RSS

Месечне архиве: јануар 2019

ЧУДО УМЕТНОСТИ ОГЛЕДА СЕ И У КАРАКТЕРУ ЈУНАКА

 

ХЕЛДЕРЛИН О АХИЛЕЈУ

Ахил је мој најомиљенији од јунака, истовремено јак и благ, најсавршенији и најпролазнији цвет у свету јунака, по Хомеру рођен да не живи дуго, управо зато што је тако леп. И готово пожелех помислити да му древни песник допушта да се тако мало појављује на делу, и оставља друге да лармају, док његов јунак седи под шатором, само зато да би га што је могућно мање профанисао у гунгули под Тројом. О Одисеју је могао да исприча мноштво ствари. Овај је џеп пун ситниша који се да бројати надучако; али, кад је реч о сувом злату, бројање је брже готово… Узми древне госпаре, Агамемнона и Одисеја, и Нестора, с њиховом мудрошћу и лудошћу, узми лармаџију Диомеда, Ајанта заслепљеног махнитошћу, и упореди их са генијалним, свемоћним, меланхоличним благим, божјим сином Ахилом, с тим енфант гате природе, и погледај како га песник, тог младића лавље снаге, пуног духа и љупкости, смешта између прерано сазреле памети и сировости, па ћеш открити чудо уметности у Ахиловом карактеру.„ Идеално биће није смело да се појави у свакодневљу…“

 

Фридрих Хелдерлин, Нацрти из поетике, Братство-јединство, Нови Сад, 1990.

АНДРИЋ О ЊЕГОШУ

[…] Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова“, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве“ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово“ поред речи „Бог“ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је предмет његовог главног песничког дела. У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. Формулишући своје захтеве, он почиње речима „од паденија нашега царства“. Он говори о Косову као о ма ком другом морално политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине. У службеној преписци, он пише Османпаши скадарском: „… кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле“. […]

Тај необични младић жива духа и ретке физичке лепоте, за главу виши од највишег Црногорца, нашао се пред мртвим телом Петра I, које је, сасушено постом, бригама и мукама, већ тада личило на свештене мошти. У то сиво октобарско јутро, са сивим стенама и сивим небом као позадином, оцртавао се у једном призору пуном горштачке простоте и свечане величине, као у некој симболичној радњи, будући живот Рада Томова. Острошки архимандрит Јосиф закалуђерио је ту на лицу места младога Рада, у присуству 60 свештеника, „обукавши га у црне мантије преминулог митрополита и давши му у калуђерству име Петар“. Тада „пред свијем народом први приступи младоме господару стари острошки архимандрит и пољуби га у руку, а за њим сви остали главари“. Народ је непрестано клицао и пуцао из пушака.

Од тога тренутка у томе премладом кнезу, који ће се убрзо показати као богодан песник и уман владалац, одиграваће се низ трагичних сукоба који ће огорчати и прекратити његов живот, али изоштрити његову мисао и подићи његов дух до висина до којих се издижу само највиши и најбољи духови света.

Као на некој модерној позорници, у Његошу почињу да се одигравају истовремено и упоредо неколико трагичних сукоба које му доноси његов троструки позив: владике, владаоца и песника. Сваки од та три позива носио је у себи своје тешкоће, а сва три су се опет међусобно сударала и кршила и стварала тако нове противречности и сукобе у унутарњем и спољњем животу Његошевом.

 

Иво Андрић, Његош као трагични јунак косовске мисли, https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2017/05/27/%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%9B-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D1%88-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BA-%D0%BA%D0%BE/

 

ПЕРО СЛИЈЕПЧЕВИЋ О ВЛАДИКИ ДАНИЛУ

Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не предобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу.

Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето тако мисао везана са срцем, таки мислилац-мученик осваја нашу симпатију.[…]

Хамлет је од свог личног бола изаткао слику људства уопште; а Данило, из слике људства свој лични бол.

 

Перо Слијепчевић, Његош као уметник, Јужнословенски преглед, Скопље, 1934.

 

драговић

Предраг Драговић

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 12, 2019 in Андрић, Видовић, Слијепчевић, цитати

 

Перо Слијепчевић ТРИ ПЛАНА РАДЊЕ „ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА“

„…Песник је употребио све што може да нас увери да нам покаже како се ту не сукобљавају само две вероисповести, ни два национализма него два погледа на свет; идеалисти и материјалисти, слободари и империјалисти, људи прегнућа и људи фаталисти. Тако он представља супротност између Срба хришћана и турских националиста муслимана. На широком простору света или континента, још могу да стоје једна поред друге те противности. Историји можда и треба таквих поларних распетости из којих ће севати громови људских енергија – али у један мали суд као што је Црна Гора не могу се стрпати те две опречне силе, ако нећете да суд прсне у комаде. То је уосталом историјска истина, а не само поетична. Да је малена Црна Гора имала мешовито становништво, или да су га имала Карађорђева села, у њима се не би ни засновале нове српске државе колико ни у мешовитој Босни, упркос свим напорима. Док остајемо на гледишту једне стварно националистичке религије каква је била вера Обилића“, и која је била у живој вези с државном мисли, толеранције није могло бити. Измирити се значило би неминовно она – како то добро слути Скендер-ага – да се мањи поток временом слије у већи и да у мору обојица изгубе своје име…

… У дну позорнице, у другом плану, одвија се пред нама једна виша и духовнија драма. Поигравају лагано и певају, бела кола. То је глас народа као целине вековне и неумрле. Као да сами духови векова, појас за појасом, казују кроз народно сећање сваки своје бреме, казују чинове драме народа као колективног бића. Ено, Српство имађаше славу и царство, па страшно сагреши, изгуби образ и човештво и зато паде у пакао ропства, да испашта. Милош показа својом жртвом једини  могући пут избављења, и том његовом вером причешћују се први избраници који ће искресати искру слободе, почетак доцнијег општег пожара. Тај глас векова као да говори Данилу: шта оклеваш, Господару,; зар не видиш куд иде струја српске историје? Она иде незауставно, и изнад наших глава. Пас свакоји своје бреме носи, па понесите и ви своје. Данило устаје и наређује покољ, али се опет трза и вели: не, не још! Зовите потурчењаке да се добровољно јаве у своју веру… Tурци, разуме се, неће прихватити али покушај има огромну важност за уметничку правду, јер је препаду одузео ругобу. Чак се одмах затим јавља о примицању везира и турске силе.

Онда тек следује ужасна клетва око црвеног шала против онога ко би издао и не би хтео убијати: не боје се ти људи да ће се ко од њих уплашити од турске силе, него да неће хтети дићи руку на потурченог брата.

Иза бораца, на трећем плану позорнице стоје филозофи: ведри, слепи старац игуман Стефан, и тмурни младић владика Данило. Њихова је улога да сву физичку радњу прикажу „под видом вечности“, те да је оправдају пред вишом савести човечанства. Игуман Стефан правда је својим огромним искуством: он је видео цео свет,  он зна да космос није друго до борба. Борба нам је суђена, па што да бежимо од своје суђене задаће! Оставимо Богу разлоге оваквога живота, који ни по чему не вреди осим по добрим делима. Резоновање игуманово, ма како да је дубоко, не придобија нас уметнички, јер је и одвише смирено, самопоуздано. Поред њега је Данило, млад и осетљив, нежан и несигуран, који се у основи слаже са старцем, али се још колеба. Он се пред нама крши, мучи на мукама, ужасава од покоља, боји се да не изазове још већу несрећу. Он је сазвао главаре на збор, од његове коначне речи све зависи, на њему је одговорност. Обузет сумњама и црним мислима он је готово кроз цело дело као у неком трансу, говори сам са собом као да не види људе око себе. Ето таква мисао везана са срцем, такав мислилац мученик осваја нашу симпатију. Кроз њега осетимо и страх и самилост.“

 

Перо Слијепчевић, Сабрани огледи, Просвета, Београд, 1956.

 

предраг драговић

Предраг Драговић

 

Ознаке: ,

О КРИТИЧКОМ МИШЉЕЊУ

„Није случајно што су хуманистички оријентисани интелектуалци они који су највише огорчени, револтирани, бунтовни. То су људи који се професионално баве човеком и његовим свакодневним невољама, који долазе до извесних сазнања о могућностима другачијег живота, и који имају извесна рационалнија решења од оних која се намећу као најбоља. Револт је њихова дефиниција.

Што ми мислимо о друштву може итекако утицати на друштво, може га мењати. Зато ми треба да мислимо о друштву на начин који помаже да се друштво мења на боље. А то је једино критички начин мишљења.“

 

Из књиге Отпори критичком мишљењу, Идеје за социологију идеја, Вук Караџић, Београд, 1971

 

angelica bell

angelica bell

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 11, 2019 in Шушњић

 

Ознаке: , , ,

БОЖИЋНИ ОБИЧАЈИ У СТАРОМ НОВОМ САДУ

***

Дан пред Божић пада Бадњи дан. На Бадњи дан се не обављају никакви послови, рани се све што има у кући, мораш наранити. Нејде се никуда. Пре Бадњег дана се спремају куће, а на Бадњи дан се уноси слама и почиње славље. Посна вечера се спрема и нејде се никуда од куће. Мож још да се скупе на улици пред кућом да пале ватру. Нисмо ми казли бадњак, него ватра. У Србији се каж бадњак, јер ми немамо шуме да оцечемо то дрво за бадњак. Код нас у Војводини ми смо ложили огризине, гуме о трактора и ту у Салајки. Наш ди смо правили? Код Гроздића, раније један дан се донесе ласкола вашине, грање, ја из винограда донесем па им дам по педес снопова лозе моје. Онај донесе огризине или тракторску гуму па онда на то бацимо. Ту будемо после вечере до једно десет сати, не буде се дуже. Некад и до поноћи који су људи усамљени. А ко је фамилијаран, ја и Душца смо често ишли код Накрајкућини, преко моста там ди су Телини. Там се исто тако двоје ласкола донесу дрва. Фамилијарно изађемо, деда и баба нејду на улицу, него млађи људи и жене и момци и девојке. Ко те ватре стојимо и износи се из куће, ко те ватре стојимо кад прође вечера, значи док је тај дан вечера само се седи кући. Онда кад прође вечера ја изнесем куваног вина, она донесе ладног вина, пиво се није пило, ракије куване и ладне ракије. Увече се поји Рождество од осам до десет, то нам је била та тарифа. Кума Паја Вршка и ја смо обавезно појали, код њега у улици, они су Подбарци, а преко моста су Насељчани. За вечеру се постило, строго посно, то се зна, густи пасуљ, риба и с маком резанци и вареник, значи шљива и вина, и онда иде корица леба.

Тошица Милушков, рођен 1942.

***

Јако је лепо то било. Имали смо патос у соби, покупе се крпаре и тата донесе онак сламе, ваљали се као деца и за њим идемо и пијучемо. А ујтру рано на Божић иде и донесе воде на бунар и дође. Добро јутро газдарице, честита, шта то носиш, носим здравље, мир у кућу и ондак нас је црвеном јабуком, мама успе у лавор воде. Ондак смо се умивали том водом из лавора и јабуком се трљали да будемо румени. Стварно је било јако лепо. Чесница се месила на Божић ујтру рано. На Божић се јако рано устајало, у два, у пола три да дођу, све се тркају ко ће пре доћи да добије кошуљу. Е ондак се ома устајало, растезано тесто, слатко тесто се замеси, то се развлачило на оном столњаку на ком се вечерало који стоји на слами. Кадгод су само са грожђом правили, кажу да не болу зуби од ораја, нису дали да се чесница прави стари. Па било је и сиротиње. Само се грожђе посипало и мећо се динар у чесницу и ондак се крјала, тако сви чесницу на руке около, и појало се Рождество. У круг смо окретали онда ко коме, није се секла ножом, ко коме откине парче и ди буде динар, његов је динар.

Јелица Ергелашев, рођена 1923.

***

Ми смо за вечеру увек рибе, резанаца, пасуља бела нисмо никад кували. Правили смо с маком резанаца и пекли рибу. Било је коринђаша, ишла сам и ја да коринђам. Појимо Рождество и лупамо на прозор: Јел слободно коринђати, онда коринђамо, а неко нас отера, ни не прими нас. Неко изиђе па нам да ораја и јабука, па ајд идемо напоље. Нисмо морали да се маскирамо. А то за маскирање то је било за вертеп кад носе. Кашћу вам вертеп се носио о Божићу. Онда после ручка, ручамо, онда идемо на Темеринску улицу. Ту је било терај Божић. Ту су све вако наши Ченејци, богати људи с каруцама дошли, па пешкире на коњима, па су се возале девојке с њима од Шулцове млине тамо на крај Темеринске улице до Три круне на ћошку Кисачке улице, тамо ди се продају машине. Ту је било коло у Три круне и ту су девојке и момци играли, на игранку. Онда ту у те Три круне возе се на коњима пешкири, седе у каруцама, ма лепота. А трамвај је ишо па ми дечурлија купимо оне што пуцају, па метемо у шине, кад трамвај иде ми деца намећемо, кад трамвај прође па кад стане пуцати што је то лепо било.

Драгиња Мољац, 1914

***

Ја знам да први дан Божића устанемо рано, ја спремим Богдана и Мићу код моји да буду положеници. Лаза и води, док они не дођу ја растежем чесницу. Ту је био бунар и како прође поноћ они долазе по воду, па сипају кукуруза око бунара па сипају жита, да роди жито. Мој тата је носио и марви да полаже, то нисмо радили Лаза и ја. У шталу иде па носи на ражањ да полаже марви. Ражањ је нешто испечеш па носиш марви.

Метемо у чесницу новац, а ја забележим ди сам ставила динар. Мама је моја правила вареник, знаш шта је вареник мал угрејеш вина, метеш меда и мало бибера, насече се здравље, месец, то смо месили од теста што правиш милихпроте ил неко ко лебац прави. И онда помало.

Ката Ралетић, 1924.

***

На Бадњи дан кували смо шљиве, тесто, риба, густи пасуљ резанце и онда у те резанце мама уврља, па кад уврља онда мете у ту врућу воду, пеканци се звали. То је вечера била кадгод а ми појимо Рождество док не почне вечера. Чика је наш јако лепо пево, најмлађи татин брат. Онда тата донесе сламу, прво ораје прекрсти собу, У име оца и сина, све то прекрсти собу. Добро вече, честитам вам Бадње вече, то се так сећам и мама га поспе житом. Онда ја и бата, прво мете сламе, онда нама баца ораје, а ми пију, пију, пију, пијучемо ја и брат. Нико никуд нејде, само деца поје Рождество. Онда ка дођу дамо им шљиве, ораја. Сви деца идемо од комшилука на коринђање, добијемо и пара и јабуке и шљиве. Певало се само Рождество.

Марица Пашћан, 1926

 

***

Бадњи дан ујтру се меси колачи, месило се ко и за лебац, сунце, месец, па ко звезде свуда около се направе, а сунце само једно, онда с праве волови, па крмача и прасици, и овце и јагње. Таки је обичај био. Пилиће одгоре поређаш. И шака се правила, то се тако расече и буду прсти. То се прави да би се поспешило то све, да нечија рука то погура. Код иконе се стављала рука. И свашта се прави и сунце и месец и волови и гувно, правило се гувно, камаре. На Бадњи дан се правило опеканци, тесто се направи па се тако испече, мак се спреми, вода ври, па се то тако потопи у ту воду, од истог теста ко за месец, сунце, меће се у пећ да се испече, па се пече. Онда се то само спусти да они мало одмекну и онда се то само извади, па се поспе одгоре мак или ораји, шта оћеш, и онда се скува шећер, сируп се прави и онда се то тако прелије да не буде суво. Увече смо кували кисели купус, овде бели пасуљ смо кували постан. Код њи се правили опеканци, код нас само резанци. Рибу смо тек после пекли, то пре није било на Бадњи дан. То се ужари пећ и то се мало опаје и мете се на банак, и онда се лопата, мете се на лопату. Не пече се на лопати, већ је лопата била тако велика и поређа се на ту лопату, па се истресе на тај банак. Јел банак је био од цигаља сам кад се ужари онда се то мало очисти, па се мете то на тај банак и онак се испече. На голом банку се то пече.

Милана Малетић, рођена 1913.

 

Маја Стокин, Из рада Етнолингвистичко истраживање зимског циклуса обичаја и веровања у Новом Саду, докторска дисертација, Нови Сад, 2011

 

вера

Вера Павлова

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 5, 2019 in Стари Нови Сад

 

Ознаке: , , ,