RSS

Месечне архиве: новембар 2019

Иван Буњин НОЋ

На овоме свету тежим складном споју

лепог и вечног. Влада ноћ даљином:

Простор песковити шири ћутњу своју,

блистају звезде над земљином тмином.

 

Са сињега свода, ко писмена сјајна,

зраче Плејаде, Марс, Орион, Вега.

Тих гордих имена драга ми је тајна,

волим пут звезда врх пустињских стега.

 

Као и ја, древну поворку небеску

видеше многи. Ал′ у вековима

ишчезли су попут трагова у песку…

Звезде зар нису светлеле и њима?

 

Било их је много рођених за љубав,

младих и нежних, у облику милом…

А ноћи и звезде, и сјај њихов убав

Над Вавилоном, Еуфратом, Нилом!

 

Ноћ је опет дошла… Челик-воде Понта

далека планета блеском је такла.

На зрцалу течном, све до хоризонта,

као да светли један стуб од стакла.

 

Жало, где је Спомен на Ските погребен,

друкчије дојми, али безветрица

пријазно обаспе – и сад – сваки гребен

мноштвом азурних, светлећих честица.

 

За минуло биће везан сам у име

лепоте вечне… Ноћ беше ко ова.

И дошла је са мном, пред час тихе плиме,

девојка-љубав на обалу снова.

 

Уз мене су увек та ноћ и те звезде…

Тада волех свет због њеног постојања!

Нека ми се душом пусте наде гнезде,

пуне маглине и варљивих сања –

 

На овоме свету стапа тежња моја

лепо и тајне са видика снена.

Волим њу због среће што ниче из споја

мог осећања с љубављу свих времена!

 

1991.

 

Препев: Лав Захаров

 

bunjin noc

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 новембра, 2019 in Буњин

 

Ознаке: , ,

Адам Важик ГРЕШКА

Подигао сам слушалицу

окренуо број својих познаника

на другој страни укључио се

дозивни дечји гласић

то је мој глас стигао из далеке прошлости

мој глас удаљен за непоправљиве године

 

Одлажући слушалицу промрмљао сам грешка

 

Је ли то скривио телефон

или покварени механизам космоса?

 

Превео: Петар Вујичић

 

telefon.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 новембра, 2019 in Адам Важик

 

Ознаке: ,

Николај Берђајев О ТРАГЕДИЈИ СТВАРАЛАШТВА

„У стваралаштву постоје две различите стране, два различита акта и, у зависности од тога на коју се страну усредсређујемо, ми различито описујемо стваралаштво. У стваралаштву постоји унутрашња и спољна страна. Постоји првобитни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем Божјим, и постоји секундарни стваралачки акт, у коме човек као да стоји пред лицем људи и света. Постоји примарна стваралачка интуиција, стваралачка замисао уметника, кад он чује симфонију, када му се указује сликарски лик или лик песнички, изнутра, кад је то још неизражено откриће и проналазак, унутрашњи стваралачки чин љубави према човеку, која се још ни на који начин није изразила. У том стваралачком чину човек стоји пред Богом и још није обузет реализацијом у свету и за људе. Ако ми је дато сазнање, онда то сазнање није књига коју сам написао и није научно откриће које сам формулисао за људе, а које улази у круг људске културе. То је, пре свега, моје унутрашње сазнање које је свету још непознато и није изражено за свет, тајанствено је. То је право, првородно сазнање, моја права философија, док стојим пред тајном бића. Следи секундарни стваралачки акт, повезан са чињеницом да је човек социјално биће, реализација производа стварања. Пише се књига. И ту се појављује оно оно што се у стваралаштву назива мајсторством, уметношћу. Примарни стваралачки акт уопште није уметност. Уметност је секундарна и у њој се стваралачки огањ хлади. Свака уметност је потчињена закону, и у њој, као примарном стваралачком чину, делују благодат и слобода. При реализацији производа стваралаштва човека је већ везао свет, везали су га материјали света, он зависи од других људи, он је отежао и охлађен. Увек постоји трагичан несклад између стваралачког изгарања, стваралачког огња у коме се замећу стваралачка замисао, интуиција, лик, и хладноће реализације стваралаштва у оквиру закона. Хлађење, гашење огња, постоји у свакој књизи, слици, статуи, добром делу, социјалној установи. Вероватно су у свету постојали и постоје ствараоци који нису успели да се изразе, код којих је било унутрашњег огња и унутрашњег стваралачког чина, али није било реализације, нису саздани производи. Људи, међутим, стваралаштвом називају настајање охлађених производа. И закон класичног стваралаштва захтева максималну охлађеност. Стваралачка ватра, стваралачки узлет, усмерени су на изградњу новог живота, новог бића, али се као резултат добијају охлађени производи културе, културне вредности, књиге, слике, установе, добра дела. Јер, добра дела су такође стваралачког огња љубави у људском срцу, као што је философска књига хлађење стваралачког огња љубави у људском духу. У томе је трагедија стваралаштва и граница људског стваралаштва. У тој крајности постоји страшни суд над људским стваралаштвом. Унутрашњи стваралачки чин морао би у свом огњеном кретању да напусти тежиште „света“ и да постане „превладавање света“. У својој спољној реализацији, у производима културе, стваралачки чин се налази у власти „света“ и окован је „светом“. Али стваралаштво које је огњено кретање из бескрајне слободе мора не само да се успиње, већ и да силази, и да саопштава људима у свету оно што је настало у стваралачком поимању, замисли, лику, да се потчињава законима реализације производа, мајсторства, уметности.“

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ ПОЗВАЊУ, Zepter Book World, Београд, 2000.

 

HEGEL 4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 новембра, 2019 in Берђајев

 

Ознаке: ,

Драган Марковић КАД УМРЕ ЧОВЕК КОГА НИСИ ПОЗНАВАО

А када умре човек ког ниси познавао
и о тој узгред-смрти црне ти допру вести,
кад умре човек чији ропац си преспавао,
и кога нећеш никад и нигде жив сусрести,
одај му задњу пошту, застани и заћути,
затим се мало тежи и плављи где запути.

 

Кад умре човек туђин, безличник и незнанац,
а то је сваки човек, и злочинац и талац,
то су ти отац, мати, сестра и брат близанац,
а то си и ти самцит, сам себи страх и странац,
кад умре човек знај да и сви остали људи
за једну смрт су живљи, и за сан више будни.

 

Кад умре човек ко што мру извор, храст, вулкани,
кад умре страшном смрћу и красном истовремце,
кад умре човек, сузо, ако те има, кани,
у име нерођене и недорасле деце,
чије се кости круне под звезданом куполом
у црн кам затабане спроводом, сном и колом.

 

Кад умре незнан-човек хоризонтом умањен,
ти нећеш знати ко је од вас двојице први
умро, а ко остао да вежба умирање,
и ког ће голицати зраци, а кога црви,
све док се све површи и времства не уравне
и на крваве међе полегну мокре вране.

 

Кад умре теби сличан више него што можеш
да појмиш сав задубљен у огледало сопства,
и ти се спремај зелен да неодложно пођеш
у питомину горку, у светлосна прогонства,
јер је свакоме тако вишњи суд зацртао,
ма кад живео-мрео, ма кад горд задрхтао.

 

Кад умре неки тамо у челу ил зачељу,
и тебе косне нешто спрам срца и процвили,
неки пламичак људског родбинства што нас спаја,
објави вест радосну одавде до бескраја
да су се први човек који насели земљу
и последњи на свету напокон загрлили.

 

tarkovski

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 новембра, 2019 in Драган Марковић

 

Ознаке: ,

Леополд Стаф НЕДЕЉА

Нећу да идем овом стазом

на којој вене опало лишће:

ту је на сваком кораку

све дубља, све магловитија јесен.

Навратићу тамо где је зелено,

на извор

око којега цветају бојом неба

невини незаборавци

и сећање у тишини тражи

твоје име.

 

неделја

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 новембра, 2019 in Леополд Стаф, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Антони Слонимски НОТЕС

Нашао сам у старом нотесу

телефонске бројеве

умрлих пријатеља,

адресе спаљених кућа.

Окрећем бројеве. Чекам.

Телефон звони.

Неко подиже слушалицу.

Тишина. Чујем дисање

или можда шапат ватре.

 

telefon

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 новембра, 2019 in Антони Слонимски

 

Ознаке: , ,

Николај Берђајев О ЧИТАЊУ И УЧЕЊУ

***

„Током целог живота сам веома много читао. Читам брзо и лако. Са необичном лакоћом се оријентишем у свету дате ми књиге, одмах ми је јасно шта је са чиме повезано, у чему је смисао књиге. Сли ја читам активно, а не пасивно, непрекидно стваралачки реагујем на књигу, добро се сећам не толико садржине књиге, колико мисли које су ми падале на памет у вези са књигом. То је карактеристично за мене. […] Прихватао сам живот не као васпитање, већ као борбу за слободу. Сам сам постављао планове учења. Никада ме нико није терао да почнем да се бавим филозофијом, то је рођено изнутра, у мени. Никада нисам могао да припадам никаквој школи. Целог живота сам учио. Учим и сада. Али, то је слободно придруживање светском знању, према коме ја одређујем свој однос. Куповина књига је за мене представљала увек највеће уживање. Сећам се како сам одлазио у велику књижару Оглобљина, на Крешчатику. Скоро сваки дан сам одлазио тамо да прелиставам нове књиге. Та љубав према књижарама је остала у мени до дана данашњег.“

 

Превео: Милан Чолић

Из књиге САМОСПОЗНАЈА, Логос, Београд, 2019

 

Антоине Мартинеѕ

Antoine Martinez

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 новембра, 2019 in Берђајев

 

Ознаке: , ,