У границама психологије концентрационог логора, стиче се утисак да на људско биће потпуно и неизбежно утиче логорска средина. И заиста је, у границама психологије концентрационог логора, управо логорски живот са својом социјалном структуром, наизглед присилно, одређивао понашање логораша. Овде је оправдано упитати се: Шта је са људском слободом? Зар не постоји духовна слобода понашања, слобода става према околини? Да ли је исправно натуралистичко гледање на свет и живот према коме човек није ништа друго него производ многоструких услова и детерминизама – било биолошких, психолошких или социјалних? Зар човек заиста није ништа више него резултат своје телесне конституције, карактерне диспозиције и друштвених околности? И коначно, да ли логорашеве реакције на посебан свет концентрационог логора да се он не може отети утицајима тог живота којима је присилно изложен? Зар он мора подлећи тим утицајима?
На ова питања можемо одговорити било начелно било из искуства. Искуство логорског живота показује да човек може другачије реаговати. Било је много примера, често херојских, који доказују да се апатија може надвладати и да се раздражљивост може контролисати. Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска. Ко од преживелих логораша не би могао да прича о људима који су обилазили зборна места и бараке, делећи негде добру реч, негде свој последњи комад хлеба? Ако их је и било мало, они ипак доказују да се човеку може све осим једнога: базичне људске слободе да у свим околностима изабере своје држање, да прихвати свој сопствени пут. А бирати се морало непрестано! Сваки дан и сваки сат је доносио логорашу прилику да створи неку одлуку којом би одређивао да ли ће се препустити силама које су претиле да му одузму његову праву личност, унутрашњу слободу и којом је одређивао да ли ће бити играчка околине одричући се своје слободе да би се поистоветио са узорком типичног логораша.
Са тог становишта, духовне реакције становника логора су очигледно више од пуког израза неких телесних, друштвених и духовних услова мада сви ти услови (лоша исхрана, недовољно сна и разни духовни комплекси) у неку руку сугеришу да логораш мора да потпадне законитостима типичне логорашке психе. Последња анализа показује да је оно што је од човека, наизглед, створио логор ипак резултат унутрашње одлуке логораша. Начелно сваки човек, и у таквим околностима, може некако да одлучи шта ће, у духовном смислу, да буде: типичан логораш или човек који и ту чува људско достојанство.
Достојевски је једном рекао: „Једнога се плашим: да не будем достојан својих патњи“… Та мисао ми се често наметала када сам упознао оне мученичке ликове чије је понашање у логору, њихова патња и смрт потврдила чињеницу да се задњи делић слободе не може изгубити. Заиста се може рећи да су они били достојни својих патњи. Доказали су да истинско трпљење значи унутрашње остварење. Духовна слобода, која се човеку не може одузети, пружа му до последњег даха могућност да осмисли свој живот. Јер, радни живот у коме човек може стваралачким чином да остварује вредности није једини живот у коме човек може стваралачким чином да остварује вредности, није једини живот који има смисао, нити је то само хедонистички живот који човеку пружа могућност да се испуни доживљајем лепоте у природи и у уметности; већ свој смисао задржава и живот који, као у логору, више нема никакве шансе за остваривање стваралачких или хедонистичких вредности, него му једино још пружа шансу морално највреднијег држања, тј. става који он заузима према коначној ограничености своје егзистенције. Живот стварања и живот уживања вредности одавно му је ускраћен. Али, смисао има не само стварање и уживање, већ, ако живот уопште има смисла, онда свој смисао мора имати и трпљење. Та патња некако спада у живот као и судбина и умирање. Тек невоља и смрт обједињују људски живот у јединствену целину.
Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који човек носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха, да свом животу да дубљи смисао. Према томе да ли је неко храбар, достојанствен и несебичан, или пак, у оштрој борби за самоодржање, заборавља на своју људскост па се срозава на животињски ниво, на шта је подсетила психологија логораша: према томе је човек и остварио или пропустио моралне могућности своје мучне ситуације и своје тешке судбине и према томе он јесте или није достојан своје патње.
Нико не треба да мисли да су ова размишљања изван овог света и предалеко од стварног живота. Истина, ретки су људи који су дорасли таквој моралној висини. Само ретки логораши. Само ретки логораши су сачували своју унутрашњу слободу и постигли оне вредности које омогућава патња. Али, чак и само један такав пример је довољан доказ да човека његова унутрашња снага може да уздигне изнад његове унутрашње судбине. Таквих људи има много, свакако и ван концентрационог логора. Свуда је човек суочен са судбином и увек му се пружа могућност да нешто оствари својим трпљењем. Довољно је помислити на судбину неизлечивих болесника. Једном сам прочитао писмо релативно младог пацијента који свом пријатељу јавља да је управо сазнао да су му дани одбројани и како се сећа неког филма о човеку који је достојанствено и храбро ишао у сусрет смрти. Тада му се чинило да је то небески дар, а сада, писао је даље, судбина и њему пружа такву шансу.
Ко од нас, који смо пре више година гледали филм Васкрсење према Толстојевом роману, није онда помислио: то су велике судбине и велики људи, нас то никада неће задесити и нећемо имати прилику да се уздигнемо до такве људске величине. Затим смо у најближој кафани, уз шољицу кафе, заборавили те метафизичке мисли. Када смо сами били суочени са тешком судбином, када смо и сами били пред одлуком да се достојанствено ухватимо у коштац са судбином, давно смо већ заборавили на своју младалачку одважност и – затајили смо…
Одломак из књиге ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ Тражење смисла живљења, ИК „Жарко Албуљ“, Београд, 2014
Курт Конрад Лев
Ознаке: Виктор Франкл, Зашто се нисте убили
Посртали смо у тами газећи путем по крупном камењу и по великим каљугама. Стражари су стално викали и гурали нас кундацима. Ко је имао јако израњављене ноге подупирао се о раме свог суседа. Није се чула готово ни реч. Ледени ветар није подстицао на разговор. Кријући уста иза подигнуте крагне, човек кои је ходао поред мене изненада шапну: „Кад би нас сад виделе наше жене! Ваљда је у њиховим логорима боље и не знају како је нама…“ Тада ми пред очима искрсну слика моје жене. И док смо се даље километрима оклизавали и посртали на крпицама леда, подупирући се међусобно и повлачећи један другог, нисмо проговорили ни реч, али смо обојица мислили на своје жене. Слушао сам њене одговоре, гледао њен осмех, њен отворени, охрабрујући поглед, који је тада био светлији од сунца које је излазило. Први пут у животу сам осетио истинитост онога што су толики мислиоци изрекли као последњу мудрост свог живота и што су толики песници опевали: да је љубав последње и највише до чега се људска егзистенција може винути.
Одломак из књиге ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ Тражење смисла живота, ИП Жарко Албуљ, Београд, 2014
Monica Fernandez
Ознаке: Виктор Франкл, Тражење смисла живота
Од свих задовољстава која ме лагано напуштају сан је једно од најдрагоценијих, али и најобичнијих. Човек који спава лоше и мало, ослоњен на многобројне јастуке, има и сувише времена да размишља о тој посебној сласти. Прихватам да је најсавршенији сан скоро обавезно додатак љубави, одмор који се одражава и који одражавају два тела. Али оно што мене овде занима то је специфична тајна сна сама за себе, неизбежно смело загњуривање сваке вечери човека голог, самог и обезоружаног у океан где се све мења, боје, густина, чак и сам ритам дисања, и где сретамо мртве. Добра страна спавања је чињеница да се из њега буди, да се човек враћа неизмењен, пошто нас чудна забрана спречава да изнесемо са собом срж својих снова. Умирује нас и то што спавање лечи од умора, привремено, на најцелисходнији начин, удешавајући да не постојимо. И ту, као и другде, задовољство и вештина састоје се у томе што се свесно препуштамо тој блаженој бесвесности, што прихватамо да будемо за длаку слабији, тежи, лакши, неодређенији но што јесмо. Вратићу се касније на чудесни свет снова. Више волим да говорим о извесним искуствима чистог спавања, чистог буђења, која су на ивици смрти и васкрсавања. Покушавам да ухватим тачни осећај оног младалачког сна који обара као гром, кад човек заспи над књигама, обучен, отргнут наједном од математике и права, пренет усред сна, чврстог и потпуног, испуњеног неискоришћеном енергијом, тако да се у њему осећа тако рећи прави смисао постојања кроз затворене капке. Обнављам сећање на изненадни сан на голој земљи, у шуми, после заморног дана лова. Будио ме је лавеж паса, или њихове шапе на мојим грудима. Та утонулост била је тако потпуна да сам сваки пут могао да се пробудим другачији и чудило ме је, или би ме понекад растужило, оно строго правило да се из толике даљине враћам у тај мајушан део човечанства који представљам. Шта представљају те посебности до којих највише држимо, кад оне тако мало значе за слободног спавача и кад сам успевао за тренутак, пре но што се са жаљењем вратим у кожу Хадријана, да уживам скоро свесно у том празном човеку, у тој егзистенцији без прошлости?
[…] Али ми и мислимо тако мало на појаву која представља бар трећину нашег живота, јер је потребна извесна скромност да бисмо ценили њену доброту. У сну и гај Калигула и праведни Аристид вреде исто; остављам своје таште и важне привилегије, не разликујем се више од црног чувара који спава на мом прагу. Шта је друго наша несаница до бесомучна упорност интелигенције у прављењу мисли, низа судова, силогизама и дефиниција само њој својствених, њено одбијање да се повуче пред божанском глупошћу склопљених очију или мудром лудошћу снова? Човек који не спава, а ја већ неколико месеци имам тако често прилику да то утврдим на самом себи, одбија мање или више свесно да укаже поверење бујици ствари. Брату смрти… Сократ се преварио и његова је реченица само реторичко претеривање. Почињем да упознајем смрт; има она и других тајни, још странијих нашем садашњем стању човека. А међутим, тако су ти токови испреплетани, тако дубоки, испод тих тајанстава одсуства и делимичног заборава, да лепо осећамо да се негде спајају и бели и тамни извор. Никад нисам радо гледао вољена бића кад спавају; одмарали су се од мене; и измицали ми. А сваки човек се стиди свог лица умрљаног сном. Колико сам пута, кад устанем врло рано да радим или читам, сам намештао згужване јастуке, покриваче у нереду, та скоро бестидна сведочанства наших сусрета са ништавилом, доказе да већ сваке ноћи престајемо да постојимо.
Превод: Ивана Павловић
Из књиге Хадријанови мемоари, Библиотека Новости, Београд, 2004
David Hettinger
Ознаке: Маргерит Јурсенар, Хадријанови мемоари
***
Један део сваког живота, чак и оно мало достојног пажње, пролази у тражењу разлога битисању, почетку, извору. Моја немоћ понекад ме је наводила на чудесна објашњења, на тражење у окултним заносима оног што ми здрав разум није пружао. Кад се све сложене рачунице покажу погрешне, кад ни сами филозофи немају више шта да нам кажу, опростиво је окретање случајном цвркуту птица или далекој противтежи звезда.
Превод: Ивана Павловић
Из књиге Хадријанови мемоари, Библиотека Новости, Београд, 2004
Ознаке: Маргерит Јурсенар, Хадријанови мемоари
Понекад сам сањао о томе да изградим систем људског сазнања саздан на еротичном, једну теорију додира, где би се тајна и достојанство овог другог састојали баш у том пружању подршке неког другог света нашем Ја. Уживање у тој филозофији био би један потпунији, али и посебнији облик прилажења Другом, још један начин у служби сазнавања оног што нисам ја. И у најмање чулним сусретима ипак се доживљај или радња довршавају додиром: мало одвратна рука старице ми пружа плацет, влажно чело мог оца у агонији, опрана рана рањеника. Чак се и најинтелектуалнији или најравнодушнији односи одвијају тим системом телесних знакова: нагло заблистали поглед трибуна коме објашњавају маневар ујутру пред битку, безлични поглед потчињеног који се при нашем проласку укочи у ставу послушности, пријатељски поздрав роба кад му захвалим што ме је послужио или зналачки израз старог пријатеља пред грчком камејом донетом на поклон. Такви и најмањи и најповршнији додири са већином бића довољни су за нашу жељу, чак је и превазилазе. Ако јачају, ако се множе око једног јединог створа док га целог не обавију, ако сваки делић једног тела има за нас исто толико потресних значења колико и црте једног лица; кад једно једино биће, уместо да у нама изазове, у најбољем случају, раздраженост, задовољство или досаду, почиње да нас опседа као музика или да нас мучи као проблем, ако са периферије нашег света доспе у његово средиште и постане најзад најнеопходније но што смо сами себи, онда се догоди то неочекивано чудо, где ја пре видим најезду духа на пут но просту игру пути.
Овакви погледи на љубав могли би да доведу до стварања каријере заводника. А ја је нисам остварио вероватно зато што сам радио нешто друго, ако не и нешто боље. У недостатку генијалности таква каријера захтева труд, па чак и маневрисање, а за то се нисам осећао нарочито способан. Све то, постављање замки, увек истих, рутина сведена на вечито прилажење, домета ограниченог самом победом, замарало ме је. Техника великог освајача захтева при прелажењу са једног објекта на други лакоћу, равнодушност, коју ја немам у односу на њих; у сваком случају, више њих је мене напустило но што сам ја њих напустио; никад нисам схватио да човек може да се засити једног бића. Жеља да човек тачно преброји богатства која нам доноси свака нова љубав, да је човек гледа како се мења, можда да је гледа како стари, тешко може да се сложи са бројним освајањима. Некад сам мислио да ће ми извесна љубав према лепоти заменити врлину, да ће моћи да ме одбрани од претерано простачких прохтева. Али преварио сам се. Љубитељ лепоте најзад свуда нађе своју златну жицу, и у најодвратнијем земљишту, да би осетио, држећи у рукама та фрагментарна ремек-дела, укаљана или поломљена, оно задовољство зналца, сакупљача грнчарије која се сматра простом.
Превод: Иванка Павловић
Из књиге Хадријанови мемоари, Библиотека Новости, Београд, 2004
Enzo Montano
Ознаке: Маргерит Јурсенар, Хадријанови мемоари
Рационалном бићу неподношљиво је само оно ирационално, док му је рационално подношљиво. Ударци по природи нису неподношљиви. Како то? Ево како: „Спартанци подносе бичевање, јер су претходно научили да је то рационално“. „А зар је и вешање подношљиво?“ „Дабоме, када некога убедите да је рационално, нек оде да се беси!“ Ако само мало обратимо пажњу, уочићемо да рационално биће ништа не притиска више него ирационалност, док га са друге стране ништа не привлачи толико као рационалност.
Но, рационално и ирационално свако понаособ различито перципира, баш као и добро и лоше, корисно и бескорисно. Стога нам је превасходно неопходно образовање, како бисмо научили да процене о рационалном и ирационалном у складу са природом применимо на конкретне случајеве. Приликом разлучивања рационалног од ирационалног не служимо се ми само вредношћу спољашњих ствари, већ узимамо у обзир и вредност коју свако себи приписује. Тако је некоме рационално да другоме придржава ноћни суд, само зато што мисли како ће у супротном претрпети батине и остати гладан, но ако му придржава неће претрпети ништа неугодно или мучно. Неком другом, пак, чини се неподношљивим не само да придржава тај исти ноћни суд, већ му је мучно и да гледа другог како то чини. Ако ме питаш: „Да ли да придржавам ноћни суд или не?“ одговорио бих да је паметније да не будеш него да будеш гладан, и да је горе да те измлате него да те не измлате. Ако се даље водиш претходним параметрима, онда иди па придржавај. „Али, то би било испод части! “ То ћеш да процениш ти, не ја. Јер ти познајеш себе, знаш колико вредиш и за колико се продајеш. Људи се продају по различитим ценама.
Из есеја КАКО У СВАКОЈ ПРИЛИЦИ ЗАДРЖАТИ ЛИЧНИ КАРАКТЕР?, ЕПИКТЕТ, РАЗГОВОРИ, Карпос, Београд, 2017
Превод са старогрчког: Соња Васиљевић и Алекса Петровић
Едвард Мунк
Ознаке: Алекса Петровић, Епиктет, Карпос, Разговори, Соња Васиљевић
Мисао је Мајка Божја.
Многима се чини да је најбоље писати о прошлим временима. Мисао је неуништива. Мисао је Мајка Божја. Она има свој пут и своју мисију. Зна и да освет(л)и аутора. Пишу често да је све то заслуга времена, а не напишу како јесте, да се мисао изборила за своје место. То важи за сваку мисао. И она ружна која је на дну, и она се изборила за своје место. Тамо јој је место. Али, и старина зна да се ускописти. Има он своју мисао која ће га бранити. Нарочито ако је стварно био изузетно добар. Као Тесла, Пупин, Миланковић, или Андрић, на пример. Или као Његош. Онда његова мисао зна и да сажеже. Његошу су чак и кости померали. Па сад не очекују ваљда да ће их светац због тога благисљати. Други му замерају што је био Србин, и то баш они који су свој род издали, или су свој род преварили, тако што су се преверили. Руку на срце, оставио им је државу и веру, а они нису могли ни свој образ да сачувају. Уздам се у њега. Његово време тек долази. Време које ће тражити мудрост, бригу о вери, о отаџбини, о потомству, макар да је потомство могуће стећи in vitro. У те који имају ореол, а чије време тек долази спада мој пријатељ о коме ево мислим писати. И то поново. А нисам га питао.
О Матији Бећковићу сам писао. У ствари написао сам му јавно пет писама. Писма Матији, у мојој књизи Зид у којој се налази и његов предговор. Писма сам дуго носио у својој глави, али му их нисам послао. Писма су била отписи на његове Три поеме које ми је написао док се нисмо познавали. Он то ради јавно. Каже. И кад год каже, ја мислим да је то упућено мени. Други људи мисле да се обраћа њима. И они су у праву. И њима. И мени. Свима. А и он се није друкчије изјаснио. Био је далеко, чак у Београду. Отуда се чује. Јасно се чује. Далеко је догурао и одгурао. Богме, и високо. „Орлу је место на висини, остали би морали да сиђу.“(С. Б.) Можда му зато и нисам послао она писма него сам их испресовао. Онако испресована сам их урамио и зазидао у Зид – у књигу. Ових дана стиже предлог од госпође Маје Стокин да напишем нешто о њему за Зборник Карловачке гимназије. И мене који у судбину не верујем задесила је радост. Судбина. Толико узбуђење и толика радост не може се описати. А у овим годинама тешко се и подноси.
Ближи ми је био Његош. Био ми је комшија, рођак, а сад и светац. Тајновидац се уселио у нашу кућу пре него сам се родио. Са њим размењујем мисли преко седамдесет година. То сам радио и док нисам био писмен. Нисам знао ни да читам ни да пишем. Али сам држао Његоша у крилу. Преко дана ми је Никола говорио Његошеве стихове, а по ноћи сам ја насамо разговарао са Његошем. И моја мати Надица је томе кумовала. Кад није било Николе, она се лаћала и тога посла. Читала је. Сваке вечери. Нисам умео да заспим. Кад она угаси лампу, мислећи да сам заспао, ја избуљим и чекам Његоша. Тако је било. Кунем се. После смо заједно ишли у школу. Светац ми је био брат и учитељ. Кад год ми је било нешто тешко или сумњиво, обраћао сам му се за савет. Ови га истерују из Црне Горе, а ја бих био најсрећнији када би дошао код нас.
Једнога дана однекуд бану код мене Слободан Радуловић. Донео ми вели поклон и да ми честита избор за декана. Отворим, а оно, Трећа рука. Признајем ‒ прочитао ме. Веома ме обрадовао. Није ми то била прва књига Матије Бећковића. Али, у њој су биле пробране песме и поеме. Његове су све пробране. У свакој је кап меда и кап жучи. Ништа док се не „загрчи“. Већину његових песама сам и раније читао. Могло би се рећи да сам једва чекао да се појави нова. Знао сам да ћу тамо наћи неког свог. Или, да ћу тамо наћи себе. А волео сам и да слушам Матију. Ваздан је лепо говорио своју поезију. Његове поеме су и песме и приче. Рекао бих сува мисао. Биле су то мантике. Из далеке српске прошлости сваког часа су излазили српски духови. Дух човечности-чојства, дух храбрости, дух српске вечности… Матија је испред носио сунце и осветљавао пут. Његове песме – матије – уједно, песме, приче и мантике, за свако читање пресвлачиле су се у ново рухо. Сваки пут се објављивао нови Матија. Биле су разумљиве. Некада до суза радосница, а некада до бола. Ваљда зато што је умео да слуша. Није умео само да говори већ је умео и да слуша. То што је чуо, а чуо је од других, а још више од себе, то и имамо у његовим матијама. Није то ехо само Матијиног талента, већ и дубоког промишљања о томе како Реч делује, које још улоге она има поред оне што је створила свет. Од кад сам добио Трећу руку држим је поред кревета заједно са Горским Вијенцем.
Из његових песама излазе Срби, живи и мртви, свечано обучени као пред Бој на Косову. Излазе Свети Симеон, Свети Сава, Свети Лазар, Богородица Тројеручица, Милош Обилић, Његош, краљ Петар, Сима Сарајлија, Свети Василије, Павле, излази мој имењак Вук, није сваки Вук манит, Перко Пушељин, Крсто Машанов, Алекса Маринков… Све их је истерао на чистац – на Косово. Кад се брани отаџбина, онда је најмоћније оружје мит. Мртви остају да чувају међе. У његовим песмама нема синтетике. Њих је Матија сатворио од провереног материјала, од српске баштине и од српског мита. У матијама је драма непрестана. Када читате матије, а још више када их Матија говори, он од вас ствара саучесника, тако се драма увећава и миц по миц уводи вас у екстазу.
Само је један васкрсао. Отишао је давно и још се није вратио. А када ће, не зна се. Док се Он не врати матије ће бити међе. Земља ће бити српска само она у коју је забоден српски крст. Матија Бећковић је означио српску поезију православљем. Својим матијама забо је крст у српску поезију и сада је она наша. Матија је српској поезији обуко матију и то најлепшу, православну.
Свака Матијина матија бије из далеке прошлости право у тил. Удара у мозак – у будућност. Ослушните његову оду Господу, Слава, Теби, Боже! Она је и ода песнику. Нећемо се огрешити ако помислимо да је она и слава песнику. Бије и када се чује и када се не чује. Дддд! Бије у главу, као у тупан, па престане. Па опет, дддддд! Па престане, као да слуша ехо, а слуша. Па опет, дддддд! Па престане, па опет, па престане, па опет, дддддд! Таман помислиш, а оно, ддддд! Никад да престане, ддддд! Прође неко време, па ддддд! Прође и неко дуже време и изнова ддддд! Па, па, ддддд!
Матије су чувари наше прошлости, нашег мита и наше будућности. Оне су записи. Храстови. Оне су међаши на нашој земљи. Оне бдију. И дању и ноћу. Њима не може ништа ни мраз ни жега. Чувају нашу савест од злих духова и урокљивих очију. Матија је Кивот Српског Завета. Матија је Српска Скинија у којој се чувају најскупље српске речи. Оне од којих је песник изградио висок светосавски пирг – српски видиковац – са чијег врха ће поколења Срба видети прошлост и гледати у будућност. Одозго се боље види. Одозго се виде све српске земље које су стварали српски свеци. Матије се износе само на благдан. Да би се Срби опоменули, да би се подсетили својих корена и помолили Богу и Светом Сави.
Са матијама поезија је у Срба постала света тајна. Са матијама Матија је скроз застранио, претворио се у ореол, лебди изнад своје сопствене српске главе. Матија се са матијама објавио. Ваше је да верујете или да узмете матије у шаке. А ја знам, „још се из људи нисмо исписали“ и док њега „има да и ја постојим“.
Историја би требало све да пребере и све да стави на своје место. Али историја се не пише сама. Она је као баба, стално преређује полице, бриска прашину, доводи ствари у ред и никада да сврши! И кад се нико не нада, кад проради склероза, сети се некога на кога ни у сну нисте помислили. Али прави људи не чекају да им баба оперише катаракту. Историја је стара, мора се придржавати, мора се водити под руку. Историју мораш повремено да водиш код доктора. Мораш да је оперишеш. Не само катаракту да би прогледала. Дођу на ред и кук и колено. Па почне да шепа. Па кичма. Сва се искриви. Када говори, гледа у земљу, не видиш јој очи. Не знаш да ли те лаже. Ако јој не лечиш руке неће моћи да ухвати будућност. А ако запустиш прсте, испустиће најбољи залогај. А да не говоримо о хигијени. О црнилу испод ноката. Или о гљивицама које поједу нокте. Или о мувама које онереде турско писмо, па не може ни Бог Отац да га протумачи. Нисам оптимиста да ће уз помоћ нових технологија од бабе испасти девојка. Нигде не постоји убава баба и мирно дете. Али да се бар потрудимо да баба не крепа. Јер ако се то и деси, и деда ће. Постаћемо „нација без ђеда“. Матије су најбољи лек против склерозе историје. Потив артритиса, две матије. Може по две и више пута на дан. А током година узмати по потреби или према приложеном упутству. Матије су веома ефикасан лек и против Алцхајмера историје. Ако је индикован Алцхајмер, онда одмах на почетку лечења научити бар једну матију напамет. Лечење се наставља до излечења. Матије ће вам помоћи и да никада не бисте сметнутли с ума да су „српски краљеви истовремено и свеци“. Матије. Нема матије без Матије, нити Матије без матије. Матија је матија. Матија је Матија. Матија је и лек и отров. Матија је отров за српске мрзитеље, а лек за српске душе. Матија је глогов колац за српске душмане. Ови сада(шњи!) су му забранили да уђе у Црну Гору, а он са матијама језди по свим српским земљама и све двери саме му се отварају.
7.12.18. Ниш
Стојан Трумић ПОРТРЕТ СТОЈАНА БОГДАНОВИЋА, 1972
Ознаке: Матије, Стојан Богдановић, есеј
препознавања 