RSS

Бошко Сувајџић ПЕСМА ПОГИНУЛИХ МОМЧИЛОВИХ ВОЈНИКА ИЗ МОРЕЈЕ

11 јул

Изађе Момчило Перитеоријски по земљи

као сенка, као магла, као дим,

војвода јединосуштни, управитељ горњих крајева,

првоначелник Архистратига.

И шуме се размицаху, и дрвеће светлозарно

уклањаше лишће пред њим,

и блескаху у полумраку мачеви и бојна копља,

блистави шиљци сига.

И анђели по планинама посипаху снег,

патуљасто зрневље,

и Трибали кукавни грбине и власи седе

повијаху до земље.

И језици наши стадоше говорити, а да речи не

                                                                прозборисмо;

и потом:

усековаше нам главе, и измешаше речи,

и разлучише са животом.

 

Иђаше војвода Момчило пред војском,

са херувимима небеским, у слави,

а по заповеди његовој лећаху над њиме облаци,

и звезде, и птице крилате,

(и Трибали).

И вране се питаху пастрмом са гозбе обилате.

И тецијаху реке небеске,

и отворише се поводњи,

и затворише се тешко,

ко манастирске двери, капци Господњи.

И обашка:

у војсци се запати јевтика, и чир, и вашка:

накот немушти, змијски.

Иђаше војвода Момчило,

перитеоријски.

 

Шта се сачувало од завичаја? Ништа.

Дубоке ће реке тећи од мора натраг у своје врело

као што су увек текле,

као што су могле тећи и у нешем сећању на море,

од мора сношљивијем.

Памтимо пустош ратишта.

Около су брујале траве, као да држе опело.

(Људи су што и биље, да кажемо с Ливијем).

У ропцу самртноме липсаваху Трибали

свакојаке феле, узраста, нације.

Јеђаху земљу као сено. (Изиђи из језера, жено!)

како може онај који дроб повраћаше у тело,

како може онај језиком сведочити Бог,

Или живот, или јензик, или дзело?

 

Ја, Момчилов војник из Мореје

(што разли се по земљи као магла, као жива,

                                                      висок као мунаре),

сведочим крвљу:

мраморно дно, по коме смо ходали;

сводове који су се белели на врху;

људе и гибралтаре.

И Бога сведочим. (Бог је заточен, као талас, на

                                                                       острвљу).

Сведочим васионе. (Да лʼ оно што вишим бива

                                                                   вишу има и сврху?)

Сведочим о путу (јер ја сам тај пут).

Сведочим скакавце, и буру, и глед, и тучу љуту.

У праведном гневу Господњем

сведочим Град који ће нићи у времену потоњем.

И на крају: сам, пред забрањеном собом,

у којој се стекла сва чудесност

(на небеској пучини),

Сведочим сопствену смрт.

(О, Боже, шта ми учини.)

 

velicković snežana

Величковић Снежана

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 11, 2019 in Uncategorized

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

 
%d bloggers like this: