RSS

Месечне архиве: август 2019

Жарко Видовић О КРИЗИ ДИЈАЛОГА

***

Криза језика је у кризи дијалога. У кризи заједнице више није могућ ни дијалог, дакле, није могућа ни специфично интелектуална заједница (коју би представљао саразговор којим би сам интелектуалац решио кризу, исказивао своју отвореност и припадност заједници. Уместо дијалога имамо, напротив, само, Cogito, ergo sum, само монологе у којима сваки човек (као интелектуалац, и једино као то) захваћен кризом, само говори свој монолог, неуротично, не водећи рачуна ни о томе да ли га слушају или не; он и после речи (или упадице) саговорника наставља свој неуротични монолог на месту где га је „саговорник“ прекинуо. Тако је не само у јавном животу, посебно у политици (где улогу споразума игра диктат јачег и гласнијег), него је тако и на нашим симпозијума: низ реферата и саопштења, без узајамне отворености и разумевања, па и без узајамног утицаја који би, иначе, требало да је смисао симпозијума. Говорник и референт, кад изговори или прочита своје, најчешће не учествује у даљем раду симпозиона. Свако чека само својих пет минута. Нигде потребе за саговорником: тражи се само публицитет и што шири аудиторијум обухваћен идеалним  планетарним говорним простором: медијском империјом, да аудиторијом буде савладан том империјом, а не разлозима говорника. У таквом одсуству дијалога – одсуству заједнице, могући су само надвикивање, разговор глувих, агресија медијске империје и, најзад – насиље, припремљено медијским ратом. Уосталом, говор је одавно попримио карактеристике психичког или говорног насиља или претње насиљем. Ту је већ захваћеност кризом толика да нема ни воље да се (дијалогом) из кризе изађе.

 

Одломак из текста КРИЗА И ПРАВОСЛАВЉЕ, из књиге „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, Приредио: Матеј Арсенић, Завод за унапређивање васпитања и образовања, Београд, 2008.

 

hermeneutika 2

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 25, 2019 in Видовић

 

Ознаке: , ,

Милан Алексић ЗОРАН МИШИЋ КАО ПРОУЧАВАЛАЦ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ

Име Зорана Мишића остаће нераскидиво везано за процесе развоја и модернизације српске поезије који су се одвили средином двадесетог века. Своје класичне критичарске радове он је написао о поезији Миодрага Павловића и Васка Попе тумачећи њихов нови поетски израз и бранећи слободу песничке речи. У Историји српске књижевности Јован Деретић је Мишића означио као „главног поборника нове поезије међу млађим критичарима“ (Деретић 2004: 1183), одређујући његову критичарску позицију као отпор, с једне стране, традиционалном лиризму и псеудоромантичарској осећајности, а са друге стране, површинској модерности. Миодраг Павловић је, у зборнику објављеном непосредно по критичаревој смрти, Мишићевим заслугама за српску књижевност поред покретања теме модерности у послератном српском песништву, додао и тему односа према традицији. „Лансирао (је) две теме, значајне у нашем послератном књижевном трајању: тему модерности и тему односа према традицији“ (Павловић 1978: 7).

Мишићево интересовање као проучаваоца књижевности било је искључиво везано за поезију (прозом се бавио само као приређивач – антологија француске фантастике, избор из дела Едгара Алана Поа и др.). Ђорђије Вуковић га је због тога назвао једним од критичара специјалиста примећујући и чињеницу да Мишић није написао „ни једну монографију или дужу расправу о питањима којима се бавио“ (Вуковић 1978: 16) јер је био опчињен критиком као књижевном врстом и сажетим и ефикасним излагањем. Мишићеви критички радови објављени су најпре у књизи Реч и време 1953. године, затим у две књиге објављене 1963. године са наднасловом Реч и време од којих је прва Искушења поезије заправо поновљена књига из 1953. године са неколико нових радова и друга књига Песничко искуство, и напослетку Мишић је 1976. године сачинио избор из свог критичког опуса под насловом Критика песничког искуства, објављен у Колу СКЗ. Уз ове књиге неизоставно морамо поменути и Антологију српске поезије из 1956. године чији предговор има веома важно место за одређење Мишићевих књижевнотеоријских и књижевнокритичких ставова, као и предговор Антологији српске књижевне критике.

Мишићеви књижевни почеци[1] су везани за Српски књижевни гласник у коме је почео да објављује препеве поезије (највише Малармеових песама, затим Бодлерових и по једна Шекспирова, Вордсвортова, Саменова и др.) и кратке приказе, белешке о новим књигама. У Гласнику су, потом, почели да се појављују и први критички радови Зорана Мишића, често помињани само као књижевноисторијска чињеница, а у анализама прескакани. Но, и поред малог броја Мишићевих књижевнокритичких радова у Гласнику, њихова вредност није за нас незнатна јер они показују заснивање његовог критичарског система, као и доследност којом је бранио књижевност од политичких утицаја чиме оповргавају оцену коју је о Мишићу изрекао Предраг Палавестра у Историји српске књижевне критике: „Мишић је у данима културног и историјског прелома спремно изменио и прилагодио своја критичка схватања. У тим књижевним приликама, када је партијска власт почела да мења своју културну политику, наступио је као присталица нове правоверности“ (Палавестра 2008: 493).

Зоран Мишић је у чланку Мишљења о Андре Жиду писаном поводом брошуре Ђорђа Јовановића и објављеном у Гласнику 1940. године, подигао свој глас против уплитања идеологије у књижевно стварање и на самом почетку свог проучавања књижевности показао своје схватање функције књижевности. Мишићев одабир лексике подсећа нас на предговор Богдана Поповића Антологији новије српске лирике јер наглашава да нашу књижевну атмосферу „запљускује данас нови талас варварства, који прети да угуши ретке и драгоцене биљке и плодове уметности“ (Мишић 1940: 296). Али, за разлику од Поповића који је у својој периодизацији новије српске лирике видео треће доба као пад у неоварварство и тако га и називао, Мишић варварство препознаје у трансформацији књижевних стваралаца која није подстакнута унутрашњим, поетичким разлозима или вођена неком књижевном идејом, већ скретањем због политичких и идеолошких разлога. „Тај талас не долази споља, иако је подстакнут догађајима који се не збивају на нашој књижевној платформи, његови су носиоци највећим делом они који су били у нас бескомпромисни авангардисти. Преживели путници са Рембоове пијане лађе, која је претрпела бродолом, они покушавају да се спасу на трошним сплавовима идеологија, не увиђајући да иду у сусрет бујици варварства која прети да прогута свет, и њих заједно са осталима“ (Мишић 1940: 296). Мишић је свој текст писао поводом брошуре Ђорђа Јовановића кога је сврстао у круг млађих авангардиста. Њихово духовно обликовање Мишић је, заоштравајући полемички тон текста, представио метафором књижевних јаничара потурчених од стране знатнијих и старијих авангардиста да би њихове ставове потпуно компромитовао наводећи да се угледају на особине књижевних претходника које највише нападају. Наиме, Мишић је већ тада указао на појаву против које ће дизати глас и у послератним годинама, а то је заузимање апсолутно прагматичне концепције у схватању функције књижевности. „Као што је послератни модернизам, чији су они били најекстремнији поборници, дочекан са негодовањем од стране представника традиционалне књижевности, тако и они данас осуђују свако декадентство, па ма оно погађало и грађанску класу. Овде један утилитаристички разлог објашњава, боље но свако књижевно или социјално тумачење њихове тактике, зашто одбацују декадентну уметност, која се увек супротставља друштву надајући се да ће социјална књижевност преузети место грађанске књижевности, они предосећају да би једног дана, када постану званичном књижевношћу, њихови интереси били исти као и њихових претходника, и да декадентство представља исту опасност по њихов опстанак, као што је раније подривало грађанску књижевност“ (Мишић 1940: 297). Мишић је критиковао Јовановићев покушај критике Жидовог дела на идеолошкој основи и подвукао да за књижевну критику нису довољни квази критеријуми као што су борбеност, односно неборбеност, те разоткрива Јовановићев поступак као потпуно произвољан и заснован само на политичким симпатијама. Чланком Мишљења о Андре Жиду Мишић је, у ствари, започео своју одбрану књижевности од насртаја идеологије, али и указао на потребу теоријске заснованости критичарског метода и његово дистанцирање од политичких циљева. Мишић је на тај начин у времену пре Другог светског рата показао своју бескомпромисност у питањима од највећег значаја. Он ће читавог живота доследно бранити позицију естетске функције књижевности као једине могуће.[2] Радови из предратне фазе Мишићевог стваралаштва показују нам да је теоријска подлога његових критичких становишта остала неизмењена и у годинама највећег идеолошког притиска. А пошто је нападао надреалисте и пре и после рата, и пошто је увек сматрао да књижевност мора да буде ослобођена стега идеологије, немогуће је тврдити да је прилагођавао своја критичка схватања, као што стоји у Историји српске књижевне критике Предрага Палавестре.

Мишићева критика Маргиналија Миодрага Стајића, објављена у Српском књижевном гласнику 1940. године, је понудила аргумент за тврдњу о постојању континуитета у књижевнотеоријским основама Мишићевог приступа проучавању јер је у њој Мишић изнео своје ставове о питањима природе и функције књижевне критике. На тај начин нам се показује да су Мишићеви теоријски ставови који су касније били основа његовог предговора Антологији српске књижевне критике из 1958. године, у ствари представљени још пре Другог светског рата у Гласнику. Пишући о Стајићевој књизи, Мишић је анализирао развој српске књижевне критике после Првог светског рата и указао на немоћ српске књижевне критике двадесетих и тридесетих година да прати промене у књижевности и да се прилагоди новом времену, остављајући, истина,  извесну недоумицу везану за поимање разлога за нестанак предратне ауторитарне критике: „Да ли је данас заиста тешко наћи људе Скерлићева кова, да ли данас `нема више ни у једној књижевности великих критичара`, или нова књижевност тражи новога критичара, и намеће му нове дужности, на то је тешко дати одређени одговор…“ (Мишић 194а: 619). Мишићев суд о међуратној критици веома је близак већ поменутом ставу Богдана Поповића[3] о духу времена јер га назива варварским. „Критика се често спуштала на узајамна разрачунавања, полемику и памфлет, што је увек знак духовне некултуре, назатка и незрелости једне средине и варварства епохе“ (Мишић 194а: 620). Став који је близак Поповићевом схватању функције критике проналазимо и 1958. године у поменутом предговору Антологији српске књижевне критике. Пишући о недостатку критике у свету у којем се све више појачава књижевна продукција, Мишић показује присутност свести о потреби да књижевна критика има интегритет и ауторитет: „Међу мноштвом књижевних производа, који се данас у свету свакодневно појављују, једна ауторитативна књижевна критика, макар имала и старински вид учитеља и судије, била би једина у стању да успостави какву-такву валоризацију. Таквих ауторитативних критичара данас је, нажалост, све мање, и лако је могуће да и Французи, и не само они, ускоро зажале, као и ми, што немају више `свога Скерлића`“ (Мишић 1958: 7).

Други период Мишићевог критичког рада везан је за прве послератне године у којима он наставља своју критичарску делатност. У Историји српске књижевне критике Палавестра се осврће на Мишићев критички рад износећи своја запажања о наводној повезаности књижевне политике и проучавања књижевности у његовом критичком методу и подругљиво пише о измени Мишићеве улоге као критичара због историјских околности: „Револуција је битно изменила његову књижевну судбину: уместо грађанског критичара који предводи читаоце, постао је модернистички ђакон који терцира другима“ (Палавестра 2008: 493). Оно што се заиста догодило Мишићу у времену после Другог светског рата јесте да је често морао да узима улогу критичара-просветитеља који, уместо да се бави проучавањем књижевних дела, бива приморан да васпитава најмлађе ауторе и указује им на основне услове за стварање, поседовање нужних вештина. „Битан је предуслов сваког рада на књижевности савлађивање оних основних знања у погледу композиције, стила, језика, па и правописа, без којих се не може замислити уметничко дело. У томе сви почетници наилазе на прве и највеће тешкоће, али томе они често поклањају и најмању пажњу“ (Мишић 1953: 11). Први послератни радови се баве питањима раздвајања почетничких, безвредних, недовољно писмених књижевних радова, од оних који заиста заслужују критичарску похвалу и таква позиција га више приближава улози коју је, почетком двадесетог века имао Богдан Поповић када је најмлађим песницима замерао недостатак вештине и књижевне културе. Мишићеве реченице као да су узете из Поповићевих огледа, али разлог за то не може се једноставно свести на утицај старијег проучаваоца, већ потребом која се појавила у књижевном животу стицајем историјских околности и ломова у српској култури који су се периодично одигравали: „Данас тако честа одступања од класичне прозодије много су више израз несигурности и небрижљивости у питању форме него потребе да се нађе нов, снажнији израз садржају песме. Све ове мане почетничких радова показују већином недостатак темељнијег образовања и опште културе младих писаца, али, пре свега и најчешће, и недовољно или сасвим лоше познавање језика, граматике и правописа“ (Мишић 1953: 12). Мишић је и сам био свестан везе коју је критика имала са просветитељским тенденцијама у српској култури. „Критика је у нашој литератури постигла завидну висину захваљујући првенствено тој просветитељској мисији коју је од почетка имала“ (Мишић 1958: 8). Али, недобронамерни историчар српске књижевне критике Мишићу неће опростити наметнути просветитељски рад: „Свој ауторитет и своје осорне критичке поставке Мишић је градио спретно баратајући више или мање очигледним поједностављењима, у сталном рату с трећеразредним песницима, над којима је без тешкоће могао да покаже своју идеолошку исправност и литерарну надмоћ“ (Палавестра 2008: 493-494). Истине ради, не можемо превидети да је у овој фази Мишићевог опуса заиста било радова који су показивали слагање са званичном идеологијом и, на тај начин, исправност аутора. Али, ти Мишићеви радови, наглашено везани за историјски тренутак, се не издвајају од радова других проучавалаца, такође саображених духу времена. Мишић због тога пише о темама које су актуелне, а оне показују присутност политичких стега и притисак тренутне идеологије. Зато се у његовим радовима појављују теме као што су: промена курса Комунистичке партије 1948. године и сукоби поводом те промене курса настали унутар ње (Мишић објављује писма и песме читалаца против резолуције Информбироа), идеолошке замерке Полу Клоделу око Индокине, или рат у Кореји. Потпуно нам је јасно да је помињање ових тема било данак историјском тренутку као што је и Богдан А. Поповић нагласио пишући о Мишићу и наводећи места у његовим критичким радовима у којима је присутно „демонстрирање привржености режиму“ (Поповић 2011: 347) и помињање Маркса у писању књижевне критике.

Трећу фазу у развоју Мишићевог приступа проучавању српске поезије представљају педесете године и појава, да их тако назовемо, правих тема које долазе са појавом послератних модерниста, песника Миодрага Павловића и Васка Попе. Борислав Михајловић је, пишући о првој Мишићевој књизи, приметио да постоји велика разлика између Мишићевих првих послератних радова и оних насталих на почетку шесте деценије двадесетог века што је објаснио позивањем на стару истину да „добре литературе може да буде без добре критике, добре критике нема без добре литературе“ (Михајловић 1956: 235). Мишић је педесетих година двадесетог века уложио велики труд да одбрани Павловићево и Попино песништво, а самим тим и читаву модерну српску поезију од напада критичара, попут Милана Богдановића, који више нису били спремни за праћење новина у развоју поезије, нити за прихватање новог система књижевних конвенција јер их нису разумевали (видети: Петковић 1978: 198). Међу критичарима који нису прихватали новине у песништву био је и Предраг Палавестра,[4] па је у тој чињеници вероватно похрањена мотивација за тако негативно и неприкладно писање о Мишићу у Историји српске књижевне критике. Мишић је најпре бранио поезију Миодрага Павловића у тексту Панике и снови из 1951. године, затим поезију Васка Попе у раду под насловом О смислу и бесмислу, о лирици `меког и нежног штимунга`, о једној чежњи и једном заносу на свим језицима света из 1952. године. Већ је у том раду Мишић израз модерне поезије повезао са традицијом која је била помало заборављена у свеопштем окретању ка будућности: „модерни, заправо већ поодавно устаљени говор поезије, за који су се борили и Бодлер, и Нервал, и Новалис, и Мајаковски, и Елиот, песници и с једне и с друге стране барикаде, и који је данас, као некада Дантеов или Расинов језик, доиста један на свим језицима“ (Мишић 1953: 121). У класичном огледу о Попиној поезији Поезија опседнутих ведрина (1953), Мишић је ефектно поништио све замерке усмерене на неразумљивост Попиних стихова, њихову херметичност и ирационалност: „његове поетске визије ретко кад да нису сводљиве на своју рационалну суштину, оне се, чак и формално логички, готово увек могу до краја `одгонетнути` (…) Колико год да је, на први поглед, херметична и загонетна, метафора Васка Попе у ствари је изванредно конкретна, чулна сва од честица видљивог света, натопљена материјом, опредмећена до засићења“ (Мишић 1953: 194).  Поред овог рада и класичног огледа о поезији Миодрага Павловића Сунчева светлост на стубу сећања Мишић се дотицао одбране модерне поезије и у многим другим текстовима педесетих година. Међутим, посебно место у његовом опусу заузима предговор Антологији српске поезије који је у књизи Искушења поезије из 1963. године поново штампао дајући му наслов Један век српске поезије. Ако смо у прве две етапе развоја Мишићевог опуса проналазили сличности са ставовима Богдана Поповића, проистекле из спољашњих околности, у трећој фази ћемо приметити наглашено истицање разлике у ставовима и то на првом месту у предговору Антологији српске поезије. У једном разговору из 1957. године Мишић је истакао да Поповићеве ставове дуго није ни познавао, изузимајући његову Антологију, што потврђује случајност подударања, односно, условљеност сличности у ставовима спољашњим околностима. „Богдана Поповића нисам читао (прочитао сам га тек недавно, с доста напора и чуђења да се о њему тако озбиљно говори), али је његова антологија била у програму за пети разред гимназије и њу сам знао, ваљда је још знам, наизуст. Већ догодине сам је, на састанку ђачке дружине, прописно `сасекао`; с њом сам се отада стално прегањао: у њој данас видим једног од ретких достојних противника, књигу значајну и смелу“ (Видети: Адамовић 1982: 233). У суштини, начелна разлика у неким ставовима била је видљива од самог почетка Мишићевог бављења књижевним радом, још преко одабира песама које ће препевати и објавити крајем тридесетих и почетком четрдесетих година двадесетог века у Српском књижевном гласнику (Маларме). Мишић је тада назначио своју позицију по питању схватања правца у којем се модерна поезија развија и та позиција је била оштро супротстављена схватању првог уредника Гласника, али Мишић је своју позицију најјасније истакао у предговору својој Антологији српске поезије из 1956. године. У тексту предговора Мишић је потпуно негирао Поповићева антологичарска мерила и трудио се да покаже и нагласи разлику своје антологије у односу на дело старијег антологичара што је видљиво већ у навођењу основне намере антологичара – да сачини зборник најбољих песника, а не најлепших песама: „У њој нема `Арверових сонета`, ни `целих лепих песама` другоразредних песника, уколико се ти стихови не истичу извесним својим особеним квалитетима“ (Мишић 1956: 11). Мишић се строго оградио од могућности да уноси успеле песме другоразредних песника и због тога што се на тај начин вештачки ствара континуитет. „Бранкови прави наследници нису другоразредни романтичари – бранкомани, већ Дис, Црњански и Дединац; Лазу Костића не наслеђују његови савременици, већ Станислав Винавер…“ (Мишић 1956: 11). Потом, наглашену разлику видимо и према знатно различитом списку писаца[5] (поменимо само одабир Костићевих песама и положај Дисове поезије). Мишићев прокламовани антологичарски идеал је постављен насупрот Поповићевом и везан је за одбацивање свих предрасуда, односно свих знања везаних за песме и тежи идеалном, ЧИСТОМ погледу. Он, тражећи што чистији поглед на поезију, одбацује тражење златне средине између старих и младих, оптимиста и песимиста, отменост и углађеност алудирајући на Поповићев предговор антологији. „Желео сам да нашој поезији приступим очишћен од свих предрасуда, и својих и туђих, као да је први пут у животу упознајем, и као да је пре мене нико није знао“ (Мишић 1956: 6). Мишићева замерка упућена је и Поповићевој методи за проучавање књижевности јер је довела до естетизирања и писања по методи реда-по-ред, „због чега су домети наше поезије остали годинама прикривени“ (Мишић 1956: 9). Међутим, суштинска разлика се налази у критеријуму за одабир песама. Мишић није желео да савршенство форме буде антологичарско мерило већ је трагао за оригиналним песничким личностима чији стихови могу бити и недоречени, ако су непоновљиви. „Сви они који су имали нешто изузетно да кажу, који су грцали и вапили у болном унутрашњем грчу пред неизрецивим, сламали су се о препреке које им је језик постављао. Њихова `муцавост` није само знак лудовања и упуштености, како је то наша школска естетика годинама тврдила, већ једне трагичне језичке немоћи и пометње, која се тек у новије време поступно савлађује“ (Мишић 1956: 13). Поред алузивне критике Недићеве оцене Костићевог песништва (пустахија у језику) и Поповићевог прећуткивања Дисовог песништва, ови Мишићеви редови откривају и још једну чињеницу: сличност са Поповићевим схватањем развоја књижевности. Поповић је био заступник еволуционистичког схватања у развоју књижевности што је најпотпуније изложио у студији Која је уметничка вредност црначке пластике?, а Мишић дели са њим овакво схватање и пише да је пред савременим песником већи избор могућности захваљујући достигнутом нивоу песничког израза: „Мислим да не претерујем ако тврдим да је, у погледу знања и умења, наша поезија превазишла данас предратни ниво“ (Мишић 1956: 12). Наравно, он наглашава и потребу за поседовањем талента код стваралаца и опасности које се отварају пред савременим песницима које може да омете лако стечена рутина у писању. И поред преовлађујуће намере да се Поповићева антологија радикално преиспита, веома је значајно да Мишић дели слично мишљење са Поповићем око схватања развитка песничке вештине и формалних облика који су на располагању за песничко стварање. Мишићева позиција је шира због чињенице да он не захтева, као Поповић, формално савршенство, већ допушта и коришћење мање савршених песничких облика у певању, али његова позиција има предности у односу на Поповићеву јер је развојем песништва достигнут висок ниво техничких знања, што и сам Мишић признаје (можемо додати да је томе допринео управо Богдан Поповић), те је могуће допуштање појединих одступања пошто је укупни ниво вештине виши у односу на песништво с почетка века.

Мишићево постепено окретање есејистици и књижевнотеоријским темама примећује се од средине шесте деценије двадесетог века. Његови текстови полако престају да буду критичке анализе књижевних дела и постају есеји о општим питањима књижевности да би током шездесетих година првенствено били посвећени теоријским темама (читав низ текстова се бави општим питањима књижевности, њене природе и односа са другим областима културе: Језик и поезија, Музика и поезија, Театар и поезија, Хумор и поезија, Наука и поезија, Поезија и традиција итд.). Због тога ове текстове видимо као посебну, четврту етапу у развоју Мишићевог опуса. Постоје претпоставке да је Мишићево постепено повлачење из текућег књижевнокритичког живота повезано и са политичким притисцима након објављивања текста Шта је то косовско опредељење јер је тадашњим комунистичким властима, сметало само помињање речи Косово. А Мишићев оглед о смислу косовског опредељења је показао универзалност и општељудску основу косовског мита, а тек потом његову важност за менталитет српског народа. „Определити се косовски, то значи одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је доступно за љубав недостижног, усхтети његошевски да буде оно што бити не може. То значи прихватити игру ко губи добија, погибијом, домашити се победе, опкладити се на карту немогућег, једину која не пропада“ (Мишић 1963: 173-174). Мишић је истакао да је косовско опредељење највиши етички принцип и да оно није идентично са историјским заветом да се Косово освети. Указујући да се у журби прилагођавања европској култури заборавља српска традиција, која је саставни део европске културе, Мишић је увео тему традиције у послератни књижевни живот и указао, на првом месту ствараоцима, на њену важност.

Истовременим инсистирањем на модерности песничког израза, али и на значају традиције за књижевно стварање, Мишић нас неминовно подсећа на Богдана Поповића. И косовско опредељење их, поново потпуно случајно, спаја. Наиме, Богдан Поповић је за време Првог светског рата одржао у Енглеској неколико пригодних говора о Косовском боју и Видовдану, али они су штампани тек крајем двадесетог и почетком двадесет првог века, па нису могли бити познати Мишићу. Богдан Поповић је косовски мит видео као опредељење српског народа за безусловни оптимизам као начин за супротстављање сталним историјским искушењима и недаћама и на тај начин објаснио због чега је дан најтрагичнијег пораза узет за празник у српском народу. „За Србе пораз није пораз, него подстрек за нови покушај и нову наду. (…) Срби су подсвесно осетили да стремљење ка идеалним стварима и борба за њих није само лепо, него да је на крају крајева и корисно“ (Поповић 1999: 93). И Поповић и Мишић су у косовском опредељењу видели духовну, идеалну и етичку основу, ону која је својом универзалношћу општечовечанска. Обојица су се залагали и за традицију и за модерност (сваки на свој начин) и нису мењали своје основне књижевнотеоријске ставове формулисане на почетку бављења проучавањем књижевности. Наравно, постоје и многе разлике међу њиховим приступима, али ни оне не могу да засене начелну сличност која почива у придавању значаја традицији и инсистирању на иновацијама које су засноване на постојећим основама, а не на насилном трагању за новим основама књижевности. Та начелна сличност показује да Мишићев рад на проучавању српске поезије припада линији српске књижевне критике чије схватање важности традиције и модерности карактерише златна средина, мера.

ЛИТЕРАТУРА

Адамовић 1982: Д. Адамовић, Разговори са савременицима, Београд: Привредна штампа.

Вуковић 1978: Ђ. Вуковић, Зоран Мишић, у: Зоран Мишић (1921-1976), ур. С. Лукић, Ђ. Вуковић, Ј. Христић, Београд: Нолит.

Деретић 2004: Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Београд: Просвета.

Михајловић 1956: Б. Михајловић, Од истог читаоца, Београд: Нолит.

Мишић 1940: З. Мишић, Мишљења о Андре Жиду, у: Српски књижевни гласник, књ. LIX, бр. 4, стр. 296-299.

Мишић 1940а: З. Мишић, `Маргиналије` Миодрага Стајића, у: Српски књижевни гласник, књ. LIX, бр. 8, стр. 619-624.

Мишић 1953: З. Мишић, Реч и време, Београд: Ново покољење.

Мишић 1956: З. Мишић, Антологија српске поезије, Нови Сад: Матица српска.

Мишић 1958: З. Мишић, Антологија српске књижевне критике, Београд: Нолит.

Мишић 1963: З. Мишић, Песничко искуство, Београд: Нолит.

Павловић 1978: М. Павловић, Критичар Зоран Мишић, у: Зоран Мишић (1921-1976), ур. С. Лукић, Ђ. Вуковић, Ј. Христић, Београд: Нолит.

Палавестра 1953: П. Палавестра, Напор Васка Попе, у: Млада култура, год. II, бр. 12, стр. 2.

Палавестра 2008: П. Палавестра, Историја српске књижевне критике (1768-2007), том II, Нови Сад: Матица српска.

Поповић 1999: Б. Поповић, Видовдан 1919. године у Лондону, у: Књижевност, бр. 1-2, стр. 91-94.

Поповић 2011: Б. А. Поповић, Критичар у одсудном времену, у: Летопис Матице српске, год. 187, књ. 488, св. 344-359.

[1] У библиографији Мишићевих радова постоје и два рада објављена у часопису Дом и школа, као и препев песме Подне Леконта де Лила, али, будући да су у питању ђачки радови, на њима се нећемо задржавати.

[2] Међутим, Мишић није био бескомпромисан по сваком питању. Мишићев први, кратки приказ збирке К. Рацина Бели Мугри у Српском књижевном гласнику је написан у складу са тадашњом државним и научним ставом да се у Јужној Србији говори српским дијалектом (Видети: СКГ, књ. LIX, бр. 3, стр. 236). У послератним годинама писањем о Македонији, македонском језику и књижевности дистанцирао се од свог некадашњег става, пребацујући одговорност на предратну краљевску власт и свој поглед прилагодио новој политичкој и идеолошкој стварности пишући о самосталности македонске књижевности. У зборнику Зоран Мишић (1921-1976), Милан Ђурчинов је указивао на Мишићево залагање и подршку афирмисању нових македонских песничких текстова у часопису Дело. (Видети: Ђурчинов 1978: 237).

[3] Мишић помиње Поповића као покретача сарадње старих и младих алудирајући на позив Црњанском да напише Објашњење „Суматре“.

[4] Палавестрин приказ Попине песничке збирке Кора у часопису Млада култура је у полемици вођеној око Попине поезије имао значајно место на страни која је ту поезију оспоравала: „На примеру Васка Попе може се, боље него где другде, видети да су само неумереност и дечачка необузданост од модерне поезије начиниле код нас вашар бесмислености или, још више, неку интелектуалну онанију и тиме више него стотине Антологија Богдана Поповића одложиле опште признање савремених поетских манира“ (Палавестра 1953: 2).

[5] Обе антологије великим делом обухватају исто временско раздобље, тј. укључују српско песништво од друге половине деветнаестог века до 1911. године, с тим да Мишићева антологија захвата дужи временски период и, наравно, њен део који обухвата песништво после 1911. године све до 1956. године, налази се сасвим изван могућности поређења са Поповићевом антологијом.

Зборник Матице српске за књижевност и језик, 2013.

 

hermeneutika 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 21, 2019 in Милан Алексић