они стоје пред лицем Божијим, и свако од њих увек има посла са млађима и слабијима до којих искушења могу доћи управо преко њега.

Ако сваки човек, носећи у себи извесно начело зла, одговара и за себе и за друге, онда се прави однос према његовом сопственом злу не изражава тиме што он може да се бори с тим ако хоће. Не, он је под било којим условима обавезан да се с њим бори, и нема права да прекине ту борбу, он неће нанети штету само самом себи, већ и свима другима: извори људских душа као да су подземно повезани, и онај ко мути и трује свој извор, тај мути и трује и туђе изворе.човек који не води рачуна о духовној хигијени представља жариште опште духовне заразе. Зато сваки човек, сем религиозног и духовног задатка да се бори са својим злом, има још и друштвену обавезу да васпитава себе, да духовно чисти своју душу, суздржава своју злу вољу, присиљава се, принуђава се и, ако је потребно, присиљава себе на нужну самоприсилу.“

 

Превела с руског: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.

ilj 2

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 новембра, 2018 in Иљин

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: