RSS

Месечне архиве: октобар 2019

Виолета Бјелогрлић ЗЛАТОКОСИ И БАРБЕЛ (одломак)

„‒ Твоје чизме од црвене телеће коже су остале код мене кад си отишла ‒ рекао је.

‒ И где су сад?

‒ Висе са лустера у другој соби.

У ту собу нисам ушла. Дошла сам јуче поподне и дан смо провели у овој просторији са прозором и креветом. Не знам колико ту соба има.

Зацвокотала сам. Вода се охладила. Изашла сам из каде, и он ме увио у црвено карирано ћебе. Онда сам отишла у ту другу собу да видим шта тамо има. Чизме су се љуљале закачене за лустер. Стајала сам и гледала како се клате; мало, једва се видело, али се клате.

Ушао је тихо и стао ми иза леђа. Уплашио ме када је проговорио.

‒ Немој стајати тако боса. Прехладићеш се.

‒ Зашто моје чизме висе са лустера?

‒ Кад си отишла закачио сам их. Док се љуљају и ти си жива. Постоји нада да ћеш се вратити.

‒ Као у бајци ‒ поновио је.

‒ Али ја сам отишла пре двадесет година. Тачније, двадесет четири године, три месеца и један дан. Сате и минуте не рачунам.

‒ Да, то је ситно – шапнула сам, сад стварно јако дрхтећи.

‒ Како си живела без мене?

‒ Нисам живела. Како си ме пустио да одем?

‒ Направио сам се да ми није превише стало. Да си знала да јесте – не би отишла, а ја сам хтео да одеш ‒ мало је поћутао, па је невољно додао, истине ради – да ме не гледаш.

 ‒ Добро си се правио.

Лице му се смрачило.

‒ Кад би само знала колико ме коштало, зечићу… Кад ниси ту ја не могу да спавам. Последњих двадесет година не спавам, само лебдим у неком танком сну. Било је дана кад сам се просто стропоштавао од умора, а нисам могао заспати.

Мислила сам о томе како то нема везе са мном, како је то један од симптома његове болести, а он је спокојно говорио:

‒ Ноћас сам први пут спавала од како си отишла. Несаница боли. Испочетка је било страшно, после сам се навикла. Чак ми се почело и свиђати то лелујање и бестежинско стање.

Све је то изговорио врло мирним тоном, као да прича о нечему што га се не тиче.

Загрлио ме и почео љубити.

‒ Не могу да престанем –  рекао је.“

Увек смо све исто желели. Шумило ми је у ушима. Боже, нисам се љубила бескрајно дуго!

‒ То је због сабијене чежње, Сабијање – пресовање, сабијање – пресовање, и тако у недоглед. Сад је То дошло до ваздуха и отворило се. Знаш ли колика је то количина чежње која се накупила!

‒ Знам – рекла сам и потпуно се посветила љубљењу. Драгоцени мој, мислила сам, непрежаљени… мало је фалило да зајецам.

 

Одломак из књиге Виолете Бјелогрлић ЗЛАТОКОСИ И БАРБЕЛ,  Банатски култруни центар, Ново Милошево, 2017

 

Zlatokosi-i-Barbel-korica

Сенка Влаховић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 октобра, 2019 in Бјелогрлић

 

Ознаке: , ,

Јован Дучић ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ

Знам да си скривен у морима сјања.
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.

Једино ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести…
На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!

Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?

Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.

Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.

Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

 

nesterov

Nesterov

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 октобра, 2019 in Дучић

 

Ознаке: ,