RSS

Месечне архиве: јул 2019

Арсеније Тарковски ЖИВОТ, ЖИВОТ

I

Предосећањима не верујем, и знамења
Не бојим се; ни клетвe, ни кад отров вреба ‒
Не бежим од њих. На свету смрти нема.
Бесмртно је све. Бесмртни су сви. Не треба
Бојати се смрти, ни са седамнаест,
Ни у седамдесетом лету. Свет и светлост ‒ јесу!
Ни таме, ни смрти нема на овоме свету.
На жалу морскоме ‒ сви смо већ ту,
И један сам од оних који мрежу вуку,
Кад бесмртност дође у своме јату.

II

Живите у дому ‒ и неће пасти он.
Позваћу свако од столећа,
Да у њега уђем и саградим дом.
Ето зашто су са мном ваша деца
И ваше жене за истим столом ‒
А сто је један прадеди и унуку:
Сада  ‒ збива се будуће,
И ако подигнем своју руку,
Свих пет луча у вама остаће.
Сваки минули дан, ко грудобран,
Кључњачама својим сам подупро,
Земљомерским ланцем време премерио
И кроз њега се, ко кроз Урал, пробио.

III

Век сам за себе по расту изабрао.
Ишли смо на југ, дизали прашину над степом;
Димио се коров црн; и цврчак је, брком
Дирнувши потковицу, и не знајући прорицао,
И смрћу ме плашио, као монах.
Своју судбу сам за седло привезао;
И сад се ја, у долазећим временима,
Као дечак, придижем на узенгијама.

Моје бесмртности мени је довољно,
Да би ми крв из века у век текла.
За топлину што се у куту нежно свила
Животом бих платио драговољно,
Кад не би његова летећа игла
Ко конац мене по свету водила.

 

1965.

Препевао: Александар Мирковић

Из књиге: НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, Избор из руске поезије, Нови Сад: Сродство по избору, 2019.

 

живот

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2019 инч Арсеније Тарковски

 

Ознаке: , , ,

Арсеније Тарковски ХВАЛА ШТО ВИСИНЕ ПРЕМЕРИХ…

Хвала што висине премерих
Небеских звезда и земних гора
Очима ‒ за светлост и су̑за мора!

Рукама, радом преморених,
За то, што их као два крила,
Рукама ниси одбацила!

Грлу и уснама кажем хвала
За то, што ми је тешко певати,
Што ми је глас потмуо и груб,
Кад из дубина зденца полети
Бели голуб и ван излети
И разбије груди о оштри руб!

Не бели голуб ‒ само име,
Живоме слуху туђи склад,
Што звучи ко крила твоја
Четрдесет лета уназад.

1969.

 

Препевао: Александар Мирковић

 

Из књиге НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, Избор из руске поезије, Нови Сад: Сродство по избору, 2019.

 

nebo.jpg

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2019 инч Арсеније Тарковски

 

Ознаке: , , ,

Александра Серђукова АПОЛОГИЈА КРИТИКЕ (1)

***

Критичар је, пре свега, човек. Човек, то значи – свесно, слободно и морално урачунљиво биће. Човек озбиљан, паметан, одговоран за своје речи, као и за своја дела. Човек осетљив, културан, искусан и мудар. Учен, али без педантерије. Љубитељ уметности али без дилетантизма. Вешт и префињен, али без снобизма. Мислилац, који не презире стварност него, шта више, узима је за полазну тачку сваког размишљања. Независан делатељ, који не узима учешћа у партијским свађама, политичким комбинацијама и борби класа него је чврсто укорењен у националном животу. Представник једног народа а не сталежа, гласоноша једног доба, а не правца, орган националне свести и свечовечанске  савести, а не безбојни интернационалиста или провинцијски мештанин који не види даље од звоника своје паланке. Човек, који мисли својом главом и осећа својим срцем, али је способан да се уживи у другога, да прекорачи границе своје личности, да се уздигне до контемплације невидљиве стварности. Човек религиозно усмереног духа, морално трезвене воље, целомудрене и отмене маште. Човек, чији суд не потиче из себичних, површних или споља наметнутих мотива, него из суштине ствари о којој даје мишљење. Прави критичар није само даровита личност; он је мушки чврсти и јаки карактер, душа пуна љубави и симпатије, стални, доследни, марљиви радник – истинска морална вредност. Свест о којој се уметност остварује, савест укорењена у духовној стварности, крепка рука која гради од најбољег материјала – потребни су критичару колико и способност интуитивног схватања, смисао за лепо и дар тачног и јасног формулисања.

Критичар није смо тумач уметности, он је и сам уметник. Уметник је по самом склопу својих душевних моћи. Осећаји су му продуховљени, чувства изнутра хармонизована, утисци организовани и пречишћени, мисли проживљене, а психичке енергије усредсређене и уобличене. Као уметник, критичар поседује осећај лепога, способност проналажења естетских могућности у стварима, дар форме и вештину задржавања и репродуковања психичких садржаја. Као уметник, критичар осећа ритам реченице, боју звука, изразитост линије и, као он, даје своме делу архитектонски правилан облик. За разлику од сликара, вајара, музичара, песника, критичар оперише не чулним материјалом уметности него њеним душевним ткивом, њеним духовним супстратом и њеном идеалном замишљеном формом. Пријемљив за зрачења, треперења, таласања, као уметник, критичар у мањој мери поседује примитивну стваралачку моћ или надмашује уметника способношћу процењивања и схватања. Критичар је уметник код кога светлост разума преовлађује над ирационалним стваралачким импулсом.

Критичар је и филозоф али, насупрот методама школске филозофије, не апстрахира, не ствара произвољне системе, не удаљава се од реалности, него рони у њу и осветљава је изнутра, не дирајући у њену живу, јединствену и активну целину. Свеснији од уметника, стварнији од филозофа, он има увек присутно осећање моралних вредности, али не пресуђује у име укочене форме него у складу са метафизичким значењем и мистичким дејством психичких енергија које покрећу стварлачку личност и одређују замисао уметника. Способан да разликује духове, критичар је од оних видовитих природа које, друкчије обдарене и управљене другом циљу, дају велике теологе и религиозне проповеднике. Као неопходни орган националне свести која кроз њега прима и одбацује, утврђује и одриче културне и духовне вредности, критичар стоји на врхунцу културе, ради на њеном пречишћавању, њеном уздизању, њеном одуховљавању, брани је од пренатрпаности и механичког подражавања туђим калупима, чува њену чистоту и њену оригиналност, али широм отвара врата свакој правој вредности, свачијем истинском генију.

Идеални критичар – уколико човек уопште може да се приближује свом идеалу – не само у доба зреле културе, потпуне националне самосвести, него и на мучним раскршћима духа, у тешка времена сукобљавања супротних назора, тежњи, прегнућа, услед мутних валова несвесности, индиферентности, подивљања, незнања. Мада је његова судбина трагична, он неустрашиво казује истину, вештом руком одваја пшеницу од кукоља, оживљује прошлост, животвори садашњост, наговештава будућност. И кад би му саговорници били заслепљени материјалисти, животиње од џепа и трбуха, он ствара у оквиру спиритуалистичког погледа на свет и у полету религиозног надахнућа. Најсавеснији и најслободнији радник на култури свога народа, човек, који наденувши име стварима постаје њихов господар, последњи и највиши огранак у дугом низу стваралачких напора, он је прави претеча духовног преображаја човека, културе и света, гласоноша религиозне ренесансе, вођа у ону обећану земљу у коју ће ступити тек будуће генерације хришћански усмерених и Богом благословених генија.

 

 Из књиге ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, Огледи и чланци, Нови Сад: Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Руски центар Фонда „Руски свет“, 2018.

 

серђукова

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2019 инч Серђукова

 

Ознаке: , ,

Василиј Розанов НАУКА ПО НАРУЏБИНИ

  1. 03. 1916.

С науком се догодило нешто што се заиста никако није могло очекивати; нешто што се, у ствари, не би могло догодити да није било посебних околности…

Ради се о следећем: у Немачкој, Француској, Холандији, у Шведској и Норвешкој, најзад, чак и у Бугарској и Русији постоје универзитети и специјалне високообразовне установе. На сваком универзитету постоји око сто професора, често и више, и чак много више (Москва). Сваки професор „роди“ по једног или двојицу ученика, тј. предложи универзитету да те ученике „задржи како би их припремио за катедру“. То су будући професори. И, ево, сваки од њих је дужан да напише дисертацију. Рекло би се, у реду: међутим, све је то по наруџбини и у одређеном року од две-три године. На тај начин се прави један огроман искорак – наука по наруџбини, што никако не произилази из њене суштине.

Наука по наруџбини? Не разумем. Наука, зато што је наручено и наређено, зато што то тражи професор. То нико на свету не може да разуме. А то – јесте, постоји.

Шта она пружа и по чему се разликује од ода велможама из 18. века? Тамо је било вештачке висине – висине без правог узлета, а овде? По свој прилици, овде ће бити књига која неће интересовати чак ни саме ауторе. То су, отприлике, књиге „ни о чему“, у којима ума има онолико колико је било рима у одама 18. века. И као што тамо није било ни капи поезије, тако ће овде ум бити привидан, само у погледу форме, а у ствари, у њима неће бити ничег умног, занимљивог, живог, интересантног; никакве „чаролије“ које има у поезији и која чини њену душу, а која је постојала у науци и такође чинила њену душу од Питагоре до Њутна и Паскала, до Ломоносова, Тимирјазева и Данилевског.

Ипак, књиге ће потпуно неконтролисано неговати: дужност, чин, службени положај и плату. Ма-а-а-лу. Па ипак.

Оне ће расти као станови у граду, чије се становништво повећава, „као број становника у Чикагу“. Пре 70 година – пет хиљада, кроз 70 година – милион и по становника. И ни у једној од њих ни духа, ни мисли, ничега. У ствари, корице и папир. И „нешто одштампано“.

Шта је одштампано?

Не питај. Питај: Зашто је штампано? Зато што неко намерава да дође на дужност приват-доцента, затим ванредног професора и најзад редовног професора. Кроз 30 година ће умрети у чину државног саветника. Жена ће га оплакати, а деца наследити.

Сувише малограђански. Ја волим малограђанштину, али тамо где јој је место. Али, сме ли ње бити тамо где су Паскал и Њутн, или Питагора?

Па чак и није у томе ствар, већ у нечему много већем – у ономе штампаном, где „у суштини нема ничега“. Не, привид књиге постоји. Постоје, ипак, странице и на тим страницама слова. Најзад, редови и странице дефинитивно  имају изглед нечег паметног, макар формално: нешто се разматра, ређају се докази. Напросто ужасно: зато што нема мисли, у читавој књизи је нема и она није потребна чак ни аутору, да и не говоримо о некаквом читаоцу.

Како је она састављена?

Без вере, без надахнућа. Као и стихови из 18. века.

На пример:

  1. Христос никада није постојао.

  2. Христос је нешто између митологије и обичне глупости.

Али:

  1. Ја објављујем дисертацију о Оцу Цркве из 11. века.

Рекло би се бесмислица: требало би да објави дисертацију о парним котловима, о једначинама четвртог степена, о рулету, о краљу Лују XI, али, он је већ одабрао тај пут, „отац му је био свештеник и тако је доспео у Духовну академију“ – и сада, природно, објављује дисертацију из свог предмета и предмета свог „вољеног професора“.

„Вољени професор“ чита његову дисертацију, уверава се да познаје сву литературу из датог предмета, тј. да зна несумњиво све књиге, као и дисертације написане о том истом Оцу Цркве;  да никакве очигледне глупости у његовој дисертацији нема: и тада подноси захтев савету универзитета да му одобри одбрану дисертације.

Међутим, ни „вољеног професора“ ни талентованог ученика нимало није брига за Оца Цркве, они му се никада нису молили, и у души нимало о њему не размишљају.

Али, богословљу је дат допринос зато што је написана нова дисертација о Светом Иринеју.

На тај начин, ако у 18. веку још није била рођена поезија, у 20. веку је због аутономног организовања и деловања научне машинерије дошло до својеврсног сахрањивања, ишчезавања наука и то апсолутно свих осим егзактних, експерименталних, физичких, природних.

Целокупно велико море хуманистичких наука, наука о човеку, о друштву, о моралу, о религији, о цркви, о Богу, о уметности, о естетици, и тако даље, и томе слично, потпуно је ишчезло оставивши корице и унутар њих, ко зна зашто исписану, тј. упропашћену хартију. У само биће те науке и биће предмета тих наука нико не верује. Уопште, саме суштине ствари овде нема.

Чудно. Ужасно. И сасвим истинито.

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Београд: Логос, 2018.

 

listovi.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 јула, 2019 инч Розанов

 

Ознаке: , , ,

Бела Хамваш СВЕ ЧУВА И ЗНА ДУХ ЉУБАВИ КОЈИ ЖИВИ У ЧОВЕКУ

Историјски човек, нарочито човек новог доба живи у заблуди да он сам мора да створи за себе дух интензивног неговања, да сам мора да утврди циљ, да сам себи оствари ниво, да идеје сам треба да измисли. Своје Ја усмерава да пронађе дух, циљ, ниво, идеје. Овај пронађени дух затим назива културом. Не зна да треба да проналази дух интензивног неговања. Он постоји од почетка попут објављења, и ако га свете књиге и не би сачувале у писаном облику, сачувало би га неизмењено и непроменљиво уверење људске душе. Шта треба чинити, какву делатност треба наставити, какав ниво треба одржавати, какве идеје остваривати, то одвајкада зна дух љубави који живи у човеку. Силе не постоје у човеку зато да би откриле нов дух. Па ни иначе то није могуће; оно што се индивидуално може, то је само деформација самог закона универзалног духа, онога кога Хиндуси називају дхарма. И када је историјски човек уместо закона универзалног духа ставио вољу сопственог Ја, заиста је покварио дух. Силе не служе за проналажење новог духа, него за остваривање вечног и универзалног духа. Овај вечити и универзални дух чува баштина, која је од самог зачетка постојања, постоји и постојаће у сваком народу у облику објављења. Култура, дакле, није проналазак неког духа који нигде није постојао, истицање неког нивоа, стварање циља, него реализација духа сачуваног у баштини. 

Једноставан пример је следећи: велике научне библиотеке новог доба чувају у више милиона свезака непроцењиве знаке духовних напора. Човек би морао много и дуго да рачуна само да би макар приближно проценио број научника, рад, напор, време, трошкове за хартију и за штампу. Али никада не би могао да процени наду, страст, савест, дисциплину, бригу, које су везане и везују се за ове књиге. А сасвим је извесно да међу више милиона свезака ових дела нема ни једног јединог које би поседовало реалитет у животу човечанства. Целокупна хуманистичка култура новог доба, психологија, наука о књижевности, наука о друштву, филозофија, морал, естетика, филологија, наука о религији, у целини и без изузетка нису остварљиве, чак се и не могу остварити, никада неће доћи до њихове реализације и сва дела су тако и настајала да се никад неће моћи реализовати. Милиони ових свезака су сувишни, бескорисни, узалудни, у одређеном смислу болно бесмислени, свеске као и да нису исписане. Труд,нада, рад, трошак материјал, страст — све је узалуд, јер се из ових дела не може научити стварност и дух ових дела је неостварљив. Чиста „култура“ — идеалитет, високо брбљање, без садржаја, настала на непостојећи захтев, у интересу непостојећег циља, на илузорном нивоу, нама никакве везе са стварним човековим бивством, нити је имала и нити ће имати. Филозофија, морал, социологија, психологија новог доба настали су у безваздушном идеалитету а да се нису могли озбиљно умешати у било чији живот. И кад би једног дана ове библиотеке нестале са лица земље, недостатак нико не би приметио. Још јаче изоштравајући ситуацију могло би се ризиковати: човек новог доба је хришћанске религије, али како би једног дана хришћанство нестало с лица земље, недостатак нико не би приметио, ко зна, можда свештенство понајмање. 

Ево: у целом новом свету постоји неко неосновано, надувано, лажно, изнутра празно блефирање, које се позива на узвишене идеје, на хришћанску религију, на моралне вредности, али их не узима озбиљно и чак и не покушава да их реализује. У целокупном модерном животу постоји нешто што није веродостојно. И оно што разликује древног и новог човека управо и јесте то: истинитост човека. Духовност се у суштини не разликује; идеје и циљеви религије, метафизике, морала, државног уређења су истоветни, јер су они исти у свим временима и код свих народа. Разлика је у томе што древни човек живи у овом духу, верује у то, садржина и судбина његовог живота је да оствари овај дух. Ово остваривање је метафизичка делатност живота; то је интензивно неговање. У делатности живи очински дух љубави; управо је због тога у целини религиозна и метафизика, и управо због тога је ова делатност култ. Човек новог доба, мада зна за метафизику, за својство култа делатности, за религиозну природу неговања, не верује у њих, запоставља овај дух, и садржај живота му је да уместо очинске љубави сопствено Ја стави у средиште. 

Све ово што припада духу новог доба има утопистички карактер који ће једном бити реализован. Наравно, оно што тек треба да буде реализовано, никада неће доћи у реализацију и остаће утопија: због тога ће утопија бити карактеристична реч и утопизам карактеристично понашање новог доба. Због тога целокупно човечанство новог доба има лошу савест: зна да свему што каже, исповеда, захтева, објављује, тврди дугује реализацију. Скупља теорије, поставља циљеве, говори о нивоу, објављује вредностиали говорник и објављивачи су први који не мисле на подмирење дуговања. Све што је човечанство новог доба мислило и планирало, принуђено је да носи на себи као стални терет, без и најмање наде за отплату. Модерни дух, као што се данас каже: није егзистенцијалан, што је само друга реч за то да је он безначајан и без духа и безличан и празан и нереализован. Човечанство новог доба своју целокупност брка са својим теоријама; људи новог доба, сваки понаособ, нарочито такозвани ствараоци културе, моралисти, професори, научници, свештеници, државници, сви су они убеђени да живе узвишени животом и не примећују да не реализују ништа од оне духовности коју објављују. Од лепих и узвишених мисли не остварује се ништа ни универзално ни индивидуално, све је интелектуална илузија под којом често живи ординиран, арогантан, разметљив, ташт, плитак, јадан, подао човек, и у сваком случају примитиван човек. 

Бела Хамваш, SCIENTIA SACRA I, (стр. 200-204), Дерета, Београд, 1999.

Превео: Сава Бабић

Приредио: Александар Мирковић

 

Преузето са блога: http://www.srodstvopoizboru.com

 

vavilon

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 јула, 2019 инч Хамваш

 

Фјодор Тјутчев ДА, У ЖИВОТУ ИМА МАГНОВЕЊА….

Да, у животу има магновења —
Тешко их је пренети,
Заноси су животних хтења
Земне благодати.
Шуме дрвећа врхови
Високо нада мном,
Птице  небесни створови
Сад беседе са мном.
Све је прљаво и лажно
Отишло далеко,
Све је мило-неостварно
И близу и лако.
И лепо ми је и слатко,
У грудима мир тај,
Сањивошћу обавијен,
О време, причекај!

 

1855.

 

Из књиге: НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, Избор из руске поезије, Нови Сад: Сродство по избору, 2019.

 

Приредио и препевао: Александар Мирковић

66831476_330924054462906_4028855524681318400_n

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 јула, 2019 инч Тјутчев

 

Ознаке: , ,

Жарко Видовић КРИТИКА ИЗМЕЂУ МЕТАФИЗИКЕ И ХЕРМЕНЕУТИКЕ (1)

Метафизика сматра да је и уметност исто тако спознаја као и мишљење, као и филозофија, али недоречен и несавршен облик спознаје битија, јер је та спознаја (спознаја битија самог) у уметности ометена свим оним што у њој није чисто мишљење: показивањем конкретног, чулним појавама, осећањима, свим оним што није „непосредна појава општег“.

Метафизичка критика настоји да у свом приказу очисти уметничко дело од свега што није чисто мишљење, да би онда изрекла оно што је уметничком делу, као пуком контексту било само подразумевано.

  1. Битије није истоветно са мишљењем (поимањем), него са осећањем битија. Осећањем!

Чим се у човеку јави аутентичан доживљај уметничког дела – конкретног у његовој форми или тексту – или, чим се „вратимо тексту“или конкретној форми дела, целокупно искуство на којем се гради појмовна структура метафизике (и метафизичке критике) бива бачено у засенак. Човек тада, у уметничком искуству, препознаје себе као личност и тражи поистовећење са личношћу, а не са неким метафизичким принципом. Метафизичко искуство се показује као магијско, те мишљење тада ( у том човековом препознавању себе као личности) не мисли о искуству магијског порекла, него управо о уметничком. Тај сукоб уметничког искуства са магијским се човеку догађа или не догађа, што значи да је независно од ступња образованости или начитаности, као и од човекове воље да такав сукоб тражи или избегава. Сукоб је догађај, чак догађај саме уметности, а не наш чин.

То аутентично доживљавање уметничког дела је херменутика. (Не спознаја. И не естетика. Не ни мисао!) Херменеутика је разумевање осећања осећањем (саосећањем), разумевање уметности уметношћу: similis simili gaudet, слично се сличном радује и сличним дочекује и разумева.

Уметност о којој овде говоримо није ништа друго до моћ осећања и моћ разумевања осећањем (саосећањем). У Критичкој моћи расуђивања Кант ту моћ издваја као посебну моћ људске душе. Та моћ осећања није моћ спознаје предмета у свету око нас. Али моћ осећања нема ништа заједничко ни са трећом моћи људске душе, са слободом – која је моћ одлучивања.

У чему је онда посебност те моћи осећања коју немају ни спознаја ни слобода? – У томе што само осећање има моћ да просуди о телосу (о сврси или смислу, о вредности, па так и о Лепоти или о Добру нечег). Само та моћ запажа шта је у свету телеос (сврховито, смислено, лепо, добро, зло или пак бесмислено, апсолутно, ружно). Моћ осећања је једина која доноси телеолошке судове. Или, како ми данас кажемо, само моћ осећања вреднује, утврђује или одређује или налази да нешто има вредности или да нешто има смисла, па тако и смисла да постоји. Смисао се, дакле, не спознаје; о њему се одлучује. Смисао је могуће само осећати (и то саосећањем са оним што налазимо да има смисла). И оно што, нетачно говорећи, називамо спознајом (сазнањем) смисла, није спознаја, него осећање смисла које се јавило као саосећање са оним што осећамо да има свој смисао.

Та карактеристика телеолошких судова (и етчких и естетских) – наиме, да су то судови (вредносни судови) осећања – јесу велико Кантово откриће чији значај и домет нису ни данас довољно цењени ни коришћени.

 

Из књиге И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, Београд 2008.

Приредила: Маја Стокин

 

hermeneutika

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 јула, 2019 инч Видовић

 

Ознаке: , ,

Михаљ Чиксентмихаљи АНАТОМИЈА СВЕСТИ

Током бескрајних векова еволуције, нервни систем људске врсте је постао толико сложен да је сада способан да утиче на сопствено стање, чинећи га до одређене мере функционално независним од његовог генетског кода и спољашње средине. Човек себе може учинити срећним или јадним без обзира на оно што се дешава око њега, једноставно мењајући садржај свести. Сви знамо појединце који снагом своје личности могу да трансформишу безнадежне ситуације у изазове који ће бити савладани. Ова способност да се опстане упркос препрекама и то с правом; то је вероватно најважнија особина не само за преживљавање, већ и за уживање у животу.

Да би је развио човек мора да нaђе начина да себи подреди свест тако да контролише осећања и мисли. […]

Шта значи бити свестан?

То једноставно значи да се одређени специфични свесни догађаји појављују и да смо у стању да управљамо њиховим током. Супротно томе, кад сањамо, неки од истих догађаја су присутни али их ми нисмо свесни јер не можемо да их контролишемо. На пример, могу да сањам да сам примио вест о несрећи рођака и могу се осећати веома узнемирен. Могу да помислим да сам могао да му помогнем. Упркос чињеници да запажам, осећам, мислим и имам намере у сну, не могу да делујем на основу ових процеса и стога нисам свестан. У сновима смо закључани у један једини сценарио који вољно не можемо мењати. Догађаји који граде свест – „ствари“ које видимо, осећамо, мислимо и желимо – јесу информација којом можемо да манипулишемо и да је користимо. Дакле, свест можемо посматрати као намерно уређену информацију.

С обзиром на то да за нас спољашњи догађаји не постоје уколико их нисмо свесни, свест кореспондира са субјективно доживљеном реалношћу. Док је све што осећамо, мислимо, чујемо или чега се сећамо потенцијални кандидат за улазак у свест, много је мањи број искустава који стварно постају њен део. И док је свест огледало које одражава шта нам чула говоре о дешавањима ван тела и унутар нервног система, она те промене одражава селективно, активно обликујући догађаје, намећући им своју реалност. То одражавање које нам свест омогућава јесте оно што зовемо наш живот: сума свега што смо чули, видели, осетили, свих наших нада и патњи од рођења до смрти. Иако верујемо да постоје ствари ван наше свести, имамо директан доказ постојања само за оне које у њој налазе своје место.

Снагу која држи информације у свести сређеним можемо назвати интенцијама. Интенције се јављају у свесности кад год је особа свесна да нешто жели или да намерава нешто да оствари. Интенције су такође делићи информација, обликовани биолошким потребама или интернализованим социјалним циљевима. Оне се понашају као магнетна поља, држећи наш ум фокусираним на неким подражајима уместо на другим. Манифестацију интенционалности често називамо другим именима, као што су инстикт, нагон, потреба или жеља. Али све су то објашњења која нам говоре зашто се људи понашају на одређен начин. Интенција је неутралнији и дескриптивнији термин; он не говори зашто неко жели одређену ствар већ једноставно изражава да то јесте тако.

На пример, кад год ниво шећера у крви падне испод критичне тачке, почињемо нелагодно да се осећамо: можда ћемо бити нервозни, знојити се или ћемо грчеве у стомаку. Због генетски програмираних инструкција о обнављању шећера у крви, почињемо да мислимо о храни. Трагаћемо за храном све док не једемо и не задовољимо глад. У овом случају можемо рећи да је глад организовала садржај свести, терајући нас да усредсредимо пажњу на храну. Али то је већ интерпретација чињенице – нема сумње хемијски тачна, али феноменолошки ирелевантна. Гладан човек није свестан нивоа шећера у крви; он једино зна да у његовој  свести постоји информација коју је научио да препозна као „глад“.

Када човек постане свестан да је гладан, у њему се може створити намера да дође до неке хране. Ако тако учини, његово понашање ће бити као да је једноставно поштовао потребу или нагон. Али он може и да занемари да осећај глади може имати неке јаке, супротне интенције, као, на пример, да омршави, да уштеди или да пости из религиозних разлога. Понекад, као у случају политичких активиста који желе да гладују до смрти, интенција да се афирмише једна идеолошка позиција може надјачати генетску инструкцију и резултирати добровољном смрћу.

Интенције које наслеђујемо или стичемо су организоване у хијерархију циљева, која одређује њихов међусобни редослед по важности. За активисту постизање одређене политичке промене може бити важније од било чега другог, укључујући и живот. Тај циљ добија предност над свим другим. Већина људи ипак усваја разумне циљеве засноване на потребама њиховог тела – да дуго и здраво живе – или на жељама усађеним путем социјалног система – да буду добри, да напорно раде, да троше што је више могуће, да живе у складу са туђим очекивањима. Али у свакој култури има довољно изузетака који показују да су циљеви прилично флексибилни. Појединци који одступају од норми – хероји, свеци, мудраци, уметници и песници, као и лудаци и криминалци – трагају за другачијим стварима у животи од већине других људи. Живот оваквих људи показује да свесност може бити организована у оквирима различитих циљева и интенција. Свако од нас има слободу да контролише своју субјективну реалност.

 

Превела: Вера Варади

 

Из књиге ТОК, Форум – Нови Сад, 1999.

 

ток

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16 јула, 2019 инч Чиксентмихаљи

 

Ознаке: , , ,

Џере Брофи ТОК КАО ВРСТА УЧЕНИЧКЕ МОТИВАЦИЈЕ

Михаљ Чиксентмихаљи (1993) је у свом концепту ТОКА дочарао доживљај врхунских искустава интринзичке мотивације. Он је интервјуисао људе о њиховим субјективним искуствима у  периодима када су били задубљени у активности у којима су уживали. Очекивао је да ће наићи на то да се већина искустава тока дешава за време опуштених тренутака одмарања и забаве. Уместо тога, открио је да се она обично јављају када смо активно укључени у изазовне задатке који растежу наше физичке и менталне способности. Навео је листу од осам карактеристичних димензија искуства тока.

  1. Активност има јасне циљеве и одмах пружа повратне информације о ефектности наших одговора на њу.

  2. Прилике за одлучно деловање су честе, а уклопљене су на основу наше перципиране способности да то ефикасно радимо. Другим речима, наше личне вештине добро су уклопљене са изазовима које поставља дата активност.

  3. Акција и свесност се сједињују; ми доживљавамо пуну концентрисаност.

  4. Концентрисаност на задатак који се обавља; неважни стимулуси нестају из свести, а бриге с е повремено искључују.

  5. Осећај потенцијалне контроле.

  6. Губитак самосвесности, трансцедентност его-граница, осећај раста и осећај да је особа део неког већег ентитета.

  7. Измењен осећај за време; обично се доживљава да време брже пролази.

  8. Искуство постаје самодовољно: активнсто постаје вредна у том смислу да је вреди обављати ради ње саме.

Све у свему, ми тежимо да доживимо ток онда када смо задубљени у обављање нечег изазовног. Остајемо свесни циљева активности и повратних информација које настају из наших одговора на њих, али се концентришемо на саму активност, без размишљања о успеху или неуспеху, награди или казни, односно другим личним или друштвеним плановима. Ми се, бар на неко време, поттпуно усредсеђујемо на успевање у изазовима које дата активност нуди, побољшавајући своје стратегије одговарања, развијајући вештине и уживајући у осећају контроле и остварености. Највећа вероватноћа да ћемо доживети ток јесте када се ангажујемо у својим хобијима или рекреативним  активностима, али га такође можемо доживети и на послу, у учионици или током обављања било које друге активности.

Потенцијал за ток разликује се и од особе до особе и од ситуације до ситуације. Неки људи развијају аутотеличну личност. Они трагају за изазовима и уживају у растезању својих граница. Када је потрбно да се ангажују у некој рутинској активности (нпр. кошење травњака или увежбавању задатака), они су склони да је усложњавају покушајима да је обаве на „уметнички“ начин, настојећи да увећају своју ефикасност или постављајући циљеве на другачије начине, тако да им дата активност буде изазовнија и занимљивија. Неки други људи, пак, ретко доживљавају ток зато што се плаше неуспеха, па покушавају да избегну изазовне ситуације, или зато што им недостаје опште оријентисаности на акцију и способности да одрже концентрацију, што је све потребно како би их особа задржала у стању тока.

У оригиналним истраживањима тока људи су извештавали о искуствима тока најчешће за време активности које су нудиле висок степен изазова у областима у којима су особе имале високо развијене вештине. Друге ситуације су доносиле другачија искуства. Када је вештина била високо развијена, али активност није била изазовна, осећали су досаду; када су и изазови и вештине били на ниском нивоу, осећали су апатију, а када су се суочавали са изазовом за који им вештине нису биле развијене, осећали су анксиозност.

Изгледало је да оригинални резултати у истраживањима тока сугеришу да ће се људима увек више допадати ситуације које пружају изазове који су добро усклађени са њиховим тренутним нивоом вештина. Међутим, каснији радови су показали да је ово тачно првенствено за ситуације када се у активностима ангажујемо вољно и с разумевањем да с квалитетом наше изведбе нису повезане значајне последице. Ако је наше учествовање обавезно, а нарочито ако треба да будемо успешни у датим изазовима, из нама важних разлога, велика је вероватноћа да ће нам се више допадати ситуације у којима наше вештине превазилазе изазове. Ако ценимо прилике за искуства типа тока када се посветимо некој активности, ми такође желимо да доживимо задовољство успешним исходом када је завршимо. Пошто је толико важно успети у овим ситуацијама, ми ћемо ток и сличне видове интринзичке мотивације осетити највероватније онда када можемо релативно лако да успемо (без обзира на то што је неопходност одржавања наших напора на границама наших капацитета исцрпљујућа и изазива анксиозност). Налази слични овима, укључујући и многе ситуације у школи, воде нас ка препознавању да се ток такође може доживети када вештине превазилазе изазове задатка, а те се ситуације често могу описати као опуштајуће него као досадне.

У школи је анксиозност главна претња потенцијалу тока. Ако се ученици рутински суочавају са захтевима са изведбом које не могу да испуне, може се десити да почну да бирају досаду „безбедних“ рутина уместо прилика за ток које су део изазовних активности. Временом ће њихов потенцијал за доживљавање тока у учионици бити нарушен и нестати. Међутим, недовољно постављање изазова такође може бити проблем: ученици извештавају о слабом укључивању на часовима у којима су захтеви активности далеко испод њихових тренутних знања и вештина.

Чиксентмихаљи, Ратунде и Вејлен (1993) наводе да наставници могу да подстичу искуство тока на три начина:

  1. тако што ће добро познавати своје предмете, предавати их с ентузијазмом и понашати се као модели који стреме ка интринзичким наградама за учење;

  2. тако што ће се оптимално уклапати оно што се тражи од ученика са оним што су спремни да постигну (подстичући ученике да постигну изазовне, али разумне циљеве, али и помажући им у томе) и

  3. тако што ће подржавати ученике и у настави, али и емоционално, што ће им омогућити да задацима учења приступе самоуверено и без анксиозности.

Чиксентмихаљи је касније моделовање издвојио као кључно за стимулисање ученичке интринзичке мотивације за учење. Идеални наставници су интринзички мотивисани и да уче своје предмете и да друге поучавају њима. Они овај ентузијазам показују на начине који подстичу ученике да дати садржај виде као значајан, да уживају и радују се томе да ће га и сами учити.

Превод: Марина Вицановић

Одломак из књиге КАКО МОТИВИСАТИ УЧЕНИКЕ ДА УЧЕ, Београд: CLIO 2015.

 

čitanje

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 јула, 2019 инч Брофи, ПЕДАГОГИЈА

 

Ознаке: , , , ,

Бошко Сувајџић ПЕСМА ПОГИНУЛИХ МОМЧИЛОВИХ ВОЈНИКА ИЗ МОРЕЈЕ

Изађе Момчило Перитеоријски по земљи

као сенка, као магла, као дим,

војвода јединосуштни, управитељ горњих крајева,

првоначелник Архистратига.

И шуме се размицаху, и дрвеће светлозарно

уклањаше лишће пред њим,

и блескаху у полумраку мачеви и бојна копља,

блистави шиљци сига.

И анђели по планинама посипаху снег,

патуљасто зрневље,

и Трибали кукавни грбине и власи седе

повијаху до земље.

И језици наши стадоше говорити, а да речи не

                                                                прозборисмо;

и потом:

усековаше нам главе, и измешаше речи,

и разлучише са животом.

 

Иђаше војвода Момчило пред војском,

са херувимима небеским, у слави,

а по заповеди његовој лећаху над њиме облаци,

и звезде, и птице крилате,

(и Трибали).

И вране се питаху пастрмом са гозбе обилате.

И тецијаху реке небеске,

и отворише се поводњи,

и затворише се тешко,

ко манастирске двери, капци Господњи.

И обашка:

у војсци се запати јевтика, и чир, и вашка:

накот немушти, змијски.

Иђаше војвода Момчило,

перитеоријски.

 

Шта се сачувало од завичаја? Ништа.

Дубоке ће реке тећи од мора натраг у своје врело

као што су увек текле,

као што су могле тећи и у нешем сећању на море,

од мора сношљивијем.

Памтимо пустош ратишта.

Около су брујале траве, као да држе опело.

(Људи су што и биље, да кажемо с Ливијем).

У ропцу самртноме липсаваху Трибали

свакојаке феле, узраста, нације.

Јеђаху земљу као сено. (Изиђи из језера, жено!)

како може онај који дроб повраћаше у тело,

како може онај језиком сведочити Бог,

Или живот, или јензик, или дзело?

 

Ја, Момчилов војник из Мореје

(што разли се по земљи као магла, као жива,

                                                      висок као мунаре),

сведочим крвљу:

мраморно дно, по коме смо ходали;

сводове који су се белели на врху;

људе и гибралтаре.

И Бога сведочим. (Бог је заточен, као талас, на

                                                                       острвљу).

Сведочим васионе. (Да лʼ оно што вишим бива

                                                                   вишу има и сврху?)

Сведочим о путу (јер ја сам тај пут).

Сведочим скакавце, и буру, и глед, и тучу љуту.

У праведном гневу Господњем

сведочим Град који ће нићи у времену потоњем.

И на крају: сам, пред забрањеном собом,

у којој се стекла сва чудесност

(на небеској пучини),

Сведочим сопствену смрт.

(О, Боже, шта ми учини.)

 

velicković snežana

Величковић Снежана

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 јула, 2019 инч Uncategorized