RSS

Маргерит Јурсенар ЈЕДНА ТЕОРИЈА ДОДИРА

22 дец

Понекад сам сањао о томе да изградим систем људског сазнања саздан на еротичном, једну теорију додира, где би се тајна и достојанство овог другог састојали баш у том пружању подршке неког другог света нашем Ја. Уживање у тој филозофији био би један потпунији, али и посебнији облик прилажења Другом, још један начин у служби сазнавања оног што нисам ја. И у најмање чулним сусретима ипак се доживљај или радња довршавају додиром: мало одвратна рука старице ми пружа плацет, влажно чело мог оца у агонији, опрана рана рањеника. Чак се и најинтелектуалнији или најравнодушнији односи одвијају тим системом телесних знакова: нагло заблистали поглед трибуна коме објашњавају маневар ујутру пред битку, безлични поглед потчињеног који се при нашем проласку укочи у ставу послушности, пријатељски поздрав роба кад му захвалим што ме је послужио или зналачки израз старог пријатеља пред грчком камејом донетом на поклон. Такви и најмањи и најповршнији додири са већином бића довољни су за нашу жељу, чак је и превазилазе. Ако јачају, ако се множе око једног јединог створа док га целог не обавију, ако сваки делић једног тела има за нас исто толико потресних значења колико и црте једног лица; кад једно једино биће, уместо да у нама изазове, у најбољем случају, раздраженост, задовољство или досаду, почиње да нас опседа као музика или да нас мучи као проблем, ако са периферије нашег света доспе у његово средиште и постане најзад најнеопходније но што смо сами себи, онда се догоди то неочекивано чудо, где ја пре видим најезду духа на пут но просту игру пути.

Овакви погледи на љубав могли би да доведу до стварања каријере заводника. А ја је нисам остварио вероватно зато што сам радио нешто друго, ако не и нешто боље. У недостатку генијалности таква каријера захтева труд, па чак и маневрисање, а за то се нисам осећао нарочито способан. Све то, постављање замки, увек истих, рутина сведена на вечито прилажење, домета ограниченог самом победом, замарало ме је. Техника великог освајача захтева при прелажењу са једног објекта на други лакоћу, равнодушност, коју ја немам у односу на њих; у сваком случају, више њих је мене напустило но што сам ја њих напустио; никад нисам схватио да човек може да се засити једног бића. Жеља да човек тачно преброји богатства која нам доноси свака нова љубав, да је човек гледа како се мења, можда да је гледа како стари, тешко може да се сложи са бројним освајањима. Некад сам мислио да ће ми  извесна љубав према лепоти заменити врлину, да ће моћи да ме одбрани од претерано простачких прохтева. Али преварио сам се. Љубитељ лепоте најзад свуда нађе своју златну жицу, и у најодвратнијем земљишту, да би осетио, држећи у рукама та фрагментарна ремек-дела, укаљана или поломљена, оно задовољство зналца, сакупљача грнчарије која се сматра простом.

 

Превод: Иванка Павловић

 

Из књиге Хадријанови мемоари, Библиотека Новости, Београд, 2004

 

enzo montano

Enzo Montano

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 22, 2018 in Јурсенар

 

Ознаке: ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: