„Он је био светац српскога језика и српскога књижевнога израза. У трагању за изразом потребан је подвиг целокупног бића. Потребна је нека врста самерљивости свих многобројних нервних трзаја […] Али светац, подвижник, мученик и трагач, који тек иде да освоји и омогући стил, сав је најежен од чекања, од сазнања, од чулног подрхтавања. Уз то долази и доживљај језика, који се на махове поклапа са чулним податком, на махове размимоилази. И сама неизражљивост постаје путоказ […] Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије у човеку и у догађају – што их надмашава значајем и слутњом.“
Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.
„Он је много учио, много читао, мислио и експериментисао. Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан. А оно што је у толиком колебању и подударању написао остаје сигурна и изборена мера нашег језика и доживљаја и као наша заскочена стварност. […] Погрешно је мислити да се Настасијевић удаљио од Европе, од Запада, и од велике и мале људске цивилизације. Он је само према њима узимао став и слободу једнога ствараоца. Стварао је на свом неодгонетнутом подручју.“
Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.
„У Момчиловом саопштавању мисли био је и један музички таленат кад се без звука ронило у мисао до краја. (…) Постоји ученост која све разголити, свему да назив, све уђе у одређену фијоку, па ипак оно о чему говори никада није даље него онда кад је тако исцепкано и разјашњено блиставим и високоученим формулама. Момчило је прилазио непосредно стварима, све што је њима знао служило му је само да приђе ближе, да види јасније, и најчешће читав апарат учености одбацивао је да би непосредно дао виђено и доживљено. А онда се речима муцало и остајала једна једина реч која је као маљ ударала, као светлост продирала у истину – то, то… Некоме је она казала све, некоме ништа.“
Миливоје Ристић, Успомене на Момчила Настасијевића, СКГ, 1938.
„Настасијевић је отпевао само оно што се могло и морало извући из тамне ризнице ћутања, из најунутарњијих скривница бића, а чему је, парадоксално, стање муклости или немоте (као немогућност, препрека оглашавању речима) било једини оглашавајући подстрек: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“ – истиче он у есеју „Белешке за стварну реч“. Проговорити с те тачке значи огласити се звуком од суве дреновине, прозборити суштином са дна себе и око себе и приклонити се поезији као вери и ослобођеном постојању у свевремену. Његов песнички свет доживљује се као роморна молитва која, савлађујући милогласјем патничке крикове, негде увире и отуд опет извире. У том свету ћути се тврдо и дубоко.
На жетвеном и жртвеном пољу српског песништва, у његовом свеобухватном распону, песништво Момчила Настасијевића издвојена је крстина, која, као кроз црну земљу, зрачи из искони кроз памтивек у бескрај.“
Момчило Тешић, Певање Момчила Настасијевића као сурова и врла мера ћутања, Београд: Службени гласник, 2016.
препознавања 