Јосиф Бродски УСАМЉЕНОСТ

 

Када изгуби равнотежу
твоја свест посустала,
када степеници тог степеништа
беже испод ногу,
као палуба,
када пљује на човечанство
твоје ноћно самотништво –
можеш
мислити на вечност
и сумњати у непорочност
идеја, хипотеза, на уметничких
дела поглед,
и – самог зачећа – узгред
Мадониног сина Исуса.

 

Али боље је дивити се стварности
и њеним гробовима дубоким,
који ће ти се потом,
касније много,
показати блиским.
Да.
Боље је дивити се стварности
с њеним путевим кратким,
који ће ти се затим
чудом неким
показати
широким,
показаће се великим,
прашњавим,
компромисима поплочаним,
показаће се великим крилима,
показаће се великим птицама.

 

Да. Боље је дивити се стварности
с њеним мерилима убогим, која ти се гаде,
и која ће ти потом, необично до крајности,
послужити као балустраде
(иако не особито чисте),
да држе у равнотежи
хроме истине твоје
што на том излизаном степеништу стоје.

 

1959.

 

Препевао: Александар Мирковић