RSS

Виктор Франкл ЉУБАВ ЈЕ ПОСЛЕДЊЕ И НАЈВИШЕ ДО ЧЕГА СЕ ЉУДСКА ЕГЗИСТЕНЦИЈА МОЖЕ ВИНУТИ

24 дец

Посртали смо у тами газећи путем по крупном камењу и по великим каљугама. Стражари су стално викали и гурали нас кундацима. Ко је имао јако израњављене ноге подупирао се о раме свог суседа. Није се чула готово ни реч. Ледени ветар није подстицао на разговор. Кријући уста иза подигнуте крагне, човек кои је ходао поред мене изненада шапну:  „Кад би нас сад виделе наше жене! Ваљда је у њиховим логорима боље и не знају како је нама…“ Тада ми пред очима искрсну слика моје жене. И док смо се даље километрима оклизавали и посртали на крпицама леда, подупирући се међусобно и повлачећи један другог, нисмо проговорили ни реч, али смо обојица мислили на своје жене. Слушао сам њене одговоре, гледао њен осмех, њен отворени, охрабрујући поглед, који је тада био светлији од сунца које је излазило. Први пут у животу сам осетио истинитост онога што су толики мислиоци изрекли као последњу мудрост свог живота и што су толики песници опевали: да је љубав последње и највише до чега се људска егзистенција може винути.

 

Одломак из књиге ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ Тражење смисла живота, ИП Жарко Албуљ, Београд, 2014

 

Monica

Monica Fernandez

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 децембра, 2018 in Франкл

 

Ознаке: ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: