„‒ Твоје чизме од црвене телеће коже су остале код мене кад си отишла ‒ рекао је.
‒ И где су сад?
‒ Висе са лустера у другој соби.
У ту собу нисам ушла. Дошла сам јуче поподне и дан смо провели у овој просторији са прозором и креветом. Не знам колико ту соба има.
Зацвокотала сам. Вода се охладила. Изашла сам из каде, и он ме увио у црвено карирано ћебе. Онда сам отишла у ту другу собу да видим шта тамо има. Чизме су се љуљале закачене за лустер. Стајала сам и гледала како се клате; мало, једва се видело, али се клате.
Ушао је тихо и стао ми иза леђа. Уплашио ме када је проговорио.
‒ Немој стајати тако боса. Прехладићеш се.
‒ Зашто моје чизме висе са лустера?
‒ Кад си отишла закачио сам их. Док се љуљају и ти си жива. Постоји нада да ћеш се вратити.
‒ Као у бајци ‒ поновио је.
‒ Али ја сам отишла пре двадесет година. Тачније, двадесет четири године, три месеца и један дан. Сате и минуте не рачунам.
‒ Да, то је ситно – шапнула сам, сад стварно јако дрхтећи.
‒ Како си живела без мене?
‒ Нисам живела. Како си ме пустио да одем?
‒ Направио сам се да ми није превише стало. Да си знала да јесте – не би отишла, а ја сам хтео да одеш ‒ мало је поћутао, па је невољно додао, истине ради – да ме не гледаш.
‒ Добро си се правио.
Лице му се смрачило.
‒ Кад би само знала колико ме коштало, зечићу… Кад ниси ту ја не могу да спавам. Последњих двадесет година не спавам, само лебдим у неком танком сну. Било је дана кад сам се просто стропоштавао од умора, а нисам могао заспати.
Мислила сам о томе како то нема везе са мном, како је то један од симптома његове болести, а он је спокојно говорио:
‒ Ноћас сам први пут спавала од како си отишла. Несаница боли. Испочетка је било страшно, после сам се навикла. Чак ми се почело и свиђати то лелујање и бестежинско стање.
Све је то изговорио врло мирним тоном, као да прича о нечему што га се не тиче.
Загрлио ме и почео љубити.
‒ Не могу да престанем – рекао је.“
Увек смо све исто желели. Шумило ми је у ушима. Боже, нисам се љубила бескрајно дуго!
‒ То је због сабијене чежње, Сабијање – пресовање, сабијање – пресовање, и тако у недоглед. Сад је То дошло до ваздуха и отворило се. Знаш ли колика је то количина чежње која се накупила!
‒ Знам – рекла сам и потпуно се посветила љубљењу. Драгоцени мој, мислила сам, непрежаљени… мало је фалило да зајецам.
Одломак из књиге Виолете Бјелогрлић ЗЛАТОКОСИ И БАРБЕЛ, Банатски култруни центар, Ново Милошево, 2017
Сенка Влаховић
препознавања 