Реч је средство људског општења. Реч црта у људској свести спољашњи свет и унутрашњи свет подједнако. Уз помоћ речи ја се обраћам људима. Реч, ван међуљудског општења губи свој смисао, постајући необавезна.
Ја сам човек, део света, његово дело. Ја сам мисао природе и њен разум. Ја сам део људског друштва, његова јединица. Уз моју помоћ и природа и човечанство преображавају сами себе, усавршавају, постају бољи.
Ја, песник, живим у свету чаробних тајни. Посвуда ме оне окружују. Биљни свет у свој својој шароликости – та трава, ти цветови, то дрвеће – моћно царство првобитног живота, основа свега живог, моја браћа, која ме хране и телом својим, и ваздухом – сви они живе заједно са мном. Зар могу да се одрекнем сродства са њима? Променљивост биљног пејзажа, додири лишћа и грана, игра сунца на плодовима земље – то је осмех на лицу мог друга, са којим сам везан спонама крвног сродства.
Неуглађени свет животиња, људске очи коња и паса, дечији разговори птица, херојска рика звери, сећају ме на моје јуче. Зар га могу заборавити?
Безброј људских лица од којих је свако – живо огледало унутрашњег живота, фини инструмент душе, препун тајни – шта може бити привлачније од сталног дружења са њима, посматрања, пријатељства.
Оку невидљива величанствена здања мисли, која се, подобно духовима уздижу над животом људског света, усхићују ме, јачају у мени веру у човека. Напори бољег дела човечанства, које се бори са болестима људског рода, које се бори са безумљем братоубилачких ратова, са подјармљивањем човека од стране другог човека, одважно прониче у тајанства природе преображавајући је – све су то знамења нове, боље етапе живота од времена његовог постанка. Сложен и разнолик свет са свим својим победама и поразима, са радостима и тугама, трагедијама и фарсама, окружује ме, и ја сам једна од његових делатних честица. Моја делатност је моја уметничка реч.
Путујући по свету чаробних тајни, истински уметник уклања са ствари и појава покорицу свакидашњице и говори свом читаоцу:
‒ То што си навикао сваки дан да гледаш, то, по чему клизиш својим навикнутим, равнодушним погледом – заправо није свакидашње, обично, уобичајено, већ пуно чари, богатог унутрашњег садржаја, и у том смислу – тајанствено. Ево, ја скидам копрену са твојих очију: погледај свет, ради у њему и радуј се што си човек!
Ето зашто нисам песимиста.
1957.
Превод: Александар Мирковић
Из књиге: На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Приредио и препевао Александар Мирковић, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.
Ознаке: Александар Мирковић, Зашто нисам песимиста, На путу истине и љубави, Николај Заболоцки, Сродство по избору
„Свет је од самог почетка располућен“, пише наш песник Миодраг Павловић. Од вајкада се зна да ништа у животу није искључиво црно или бело, да је свет препун супротности, као што су и светлост-тама, добро-зло или рат-мир… Берђајев такође примећује да живимо у палом свету који је поцепан непревладивим противречностима (Берђајев 2006: 15). Зашто је важно да човек освести постојање ових располућености? Супротности су обележје овог света, самим тим и сваке заједнице и њене културе. Човек је у својој суштини противречно биће, врло често и размишља у супротностима и заробљен је у својим крајностима. Према Јунгу управо капацитет да се препознају поларности и да се сједине супротности оно је што сведочи о степену нечијег индивидуалног развоја, а такође и читавог друштва. Уздићи се изнад оваквог виђења света значи спознати Истину.
Рат се врло често намеће као неминовност и почиње оног тренутка када дође до судара супротних хтења у човеку. Према Берђајеву, унутрашње противречности, унутрашње „зло“ само се транспонује у спољашњи свет у облику рата, револуције… Да би таквим догађајима човек дао смисао неопходно је буђење и интензивирање духовног живота. Јер тек када човек рат, револуцију и остале катастрофе које га, наизглед , „сналазе“, „дешавају му се“, „однекуд споља долазе“, доведе у везу са собом, тек када почне да их посматра као унутрашњи, а не спољашњи догађај, почиње да живи духовним животом, почиње да се развија, а тада „Вера, нада и љубав претварају инстинкт смрти и самоуништења у ношење Крста живота“ (Берђајев 2011: 8‒11).
Да ли је уопште могуће превазићи располућеност у човеку која га гони на клацкалицу рата и мира и, ако јесте, који је то начин? Покушаћемо да дамо одговор на ово питање сагледавајући виђење рата Милоша Црњанског у његовој поезији и политичким есејима.
Доживљај рата у делу Милоша Црњанског
Личност и дело Милоша Црњанског незаобилазни су темељ историје српске књижевности 20. века. Када резимира свој први део стваралачког опуса, он бележи: „Цео мој живот је један театар, једна драма, фарса, трагикомедија, или само комедија, ако хоћете, која има неколико чинова. Први чин су моје књиге Лирика Итаке, Приче о мушком, Дневник о Чарнојевићу, млада, полетна, револуционарна литература као што је било и време, као што је био и живот“ (Црњански 1992: 302). У том „театру“ рат је свакако од најјачих доживљаја и најважнијих тема. Стога је и циљ овог рада разматрање виђења и доживљаја рата Милоша Црњанског дато у „првом чину“ Црњансковог опуса. Као извори за ово истраживање послужиће поезија у Лирици Итаке и Коментарима, али и политички есеји, објављени у часопису Идеје, у периоду од 1932. до 1935. године. Због своје аутобиографске и аутопоетичке природе Коментари, објављени четири деценије након песама на које се односе, могу се сматрати једном врстом песникове романсиране биографије, за ово истраживање неопходне, с обзиром на то да је у Црњансковој биографији рат доживљена и врло важна референца. Политички есеји и новинарски текстови, писани поводом актуелних политичких проблема, потврђују његов национални ангажман, од његовог првог текста у коме је устао против марксистичке литературе у Срба па до одласка у дипломатију. Објављени су тек деведесетих година двадесетог века[1]. Од 1945. године до тада били су прећутани у званичној књижевној литератури, због комунистичке културне диктатуре, али тек уз њихово проучавање добијамо комплетнији увид у поједине ставове Црњанског.
Период двадесетих година двадесетог века може се назвати српским експресионизмом или српском авангардом, када се, уз Црњанског, појавила група младих писаца (Тодор Манојловић, Ранко Младеновић, Растко Петровић, Станислав Винавер, Бошко Токин…), који стварају на нов и особен начин. По Црњанском, песма је морала бити очишћена од сваког утилитаризма и никако није смела бити идеолошко оружје. Тражио је поезију новог духа, нових мисли и заноса, акао таква није се смела задовољити утврђеним поетским шаблонима. Требало је раскинути с традицијом и окренути се новим захтевима времена. Након ратног вихора Црњанскова поезија тежи космичким пространствима, просторима среће као их назива Петар Џаџић[2], дубинама магловитог и мистичног. Његова расположења изражавају унутрашња стања човека који је преживео ратни вихор, и, према његовим схватањима, то треба да буде мотивска страна његове поезије.
Какве су друштвене прилике времена у којем Милош Црњански објављује Лирику Итаке и политички делује? Нушић у Деветстопетнаестој сведочи о времену погибија, панике и „опште бежаније“. У књизи Историја приватног живота у Срба, у записима о времену након Првог светског рата, помињу се растављене породице, где су мушкарци на фронтовима, у заробљеништву или емиграцији, док жене и деца живе у тешким и понижавајућим условима окупације, изложени су оскудици, глади, траумама и искушењима вишегодишње раздвојености. Ретка писма која су стизала после дугог путовања Европом, преко Црвеног крста, представљала су једину, танку везу међу породицама. Сведочи се о дубоко еродираној приватности, разореним породичним односима и чврстој одлучности да после рата „буде као пре“ (Поповић 2011: 582). У једној занимљивој анкети објављеној у ускршњем броју листа Време под заједничким насловом Смена генерација, Црњански пише: „Десет милиона мртвих и двадесет милиона скрханих телеса и преображених душа деле предратну прошлост што се још једва назире, у годинама послератних промена, једном заувек, од садашњости и будућности. Неприродно је и неморално очекивати, прижељкивати, упињати се, крај свега тога да све остане по старом (Време 1930: 6). Управо у оваквој атмосфери 1919. године Милош Црњански објављује Лирику Итаке. Своју поезију Црњански пише и објављује у униформи аустријског војника[3], принуђен да се бори против самих Словена, па чак и против својих Срба, али се „јаким речима, рушилачког патоса“, пун спремности на акцију, обраћа, „Омладини умореној![4]“
Сам песник је рекао да је збирка у тренутку објављивања имала родољубиву, политичку и анархистичку улогу, а 1959, када објављује своје Коментаре, искључиво литерарну. Коментарима се реконструише емоционални доживљај у којем су песме настајале. Као повратник из рата он је разочаран сликом коју пружа суочење са стварношћу. Све оно за шта се са својим саборцима борио остало је нереализовано, и слобода и једнакост. Уместо тога суочио се са мржњом, незадовољством и смрћу. У потрази за човеком, он се судара са свим оним што га уништава и преображава се у бунтовника. Сва три циклуса Лирике Итаке (Видовданске песме, Нове сенке и Стихови улица) показују осећања једног времена, омеђеног ратом. Црњански у Видовданским песмама „пева тужнима“, гласом уморног ратника, јер, по њему, туга од свега ослобађа. Он је запитан над смислом свих жртава рата, са позиције страдалника, и у том контексту сасвим је јасна песникова констатација да рат сматра најтужнијим догађајем човечанства. Сам песник каже да описе битака не жели да наводи нашироко и надугачко. Као први разлог наводи стидљивост, која би се пре могла окарактерисати као нелагода и сматра да је осећају сви повратници из рата, свесни да ће мало ко заиста моћи да их разуме. Као други разлог наводи чињеницу да ветерани из претходних ратова, попут каквих заточеника у времену, неће ни да чују за нове битке и борбе. Разочарано закључује да широка река људског заборава, која протиче болно, непрестано, у историји човечанства, односи све друго. Сматра да је од битака страшнији примитиван, животињски живот на који су у ратним условима приморани (Црњански 1993: 144) и то је оно што је било најтеже психички за издржати. Маршеви су стварали „деформацију нерава“, а повлачење по положајима подразумевао је боравак у рововима, који су месецима раније били ископани. У лејама расцветаног кропмпира он види „одваљене и крваве потиљке“. Прогањају га слике ратника који умиру док, разбијених зуба, жваћу крв. Оно што песнику помаже да душевно „поднесе све те гадости“ јесте природа терена на ком су гинули. Тај део Галиције, са својим брдима и шумама личи понегде на Србију. „Јесен је у њој топла.“ Црњански пише да је дисциплина у аустријској војсци била лоша, као у каквој легији странаца. Психолошки притисци на већ изморену војску појачавали су се додатним обукама, као што су вежба бојним мецима и бомбардовање ексерима, када су по војницима падала минијатурна челична копља, и заривала се у њих дубоко. За одбијање послушности кажњавало се и вешањем. Како би избегли слање на фронт, војници су пуцали сами себи у ногу или руку и инфицирали се венеричним болестима, али је и то врло често било узалудно (Црњански 1993: 149). Црњански иронично закључује да је ратна селекција таква да је најбољи део становништва отишао у смрт, а да су преживели остали да се богате на њихов рачун. И додаје: „У будућим ратовима бар та неједнакост нестаће из еугенетике човечанства. Сви ће бити једнаки под бомбама“ (Црњански 1993: 154).
Кроз читаве Коментаре нижу се готово филмске слике ратних сцена. Слика рањеника који у тишини и мраку пружају руку за шољом чаја, док се за оног који је престао да је пружа знало да се смирио, у блату. Тешко, споро је било умирање од пушчаног метка, а брзо и спасоносно од артиљеријског. Упечатљива је и слика поливања рањеника нафтом и бацање цигарете на њу или песниково истрчавање испред једанаест људи и урликање команди са пушком у руци.
Све ове слике поседују психолошку вредност и откривају оно што за песника рат јесте. Све ове слике Црњански „није исисао из прста“, како сам каже, већ их је својим оком видео и на својој кожи осетио. Осећа се као да је „испао из рата, на неки други свет“ и да сада живи као да се затекао на Месецу (Црњански 1993: 174). Разочаран и усамљен са јасном сликом да је „једна Европа потпуно пропала, али и да се једна нова јавља, потпуно крвава“ и да крај револуције не значи и крај патњи његовом народу (Црњански 1993: 186). Његова поезија је антиратна и његова Итака није Аустроугарска империја него Србија. Након рата, његови ставови су антикомунистички, изјашњава се као панслависта и русофил. Разочаран је у револуције јер немају снаге да преобразе човека и доживљава их као просту пљачку пролетерске класе, као комедије[5]. У Лирици Итаке открива своју дубоку приврженост „раји и рити“, а масе су „подле, немилосрдно бруталне, себичне и што је још горе, превртљиве“ (Црњански 2017: 10).
Идеолошки профил Милоша Црњанског кретао се од „политичке левице“ до „националисте и државотворно осећајућега списатеља“ , а Винавер га доживљава као „неку врсту грозничавог анархисте и хајдучког романтичара бунтовне идиле“ (Тешић 1983: 499). Противници су му приписивали најразличитије етикете, од оне да је кокетирао подједнако и са левицом и са десницом, до оних најтежих да је фашиста и хитлеровац, односно следбеник тоталитарних идеологија… Вероватно га је, као и увек, најдобронамерније и најаргументованије одбранио његов пријатељ Станислав Винавер, који је на све ове оптужбе забележио да „нема ничега наивнијег него на великога писца набацати какву апотекарску етикету са натписом: отров или мелем. Велики писац припада животу, народу, човеку, природи […]. Партијско обележје није све што чини књижевност. То је можда и њен најслучајнији део. А важна је у њој и судбоносна: велика духовна збиља и кристалисана животна свест, оно што нас чини људима“ (Тешић 1983: 499–500).
У сваком случају, најчешћи повод полемичких сукоба, представљали су политички и новинарски чланци Милоша Црњанског, објављени између два светска рата. Поводом велике прославе у Скопљу – двадесетдвогодишњице ступања у српску војску регрута из Старе Србије који су учествовали у одбрани Београда и Смедерева – Црњански, у Времену, 1932. године, објављује чланак Оклеветани рат. Читав чланак усмерен је против пацифистичке пропаганде. Њен циљ био је да се о рату најгоре пише и да се рат прикаже као најгора нискост и најстрашнији идиотизам. Црњански у записима овакве врсте јасно увиђа намеру да се нагрди војска и да се разори традиција и национална идеологија.
После страшног, тешког и дугог рата, сматра да је сасвим разумљив талас пацифизма који је захватио широке народне масе. Као неко ко је рат искусио и над његовим последицама је такође згрожен, Црњански пацифисте сматра неизлечивим сањарима који верују у нереалан долазак вечног мира. Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда, по њему је европски специјалитет који тенеденциозно пласирају побеђене државе. Оно што му посебно смета јесте што ова пропаганда нема јасне аргументе, већ снагу црпи из клеветања рата и војника. Да би се уздигао пацифизам, мора се унизити и презрети војник, мора се разорити милитаристички дух, морају се искарикирати војнички појмови и форме, што Црњански види искључиво као средство за припрему распадања војске јер се само на тај начин могу спровести класни удари и нови револуционарни програми. Милитаристички, војнички принципи за њега су на највишој моралној лествици и у војничким врлинама види темељ сваке организације. Црњански јасно истиче светлу страну рата јер је, по њему, ратнички начин сједињења нашег народа био једини пут којим смо могли ићи.
Сељаштво сматра симболом мира. Они га, по њему, једини и заслужују. „Живот сељака у пољу, у непрекидном прастаром раду, најближи је вечној лепоти природног живота и има највише смисла“ (Црњански 1934: 5). У Коментарима их помиње као стајаћу војску, цвет Баната; „тако биране, тако стасите да се ћуприја од њиховог парадног корака тресла“. И додаје: „Већ првих дана јесени, сва су та лепа, мушка тела била мртва“ (Црњански 1994: 137). То је једини сталеж који не осећа подсмех према војнику, у којем нема пацифистичког величања живота по сваку цену и разуме светињу рата. И земљорадник и пастир пре свега су ратници, по њему национални морал има и најсиромашнија и најбеднија брђанска кућа. У српском намученом и сиромашном народу лежи „срчика и снага“, не само ратничка, него и „једна чврста мрежа духовна која недељиво обухвата“ (Црњански 1933: 48). Према Берђајеву, такође, сељаштво је једини сталеж који може да оконча било коју револуцију (Берђајев 1990: 57). Црњански врло јасно види и истиче да је у тешким временима, кад год је егзистенција једне нације угрожена снага увек у сељаштву јер је само оно спремно на жртву ради опстанка заједнице.
Након објављеног чланка Оклеветани рат, Мирослав Крлежа оптужује Црњанског да нема јасно формиран став у погледу рата, да у својим раним књижевним делима пише да је „рат лудило у мору блата“, а да га политичким есејима уздиже. Црњански сматра да је књижевно дело често виђење и одговор на одређено време и друштвене прилике у којима песник ствара[6], али је и заговорник теорије да код сваког књижевника и подсвест бира теме[7]. Замера Крлежи што заборавља да је једно мишљење јунака, личности у роману, а нешто потпуно друго јасно изрицање става у новинским чланцима или есејима. Њихову преписку, односно литерарну полемику сматра ограниченом и каже да је за озбиљнија сучељавања ставова неопходно прећи са стихова на друга факта, на политичке програме, на данашње стање у Европи и тако даље (Црњански 1934: 3). Британски слависта Дејвид Норис у својој књизи Духови круже Србијом. Књижевно представљање историје и рата, која представља анализу једног низа књижевних структура и мотива у ратној књижевној прози двадесетог века, подсећа такође на очигледну чињеницу да књижевни текст није исто што и политички памфлет или историјска студија и да идеолошка читања која не узимају у обзир особеност књижевности ризикују да поједноставе текстове, деформишући њихов смисао[8]. Ремарк се такође са горком иронијом односио према представама о рату изграђеним на књижевној традицији.
Лирику Итаке Крлежа иронично назива Лириком атаке јер као узоре Црњанском наводи Гебелса, Папена, Хитлера и Геринга. Д. Лонговић у Слободној мисли, у чланку Црњанског види мотив „личног, класног и националног шићара“ (Црњански 1989: 45). Најавом својих будућих националних програма и ангажмана, Црњански завршава своју полемику са Крлежом.
Дејвид Норис у својој студији заступа тезу „да су сви ратови исти утолико што сви следе исту суштинску структуру“ (Норис 2018: 116). Он истиче разлику између променљивих и непроменљивих елемената структуре рата, односно структуре исприповеданих ратова. Закључује да се у рату мењају актери и позиције, али релације и радње остају исте у основи. Тек су седамдесете и осамдесете године двадесетог века, према Норису, донеле ревалоризацију Првог светског рата.
Кад год проговара о рату у својим есејима, Црњански поред свих страхота, страдања и патњи свог народа, које не спори, истиче и да је рат нешто што „кад дође, не може се избећи“ (Црњански 2005: 27). У чланку Снага липљанског звона као најбоље у нашем народу он истиче управо оно ратничко и сматра да „наша трагедија не долази од ратова са непријатељима спољним, него од опеване, братске неслоге“ (Црњански 2005: 47). Упркос свим страхотама рата, чијим сценама илуструје своју поезију у Коментарима, у својим есејима Црњански непрестано велича жртву, снагу и честитост сваког војника, поједине битке назива великим судбоносним и часним. У чему Црњански сагледава светлу страну рата? Да ли је уопште могуће ратовати часно ако се сложимо да је сваки рат врста насиља?
Према Ивану Иљину, руском филозофу, само човек који је искусио истинско зло има право да разматра уопште оваква питања. Питање опредељења између рата и мира је морално-практично и готово да и не оставља дилеме, нико не жели рат. У светлу есеја Милоша Црњанског рат се доживљава као дубоко религиозно-метафизичко питање и „захтева зрелост духовног искуства, промишљену поставку и непристрасно решење“ (Иљин 2012: 6).
На основу доживљаја рата у поменутим делима Милоша Црњанског мишљења смо да конвертитство које му се приписује, просто произилази из његовог личног искуства и из његове бриге за сељака, потлачене и понижене. Он не изневерава основна начела видовданске етике и врло експлицитно износи колико је важно жртвовати живот за више циљеве и верује да је часна смрт узвишенија и важнија од ропског и срамног живота у трулом миру. Његова побуна усмерена је ка свима онима који, након рата, на колективну жртву топовског меса заборављају и ките се оним на шта најмање имају право.
Црњански се, по повратку из рата, обрачунава са друштвеним традицијама, али и са унутрашњим илузијама и уверењима које наслеђујемо по припадности нацији и тлу са којег потичемо. Свака револуција и настаје управо на таласу оваквих идеја. Сваки рат је, пре свега, велико искушавање духа и да би се та искушења издржала, мора се у њима пронаћи некакав смисао. Стога и дискурс национализма, врло близак Црњанском у политичким есејима јесте облик борбе за очување културног идентитета, чију угроженост као да је предосетио и предвидео у неким будућим временима. Црњански је за моралну рехабилитацију народа, за одбрану његовог достојанства и вредности. Његов национализам почива на редефиницији заједнице и стварању нове елите из редова сељака, војника, народа. Његов национализам јесте патриотизам[9] чије је постојање и испољавање ‒ грађанска врлина и друштвена вредност. За њега је љубав према свом народу и својој земљи љубав према култури живота уопште.
Берђајев напомиње да су рат и револуција веома озбиљни и трагични унутрашњи моменти, и у судбини народа и у судбини сваког од нас. Несреће и искушења у личном животу – смрт ближњих, болест, сиромаштво, разочарења у људе за које смо мислили да су нам пријатељи, а који су нас издали, треба сматрати нечим што има смисао за нашу личну судбину, што представља унутрашње, а не спољашње догађаје, тј. према њима се треба односити духовно. Ратови и револуције сведоче о општој кривици, а из опште кривице и опште судбине нико не може бити изузет ( Берђајев 2011: 5–7).
Оно што је заједничко за ратове о којима читамо у литератури и ове данашње, чији смо и сами сведоци, јесте нешто нихилистичко и самоубилачко, које се може објаснити дубоком моралном пустоши народа. Најстрашнији су ратови у којима нема моралне вертикале, нема принципа и нема истинске мере људског понашања, које покрећу лични интереси и људска самовоља, ратови иза којих се затиру трагови злочина. Такви ратови су крвави и нечасни. Савремени човек је врло сличан оном којег приказује Црњански у својим есејима и у којег је разочаран и након рата. Он је отуђен од самог свог бића, од своје суштине, изманипулисан на најстрашнији начин, и то, врло често у име демократије, правде и људских права. Таква манипулација сведочи о великој и дубокој раслабљености једног народа. Такав народ обитава у привидном миру, заснованом на отуђењу од извора мира и правде, што је, чини се и суштина, целокупног данашњег светског поретка ( и то је позадина пацифизма о којем Црњански пише).
Све што нам се дешава само је пројекција ратова који се воде у нама и око нас јер сви ратови, како лепо закључује у једној својој Беседи и владика Амфилохије, почињу и завршавају се као рат у људском срцу и око људског срца. Ако се у срцу не извојује она најважнија битка, витешка битка против зла, против греха и неправде, ако јој се човек у свом срцу до крви не супротстави и ако нема снаге за такав животни подвиг, преостаје му једино живот у привидном миру (Aмфилохије 2010). Јер како каже Меша Селимовић: „Живот је избор а не судбина, јер обичан човек живи како мора, а прави човек живи како хоће: живот на који се без отпора пристаје то је бедно таворење, а изабрани живот је слобода. Човек постаје слободан својом одлуком, отпором и непристајањем“ (Селимовић 2008: 8‒9).
Као и живот и смрт може да буде избор. Понекад, тек на крају, избором смрти постајемо „прави човек“, слободан! Управо је ово и једна од порука која се провлачи и кроз стихове и кроз политичкe есеје Милоша Црњанског. Он све ово врло јасно види још средином прошлог века. О томе нам пише.
И због тога је, по њему часни рат „оклеветан“ и свакако вреднији од трулог мира.
Рад је изложен на Округлом столу ЧАС О ЦРЊАНСКОМ у Филолошкој гимназији у Београду, 07. 12. 2018. поводом 125 година од рођења Милоша Црњанског
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
1.
Црњански, Милош. Мирослав Крлежа као пацифиста. Поводом чланка Оклеветани рат. Време, XIV/442, 22. V 1934, стр. 3.
Црњански, Милош. Политички списи. Београд: Сфаирос. 1989.
Црњански, Милош. Есеји и чланци. I–II. Прир. Никола Бертолино. Београд: Задужбина Милоша Црњанског; Лозана: Наш дом, 1999.
Црњански, Милош. Испунио сам своју судбину, приредио Зоран Аврамовић, Београд, БИГЗ; СКЗ, Народна књига, 1992.
Црњански, Милош. Политички чланци 1919-1939. Дела Милоша Црњанског XV, књига 32–35.Ч. Николић (прир.) Београд: Задужбина Милоша Црњанског; Наш дом – Editions L’Age D’Homme, Lausanne, 2017.
2.
Амфилохије, Митрополит. Часни крст Христов и косовски завјет (одломак из есеја О рату који приводи Богу и труломе миру стр. 249‒260). Светигора. Цетиње. 2010.
Берђајев, Николај. Судбина човека у савременом свету. Београд: Логос. 2006.
Берђајев, Николај. О самоубиству. Београд: Логос. 2011.
Bulens, Gert. Evropski pesnici i prvi svetski rat. Poezija u Velikom ratu, revolucija i transformacija Evrope. Beograd: Karpos. 2018.
Иљин, Иван. О супротстављању злу силом. Београд: Логос. 2012.
Јеротић, Владета. Између политике и књижевности. Дарови наших рођака III. Психолошки огледи из домаће књижевности. Арс Либри. Београд. 2002.
NORIS, Dejvid. Duhovi kruže Srbijom. Književno predstavljanje istorije i rata. Prev. Vladislava Ribnikar i Dejvid Noris. Beograd: Geopoetika, 2018.
Обрадовић, Бошко. Случај Црњански – од „стране књиге“ до „Идеја“ 91. страна
Поповић, Марко, Мирослав Тимотијевић и Милан Ристовић. Историја приватног живота у Срба од средњег века до савременог доба. Београд, Clio, 2011.
Раичевић, Горана. Светлост и магле са истока: три међуратна путописа из совјетске Русије (Винавер, Крлежа, Васић). Зборник Матице српске за књижевност. 2018.
Раичевић, Горана. Есеји Милоша Црњанског. Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Сремски Карловци, Нови Сад. 2005.
Селимовић, Меша. Круг. Београд: Штампар Макарије. 2008.
Смењивање генерација. Анкета. Време, 19–22. IV 1930. страна 6
Тешић, Гојко. Зашто авангарда двадесетих година? Модерна и међуратна књижевност. Зборник 3. Нови Сад: Тодор. 2002.
Тешић, Гојко. Зли волшебници (полемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943). Слово љубве – Београдска књига, Београд, Матица српска, Нови Сад, 1983, II, 499.
[1] У избору Зорана Аврамовића објављенису Политички списи Милоша Црњанског у издању Сфаироса, Београд, 1989. У његовом избору нашло се тада 25 забрањених текстова.
[2] Петар Џаџић, Простори среће у делу Милоша Црњанског, Београд: Нолит, 1976.
[3] „После убиства надвојводе , Црњански је неколико дана провео кријући се по шумама у Хинтербрилу, око шеснаест километара југозападно од Беча. Као присталица студентског политичког удружења Зора, и он је био сумњив, а после убиства Франца Фердинанда родољубива штампа објавила је отворену сезону лова на све Србе. Почетком јула, у листу мађарске владе Pester Lloyd објављено је да Србија, да би показала добру вољу, мора „истребити легла пацова“ која су из Србије прешла границу Двојне монархије да би сејала „смрт и разарање“. Мађарске власти су једва чекале да српској делегацији покажу те „кужне пацове“. Највећи део остатка јула Црњански је провео у Мађарској, у српском граду Новом Саду, у наручју једне Српкиње коју је упознао тамо ‒ супруге, заправо, једног високог српског официра. Кад је Аустрија објавила Србији рат, почео је лов на странце у новосадској области. Она жена, с којом је Црњански покушао да се дочепа српске престонице Београда, притворена је у Сегедину под оптужбом за шпијунажу. Пошто је био са њом и Црњански је завршио у затвору. После дугог саслушавања, полиција није нашла ништа за шта би га оптужила, те га је уместо тога послала право у војску. Она жена ће остати иза решетака до краја рата, а Милош Црњански затекао се на обуци за борбу у аустријској војсци ‒ против свог народа“ (Bulens 2018: 49‒50).
[4] У писму Јулију Бенешићу, првом потенцијалном загребачком издавачу, наводи као наслов збирке Омладини умореној!
[5] У тексту објављеном у новосадском Јединству 12. јула 1919. године, Васпитање и револуције, Црњански каже: „Узалудне су револуције које мењају материјалан поредак света, јер немају снаге да преобразе човека. Масе, човечанство се не мења револуцијом, него васпитањем…// Свет не мења насиље, него симпатија….// А друштво још није развијено за комунизам… // Данашња револуција је проста пљачка једне класе пролетерске… // Све је себичност. Револуције нема, него је то бљутава себична комедија… // Велика, несретна наша Русија прави експеримент за цео свет. Али су револуције привремене појаве и узалудне постижу само оно што се и без њих развија, васпитањем, које лебди по зраку и улази у све душе али постепено…“ (Црњански 2017: 7–10)
[6] Као пример за ову тврдњу наводи песму о Гаврилу Принципу за коју каже да је поникла у атмосфери револуционарне, па и националистичке генерације, чије је знамење оно што је у свом затвору Принцип написао: ми смо прво националисти, па онда револуционари (Црњански 2005: 32).
[7] Он каже: „Теме које књижевник одабира за своја дела, у младости, и у старости, обично су поскедица његовог интелектуалног, моралног или политичког интереса. У младости нарочито, оне су последица подсвесних, патолошких наклоности. Врло инетересантне студије о мотивима књижевног рада дао је професор Фројд, чије су теорије застареле али бесмртне, као и професор Јунг, који је нашао златну жицу подсвести читавих народа, али ту жицу копао будаком. Теме у књигама моје младости биле су искрене, опште, подсвесне“ (Црњански 1999: 482).
[8] Фикционалне приповести се налазе у флексибилнијем семантичком односу према социјално-имагинарном него, рецимо, нефикционалне приповести базиране на историографском истраживању или мемоари људи који су истински учествовали у стварним догађајима из прошлости. […] У студијама књижевних текстова прихваћено је да се у случајевима када прича садржи референце на стварне догађаје или личности, такви детаљи, једном стављени у контекст фикционалног света, прилагођавају захтевима и границама своје нове средине. Фикционалне приповести могу да делују као да описују одвијање историјских догађаја, али оне представљају једну замишљену прошлост. Историјске референце су само још један слој који доприноси општем значењу текста. Анализа таквих текстова требало би да узме у обзир функцију која је дата наративним поступцима у сваком појединачном случају (Норис 2018: 42).
[9] „Патриотизам се може дефинисати као осећање привржености или љубави грађанина према отаџбини (гр. πατρίς, лат. patria). У модерном свету домовина је за грађанина најчешће његова држава. Али, осећање привржености или љубави не односи се на државну власт, већ на структурисану заједницу грађана, са њеним особеним установама, обичајима и целокупном културом“ (Антонић 2008: 2).
Vasa Eskičević
Ознаке: Доживљај рата Милоша Црњанског у Лирици Итаке и Политичким есејима, Маја Стокин, Часни рат и трули мир
Које смо за живота сахрањивали
у срцу нам после смрти оживе.
Који су седели у закутку наших мисли и одаја
помере се у средиште.
Који су боравили у полутами
буду у самој жижи сјаја.
О које смо се оглушивали
умешају нам се у разговоре.
Превиђени и пренебрегнути
у првим се редовима створе.
Они пред којима смо остали криви
претворе нам живот у кајања.
Кога смо лако заборављали
буде када умре најчешће сањан.
Edward Robert Hughes (1851-1914)
Ознаке: Десанка Максимовић, Десанка Максимовић песме, Заборављени лист Библије
препознавања 