RSS

Василиј Розанов ПОЕЗИЈА ЈЕ МЕТАФИЗИКА

17 јун
  1. 03. 1916.

Метафизика не живи зато што људи тако „желе“, већ зато што је сама душа метафизична. Метафизика је жеђ. И она уистину неће пресахнути.

Она је ‒ глад душе. Када би човек сазнао све „до краја“, дошао би до зида (знања) и рекао: „Тамо нечега има (иза зида)“.

Кад би све пред њим било осветљено, он би сео и рекао: „Чекаћу“.

Човек је безграничан. Сама његова суштина јесте ‒ безграничност. А израз тога јесте метафизика.

„Све је јасно.“ Он ће онда рећи: „Па добро,  али ја хоћу нејасно“.

Напротив, све је у тами. Онда се он дере: „Жудим за светлошћу“.

Човек жуди за оним „другим“. Несвесно. Из те жудње је рођена метафизика.

„Хоћу да завирим тамо, иза границе.“ „Хоћу да дођем до краја.“

„Нека умрем, али желим да знам шта ће бити после смрти.“

„Не могу да знам? Онда ћу се потрудити да то видим у сну, да замислим, да одгонетнем, да о томе напишем песму.“

Да, ето рецимо песме. Оне су такође метафизичне. Песме и дар да се оне сроче ‒ такође су оданде, одакле је и метафизика.

Човек говори. Рекло би се да је то довољно. „Реци све што желиш.“

Одједном, он запева, То је метафизика, метафизичност.

 

 

Превод: Нада Грбић

 

Из књиге Последње лишће, Логос, Београд, 2018

 

list i kamen

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 јуна, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , ,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: